Како се шпијунирају оптички каблови?

Скоро све земље свијета захтјевају од својих обавјештајних служби да прате и обрађују међународну телефонску комуникацију. Стога су мрежни оператери – чије линије иду ван граница земље – обавезни да службама обезбједе приступ оптичким кабловима. Британски програм „Темпора" на тај начин је потпуно легално имао приступ информацијама. Барем онима које су ишле преко британске територије.

Шпијунирање и без знања оператера

Каблови са оптичким влакнима, међутим, могу и тајно, без знања провајдера, да се шпијунирају. Ипак, није све баш тако једноставно. Стандардни оптички кабл, који се протеже под земљом, садржи 144 појединачних стаклених влакана. Подводни каблови сачињени су од највише осам стаклених влакана. Електронски подаци најприје се, помоћу ласера, конвертују у ултра кратке свјетлосне таласе. Ти таласи представљају нуле и јединице из којих се састоји свака дигитална информација. На крају стаклених влакана, смјештена је једна фото-диода, која опет свјетлосне импулсе генерише у електричне.

Афера са Сноуденом покренула причу о шпијунирању Око десет милијарди таквих свјетлосних импулса за један секунд прође кроз једно стаклено влакно. Свако влакно у стању је да преноси за један секунд количину података од 1,2 до пет гигабајта. С обзиром на то да влакна никада нису потпуно оптерећена, у пракси то одговара количини података која се смјести на један до пет компакт дискова. Али информације не иду бескрајно далеко кроз стаклена влакна, објашњава Клаус Дитер Лангер са Фрауенхоферовог института „Хајнрих-Херц" из Берлина. „Стаклена влакна нису оптимално транспарента, већ имају природно пригушивање. Кроз једно дебело стакло такође не пролази толико свјетлости као кроз танко."

Регенератори – најслабије тачке

Зато је сигнале каблова са оптичким влакнима неопходно, на отприлике сваких 80 километара, поново појачавати. То се постиже са такозваним регенератором, којег имају и подводни каблови. Преко бакарног кабла они се снабдјевају струјом, која се, заједно са кабловима са оптичким влакнима, протеже по морском дну. И управо ти регенератори представљају најслабије тачке. Каблове са оптичким влакнима ту је лако могуће шпијунирати, зато што влакна ту нису међусобно повезана, већ стоје појединачно. Мрежни оператери, уколико су опрезни, могли би да региструју покушај шпијунирања, сматра Лангер и објашњава: „Потребни су веома осјетљиви апарати за мјерење и јачина сигнала би требало непрекидно да се прати. На тај начин би могло да се примјети када јачина сигнала одједном почне да се смањује."

Када шпијун провали у стаклено влакно пред великим је изазовима, јер мора да испита веома велике количине података. „Такво једно влакно, са 50-процентним оптерећењем, током сата преноси податке величине десет терабајта. С обзиром на то да су простори за меморисање ограничени, умјетност је податке од тих десет терабајта обрадити за сат времена и филтрирати оне који се траже", објашњава Лангер.

Многе податке потребно је накнадно дешифровати. Зато их је најприје потребно привремено меморисати. Тајне службе морају веома селективно да раде како се не би погубили у мору информација. Клаус-Дитер Лангер претпоставља да агенти зато не шпијунирају сва влакна једног кабла, већ се концентришу на појединачна одређених мрежних оператера, која су посебно занимљива. Лангер одбацује могућност о којој су недавно спекулисали поједини медији, да је за шпијунирање била ангажована америчка подморница „Џими Картер": „Сценарио са подморницом дјелује веома авантуристички".

Како се подаци из подморнице шаљу у базу?

Петар Франк, портпарол рачунарског клуба „Хаос" мисли другачије: „По мени је то апсолутно могуће. То је наравно тајна која ни у ком случају не смије да изађе у јавност, али и амерички медији су о томе извјештавали и та теорија није побијена." Франк има више објашњења како су подаци из подморнице могли да се шаљу у центре у земљи: „Податке је могуће филтрирати и згуснути и преко обичне радио комуникације прослиједити базној станици. Могуће да је одређени уређај остављан на дну мора. Он је сакупљао податке које је потом неко друго возило покупило."

Франк додаје и да је могуће да је подморница постављала на чвориштима и свој кабл са оптичким влакнима: „Та мјеста није лако пронаћи на морском дну. Такође могу да замислим да се подаци шаљу преко истог кабла, уз помоћ такозваног ’убризгача’, тако што се подаци који се траже, дешифровани убацују на линије и дочекују на неком другом мјесту." Велики дио међународне комуникација одвија се кроз подводне каблове, каже Франк и додаје да се зато многи каблови са оптичким влакнима шпијунирају на разним мјестима по свијету, а не само у матичним земљама тајних служби.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.