Како је живот изгубио револуционар и идол младих комуниста

Иво Лола Рибар рођен је 23.04.1916. године у Загребу, учесник народноослободилачке борбе, револуционар и истакнути антифашиста. Иво Лола Рибар био је идол младих који су били свесни да револуцијом не могу да изгубе ништа сем сопствених окова док заузврат могу добити читав свет.

У својим младалачким данима, Лола је био „друштвени активиста“. Прије вихора Другог свјетског рата, у који ће бити увучена цијела породица Рибар, Иво своје студентске дане проводи у Паризу и Женеви где студира правне науке.

По повратку из иностранства студије приводи крају на Београдском Универзитету. Као награду за истрајност у револуцинарном раду (Лола је већ тада члан омладинске организације СКОЈ) постаје секретар, тада илегалне, Комунистичке партије. Уређиваће и прогресивне студентске листове „Младост“ и „Студент“.

Због политичког дјеловања и организације студентских штрајкова, Лола 1940. године бива ухапшен и интерниран у логор у Билећи, у ком ће провести пет мјесеци.

У окупираном Београду Лола ће предводити илегалне групе партијских бораца. Махом младе скојевце. Крајем септембра исте године прелази на слободну територију у западној Србији (тзв. „Ужичка република“), у којој остаје до њеног пада који ће се догодити крајем новембра.

У Ужицу Лола покреће лист „Омладинску борбу“ и постаје члан уредништва листа „Борба“. Ови листови ће излазити до пада Ужица. Од осталих се издвајао својим ерудитским образовањем, великом харизмом и невероватном одлучношћу. Она му је помогла да до средине 1943. године створи изразито јаку мрежу антифашистички расположене омладине.

Крајем октобра 1943. године, Иво Лола Рибар је изабран за шефа прве војне мисије Народноослободилачког покрета. 27. новембра 1943. године, авион у коме је већ био Иво Лола Рибар спремао се да узлети са Гламочког поља.

Званична верзија догађаја каже да је у тим тренуцима почело бомбардовање аеродрома. Граната непријатељског авиона погодила је летелицу у којој се налази Иво Лола Рибар, а од последица експлозије страдао је један од највећих хероја партизанске борбе. Било му је само 27 година.

Лолина сахрана одржана је Јајцу, одмах послије Другог засједања АВНОЈ-а. Послије одавања почасти тијело је сахрањено на тајном мјесту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу од великих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренијети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 18. новембра 1944. на годишњицу погибије, међу првим борцима Народноослободилачке војске, Иво Лола РИбар проглашен је за народног хероја.

Међутим смрти великана, готово по правилу, праћене су бројним контроверзама, па је тако и у случају Лоле Рибара.

Годинама по окончању Другог светског рата, у Југославији се у пола гласа причало да Иво Лола Рибар није страдао у непријатељском нападу, већ да је био жртва унутрашње борбе у руководству Комунистичке партије. Поједини извори тврде да је Иво смакнут јер је претендовао на позицију коју је до тада заузимао Јосип Броз Тито.

Новинар и дисидент Момчило Јокић, детаљно је у свом бестселеру “Тајни досије Јосип Броз” говорио о смрти Ива Лоле Рибара.

Лола је у Каиро требало да лети са пилотом који је током турбулентне 1943. године, напустио Хрватско зрачно ваздухопловство и пребегао на страну Савезника. Гламочко поље тог 27. новембра није бомбардовано, већ је једна њемачка “Штука” сасула рафалну паљбу ка авиону у коме је био Иво Лола Рибар.

Јокић затим тврди да је Лола у завјереничкој акцији рањен али је имао снаге да напусти авион. Његов живот је окончан у добро осмишљеној завери, којом је руководио шеф Лолиног обезбеђења Владимир Велебит, тврди овај аутор.

Остала двојица чланова мисије су преживела. Лолина смрт није прекинула планове југословенског руководства па је у Каиро отпутовао остатак делегације на челу са Владимиром Велебитом. Велебит је још од тридесетих година 20. века дубоко био у обавештајном раду Велике Британије.

Само неколико месеци касније нашао се у преговорима са британским званичницима, да би све кулминирало сусретом са Черчилом у августу 1944. Тиме је партизански покрет у Југославији добио пуни легитимитет у очима Савезника, а Јосип Броз остао без иједног конкурента који претендује на његово место.

Двадесет година после смрти Јосипа Броза Тита, историчар Вјенцеслав Ценчић објавио је шокантну књигу “Титова последња исповест” . Књига је нека врста Титовог политичког тестамента који баца сасвим нову слику на лик и дело политичара који је оставио неизбрисив траг на политичкој сцени друге Југославије.

Дело је заправо састављено од стенограмских бележака чувеног Брозовог говора у Карађорђеву у децембру 1979. године и разговора које је водио са Јосипом Копиничем, по многима најзначајнијим југословенским обавештајцем свих времена.

– Знамо да је Лола погинуо издајом, али ми до данас нисмо за хисторију рекли тко је био организатор те издаје и који јој је био циљ – рекао је Маршал само неколико месеци пред своју смрт.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.