Како је некадашња колијевка руског идентитета постала “украјинска”: Ударио брат на брата

Они који желе то да ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину морају супротставити Русији, закрвити два дијела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили, потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националом елитом и уз помоћ њих измијенити самосвијест једног дијела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да то ни не знају. Остало ће учинити вријеме.

Рекао је ово крајем 19. вијека познати њемачки канцелар Ото фон Бизмарк. Или није?

Иако је интернет препун оваквих цитата који су приписани некадашњем канцелару, њемачки историчари и сарадници “Бизмаркове фондације” тврде да они једноставно нису тачни и да не постоји ниједан спис који доказује да је Бизмарк ове ријечи икада изговорио. Неки су отишли и корак даље и све назвали “руском пропагандом”.

Ипак, ни њемачки историчари не споре да је Бизмарк својевремено рекао нешто слично:

“Сматрати да је борба с руским комунизмом задатак њемачке дипломатије значи прецјењивати сопствене снаге, користити средства каква су нам страна. Био би то покушај да утичемо на ток свјетских догађаја. Кад Руси распале своју ватру, они ће први бити на њеном удару, они ће опећи прсте од тог пожара.”

Дакле, и ако није изрекао наводе из првог пасуса овог текста, овај потоњи био је сасвим довољна основа за оне који би деценијске њемачке тежње хтјели да искористе у пропагандне сврхе. Била истина или не у првом пасусу, факат је да се оно што је у њему наведено и остварило стотињак година касније.

Како је уопште дошло до тога да се два братска народа данас гледају преко нишана, те како је уопште некадашња колијевка православља и руског идентитета “украјинизована” кроз процесе унијаћења и која је улога западних сила у свему томе? Који су били изговори да се Украјини прије 100 година прво припоје вјековна руска подручја Доњецка и Луганска, а онда нешто касније и Крима? Зашто руски предсједник Владимир Путин сматра да је данашња Украјина бољшевички и антируски пројекат?

Одговори на ова питања најбоље откривају позадину посљедњих сукоба, а које и данас пројектују они који су некадашње моћно руско царство, онда СССР, и на крају Русију, сматрали за највећи трн у оку. Податак да је Русија у протеклих пар вијекова остала без територије која данас одговара оној на којој сада економски и политички егзистира Европска унија довољно говори о свјесном и систематичном историјском уништавању руског свијета, а што Путин својим посљедњим потезима, како је саопштио, жели да заустави, поготово јер та бивша руска подручја НАТО планира да стави, или је већ ставио, под своју контролу.  

Рађање Украјине

Према ријечима Алексеја Тимофејева са Института за новију историју Србије, стварање украјинског идентитета почело је још са пољском окупацијом царске Русије.

- То су били први зачеци данашњег украјинског идентитета. Али све то је било у ствари само на језичкој основи, јер су се људи са тих простора називали Русима све до 19. века. Вероватно смо сви читали књигу “Тарас Буљба”, а у којој је мање-више све то објашњено. Тада се све то називало “малорусија”, а оно што је било крај тог језгра пак је називано “крај”, “крајина”, односно “украјина”. Значи, то није био назив за идентитет, већ за нешто што се налази “са стране”. Први озбиљнији кораци су се десили у 19. веку. Тада долази до “рада научника”. Било је то време када су се Руси борили за развој словенског идентитета на подручју аустријске царевине, док су Аустријанци планирали да афирмишу и подрже неке нове идентитете на просторима тадашње Русије. И тада је постало јасно да се рађа једна нова политичка нација - објашњава Тимофејев.

Како је истакао, стварање украјинског национализма повезано је посебно са 1917. и прије свега фебруарском револуцијом, након које предсједник тадашње привремене руске владе Александар Керенски, уз знање Лењина, а уз подршку Енглеске и Француске, прави аутономну област Украјина. Та идеја је, каже, била блиска и Нијемцима и Аустријанцима, те уз њихову асистенцију долази до још јачег ширења идеје о украјинском идентитету.

- Бољшевици који су потписали Брест-литовски мир 1918. признали су постојање те и такве Украјине, али нису биле одређене њене коначне границе. То је било велико изненађење за становнике Кијева, који су се изјашњавали као Руси. Тај део руске историје најбоље је описан у роману Михаила Булгакова “Бела гарда”. Ово питање поново је отворено и актуелизовано 1922. године, када су Украјини припојене и области Доњецка и Луганска - наводи Тимофејев.

Нешто касније, у праскозорје Другог свјетског рата, Јосиф Висарионович Стаљин одлучио је да јој придружи и област чији је центар био град Лавов, а онда је Никита Хрушчов 1954. одлучио да то уради и са Кримом. 

