Како је између Дејтона и Париза настао Савјет за спровођење мира: Чему ПИК служи, а уз то не ради

Као гаранти спровођења Дејтонског мировног споразума, његовом свечаном потписивању у Паризу 14. децембра свједочили су најмоћнији политички ауторитети тог времена, од предсједника САД и Француске Била Клинтона и Жака Ширака, њемачког канцелара Хелмута Кола, премијера Велике Британије и Русије Џона Мејџора и Виктора Черномирдина, па до представника Европске уније Фелипеа Гонзалеса. Између та два догађаја збило се нешто изузетно значајно, а што ни послије 25 година није разјашњено и прекривено је својеврсним велом тајне. Ријеч је Конференцији о имплементацији мира која је одржана у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године, дакле послије парафирања у Дејтону, а прије званичног потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ у Паризу. На тој конференцији успостављен је Савјет за имплементацију, односно спровођење мира (ПИК) као надтијело задужено за “мобилисање међународне подршке за спровођење Споразума”.

Коминикеи

Фамозни ПИК, који ће за неколико дана обиљежити двије и по деценије формирања, а који чине министри спољних послова 55 земаља чланица, као и представници међународних организација, за то вријеме се састао свега пет пута и то у Фиренци и Лондону 1996. године, Бону 1997, Мадриду 1998. и Бриселу 2000. године, док се Управни одбор ПИК-а, као као уже тијело Савјета које чине амбасадори САД, Русије, Велике Британије, Француске, Њемачке, Италије, Канаде и Јапана, затим представници Предсједништва Европске уније и Европске комисије, те Турске као представника Исламске организације,  састаје два пута годишње у Сарајеву под предсједавањем високог представника. УО ПИК-а најпознатији је по коминикеима које издаје након засједања, а посљедњи је упућен јавности 2. децембра ове године послије другог овогодишњег дводневног засједања. Као и у готово свим дотадашњим случајевима, неслагање са коминикеом поново је исказао само амбасадор Руске Федерације, који годинама указује на једнострани карактер коминикеа, односно на фаворизовање агенде политичког Сарајева и неуважавање званичних ставова Републике Српске у ставовима УО ПИК-а.

Политички аналитичар Радомир Нешковић каже да је посљедњи коминике УО ПИК-а актуелизовао дугогодишње озбиљно правно-политичко питање у БиХ, а то је на којој правној основи је формиран и с којим легалитетом дјелује Савјет за примјену мира. Он подсјећа да је од почетка кризе у бившој СФРЈ Европска заједница себи дала мандат да арбитражно рјешава међурепубличке и међунационалне сукобе, истичући да је с тим циљем формирана Конференција о  Југославији.

- Конференција је на основу тумачења своје стручне комисије (Бадинтерова комисија) крајем 1991. године заузела став да је Југославија у дисолуцији (нестајању) и да треба њене републике признати као независне државе. Србија и Црна Гора су формирале нову заједничку државу (Савезну Републику Југославију), а Македонија, Словенија и Хрватска су постале независне државе. У БиХ је настао политички, а касније и војни сукоб око њеног статуса и државног уређења између Срба, Хрвата и Бошњака. Усљед тога, Конференција о Југославији је задржала назив, али се суштински наставила бавити државним проблемом БиХ, гдје је на крају преговарачког процеса донесен и Дејтонски споразум као компромисна синтеза супротстављених ставова Бошњака, Хрвата и Срба о државном статусу и уређењу БиХ - подсјећа Нешковић.

Он истиче да су велике силе, као креатори Дејтонског споразума, сматрале да оне имају право и да надгледају његову примјену и зато су на Конференцији у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године формирале Савјет за примјену мира (ПИК).

- Савјет за примјену мира је направио конекцију са високим представником у БиХ, чија је улога дефинисана Анексом десет Дејтонског споразума. Савјет је на нивоу министара спољних послова актуелизовао битна питања у БиХ кроз укупно пет састанака. Оно што ми до данас практично не знамо је да ли су представници страна из БиХ (БиХ, Република Српска и ФБиХ) давали начелну сагласност за одлуке које су донесене  на овим засједањима. То је важно зато што су одлуке са засједања ПИК-а имале посљедице по институционалну структуру и политички систем БиХ, посебно у правосуђу - каже Нешковић.