Тада се сматрало да су Украјина и Русија вјечни пријатељи. Било је незамисливо 1954. да су двије земље могле бити у рату.

Многи историчари сматрају да је Хрушчов то урадио како би ојачао своју власт, јер је за тај уступак добио наклоност украјинског руководства. По другој верзији, Хрушчов је послије Стаљинове смрти намјеравао да раскринка његов култ личности, па му је била потребна подршка. Али како је и он, као први секретар ЦК Украјине, учествовао у репресијама од 1938. до 1947. године, “царски поклон” давања Крима требало је да одобровољи украјинску врхушку.

Како је уопште дошло до тога да се два братска народа данас гледају преко нишана, те како је уопште некадашња колијевка православља и руског идентитета “украјинизована” кроз процесе унијаћења и која је улога западних сила у свему томе? Који су били изговори да се Украјини прије 100 година прво припоје вјековна руска подручја Доњецка и Луганска, а онда нешто касније и Крима? Зашто руски предсједник Владимир Путин сматра да је данашња Украјина бољшевички и антируски пројекат

Једна од Путинових посљедњих порука о “декомунизацији” Украјине управо најављује да ће та комунистичка брљотина са административним границама Украјине бити исправљена, и то, све су прилике, са дебелом каматом. То је и цијена окретања Украјине Западу, а што је руски предсједник доживио као забијање ножа у мекани трбух Русије.

Тимофејев сматра и да се не може говорити да су Луганск и Доњецк само изворне руске територије, јер је то и Харков некада био.

- Рат који се сада води на истоку није рат између унијата и православаца. То је грађански рат. И са једне и са друге стране ратују они који говоре руски језик, славе Божић, исто псују и иста јела једу. И то је највећа трагедија. То је борба између истих народа. Ударио је брат на брата. И треба знати да овај рат не траје пар дана. То је лаж. Тамо су сваког дана убијани људи на обе стране. Значи да је одавно пала зла крв. Једина нада да се све ово заврши јесте да се у помирење укључи Православна црква. Она једина има ту моћ да уједини ова два народа. Време и Божја воља све лече. Надам се да ће до тога и да дође - поручио је Тимофејев.

Русофобија

Православни теолог и професор историје са Филозофског факултета у Бањалуци Никола Ожеговић сматра да историчари увијек имају задатак да савремене друштвене и политичке процесе покушају да сагледају као резултат дуготрајних историјских кретања.

- Историја се не понавља, али она је асоцијативна. Процеси подсјећају једни на друге, а тако је често и са најповршнијим слојем историје, са тзв. догађајном, ефемерном историјом. Данас свједочимо управо таквим сукобима који су карактеристични за односе између великих сила или великих војних блокова - каже Ожеговић.

Током 19. вијека, тада најмоћнија сила свијета, Велика Британија гледала је са подозрењем на постепени успон Русије на истоку. Спољна политика Британаца заснивала се на тзв. сјајној изолованости, што је подразумијевало, како је појаснио, бригу за очување колонијалних посједа на истоку, уз истовремену уздржаност од мијешања у европска континентална питања, уколико се она најдиректније нису тицала британских интереса.

Међутим, након Једренског мира 1829. и споразума у Ункјар-Искелесију 1833. године, који су означили врхунац успона и утицаја Русије на Балкану и Блиском истоку, у Великој Британији, укључујући и ниже слојеве друштва, родила се русофобија, која је од тада снажно обиљежавала британски политички и јавни живот.

Од животног интереса за Британце је тада, како је појаснио Ожеговић, било питање одржавања равнотеже снага између великих сила и, у том смислу, растао је страх од руског заузимања Цариграда и изласка ове велике силе на топла мора.

- Уколико ствари посматрамо из српског угла, можемо да тврдимо да је успон Русије на истоку пресудно утицао на ослобођење Срба и обнову српске државности. Управо су се почетак снажнијег интересовања руске спољне политике за Балкан и Османско царство, у вријеме цара и императора Петра Великог (1682-1725) и бројне руске побједе које су услиједиле, подударили са српским настојањима у правцу ослобођења и уједињења. Иако је 20. вијек донио другачији идеолошки контекст, старе империјалне суревњивости су остале. У Русији су се десиле неслућене промјене након Октобарске револуције. Грађански рат (1917-1920/22) однио је вишемилионске жртве, а око два милиона људи је емигрирало. Изгубљено је око 800.000 квадратних километара територије. Из Другог свјетског рата Совјетски Савез је изашао као несумњиво једна од двије свјетске суперсиле, уз велики морални кредит, плаћен са више од 26 милиона жртава, уз територијално проширење од преко 700.000 квадратних километара - навео је Ожеговић, додајући да је своју “идеолошку империју” СССР ширио и војним интервенцијама, чувајући монолитност Варшавског пакта.

Сличности са СФРЈ

Распадом земље, наводи даље овај историчар, остале су бројне противрјечности, чијим посљедицама управо свједочимо. Ван Русије, остало је између 20 и 30 милиона припадника руске дијаспоре, од чега највећи број управо у Украјини, која је своје границе добила унутар СССР-а.

- Ширење западне идеолошко-политичке платформе под доминацијом САД свој врхунац је доживјело четвртим проширењем Европске уније, које је укључило осам бивших комунистичких земаља, чему је претходила постхеројска НАТО агресија на Републику Српску и СР Југославију. Подударност распада СССР-а и СФРЈ огледа се, између осталог, и у раздробљености етничког простора најбројнијих народа, руског и српског, као посљедице дуготрајног процеса унутрашње (кон)федерализације. Тако је 1991. године у СР Србији живјело 75 одсто укупног броја Срба који су живјели у Југославији. У оквиру аутономних покрајина се налазило укупно 16 одсто свих Срба Југославије. Дакле, близу три и по милиона Срба се налазило ван уже Србије, што је српски народ, као најбројнији и државотворни народ, стављало у најтежи положај након распада Југославије - каже Ожеговић.

Према његовом мишљењу, важно је имати у виду и укупну предисторију данашњег сукоба, која укључује и питање међуцрквених односа. У Украјини данас дјелује најбројнија унијатска црква у Европи, којој припада готово 10 одсто становништва те земље. Та црква је историјски резултат континуираних настојања римског папства да под своју власт приведе источно православље. Почеци тих покушаја сежу далеко у прошлост, у вријеме пред пад православне Византије под османску власт. Притисци су били посебно појачани, како је нагласио, након успостављања Московске патријаршије 1589. године. Осим унијаћења, против интереса Руске православне цркве на простору Украјине су уперени и сви пројекти “украјинизације” православља, који се могу пратити још од посљедњих година СССР-а.

- Са истим изазовима се сусреће и Српска православна црква, нарочито на простору Македоније и Црне Горе. Нову геополитичку ситуацију означавају и нови термини. У случају постјугословенског простора, одомаћен је нови појам “западни Балкан”, а у случају бившег источног блока ради се о појму “централно-источна Европа”, чији је циљ, очигледно, да Русију смјести ван европског цивилизацијског простора. Према свему реченом, сукоб у Украјини има дубоке коријене и, сасвим извјесно, неће проћи без посљедица ни на “западнобалканске” прилике - упозорио је овај бањалучки историчар.

Историчар Милош Ковић каже да одлука Путина о признавању Доњецка и Луганска и покретање војне акције од стране Кремља представља крај свијета какав смо до сада познавали. То је, како је рекао, процес јачања Русије и обнове руске моћи.

- Ово што се сада догађа је наставак процеса који смо могли да пратимо са уласком Руса у Грузију 2008. године - оцијенио је Ковић.

С друге стране, наводи и да се ради и изнуђеном руском потезу, јер је Москва од деведесетих прошла кроз историјски период угађања западним силама.

- На крају се поставило и питање власништва над Сибиром. Вечито повлађивање и угађање силама запада води у пропаст. Мислим да је Русија научила ту важну лекцију. Без обзира на то колико се повлачите пред голом силом НАТО-а, никада нећете бити довољно мали да би вас оставили на миру - објаснио је Ковић, наводећи да је руска дипломатија научила лекцију и да је то она лекција коју је српска дипломатија учила од 2000. године наовамо.

Када је ријеч о употреби силе у међународним односима, Ковић објашњава да се моћ великих држава мјери силом и да је то доктрина реализма, која има западне коријене, а не руске.

- Та сила се мери наоружањем, бројем становника, бројем војника, економским ресурсима. Дакле, нажалост, волели ми то или не, сила одлучује у међународним односима. То је та доктрина реализма. То није доктрина коју су створили Руси, већ је англосаксонска доктрина - мишљења је Ковић.

Јељцин и Горбачов

Није мало политичара, историчара и политиколога који сматрају да је Борис Јељцин имао шансу да врати Крим у састав Русије. У децембру 1991. Јељцин се без знања предсједника СССР-а Михаила Горбачова састао са предсједником Украјине Леонидом Кравчуком и предсједником бјелоруског парламента Станиславом Шушкевичем. Они су 8. децембра 1991. потписали тзв. Беловешки договор о стварању Савеза независних држава, чиме су практично разбили СССР. Политичари тог времена тврде да би Леонид Кравчук сигурно пристао да врати Русији Крим да је Јељцин на томе инсистирао. Што се није догодило.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.