Према његовим ријечима, најпознатије, а и најзначајније засједање ПИК-а је конференција у Бону у децембру 1997. године, на којој је ПИК проширио овлашћења високог представника и дао му тзв. бонска овлашћења.

- Високи представник је добио овлашћења да може предузимати обавезујуће привремене мјере у случају блокада које ће трајати док Предсједништво БиХ и Савјет министара не донесу своје одлуке и отклоне блокаде. “Бонским овлашћењима” дато му је и право да доноси и друге мјере, ако је то нужно, које се могу односити и на особе које врше јавну функцију, а које не извршавају своје обавезе и тако отежавају функционисање институција. Високи представник је прво требало да идентификује и утврди који функционери не извршавају своје уставне и законске обавезе. Затим је требало да утврди да ли то неизвршавање ремети и угрожава функционисање институција. Након тога је имао право да доноси мјере о смјени тих функционера са постојећих функција и тражи од домаћих органа да именују нове, али није имао право лустрације (одузимања свих права) јавних функционера ни по домаћем ни по међународном праву, а нити по “бонским овлашћењима” - објашњава Нешковић.

Према његовим ријечима, високом представнику су дата овлашћења да дјелује у крајњој нужди и доноси мјере на привременој основи, само с циљем отклањања препрека и блокада уз подршку домаћим институцијама да врше своје уставне и законске обавезе.

- Високом представнику ни по изворним “бонским овлашћењима” није дато право да ради шта хоће, да спроводи мјере у функцији неких политичких циљева, да ускраћује права појединим грађанима итд. ПИК је дужан да анализира укупно дјеловање високих представника по “бонским овлашћењима” и да процијени да ли су поједини високи представници излазили из оквира ових овлашћења и какви су циљеви постигнути мјерама из ових овлашћења. ПИК би у овом времену требало да помогне БиХ у процесу европских интеграција, а шеф ОХР-а би требало да дјелује као подршка и логистика представнику ЕУ и да помогне домаћим властима да преузму одговорност за функционисање БиХ - закључује Нешковић.

Правна призма

Професор уставног права на Универзитету у Источном Сарајеву и учесник мировних преговара у Дејтону као члан делегације Републике Српске Радомир Лукић каже да се Савјет за примјену мира и његов Управни одбор некако разумијевају сами по себи, као задати, као саморазумљиви.

- Међутим, ако се проблем сагледа кроз правну призму, онда је ствар потпуно другачија. БиХ је чланица Уједињених нација и као таква је суверено једнака свим другим чланицама Уједињених нација. Она може да умањи своју једнакост само својом вољом, закључивањем неког међународног уговора, док са ПИК-ом ствар стоји сасвим другачије. У најкраћим цртама, ПИК, који се први пута састао у децембру 1995. године у Лондону, је самозванац. Самозванац тако што није установљен ни једним јединим међународноправним инструментом. Нема ни једног јединог међународног уговора који је потписала БиХ о успостављању ПИК-а и његовог Управног одбора. Нема ни било ког другог међународноправног инструмента било које међународне организације којим се у оквиру овлашћења такве међународне организације успоставља то тијело - категоричан је Лукић.

Он објашњава да Савјет наводно чине државе пријатељи БиХ који желе да јој помогну да се Дејтонски мировни споразум примијени, али истиче да у самом Дејтонском мировном споразуму нема ни помена о неком таквом органу, јер се то противи сувереној једнакости држава.

- Но, не треба заборавити да се тај орган фактички прометнуо у суверени, тј. највиши орган у БиХ који одлучује о њеним сувереним унутрашњим правима. Тако је својевремено високи представник своје овлашћење да доноси акте које зове уставним амандманима и законима, као и акте који замјењују судске акте утемељио на бонском састанку ПИК-а. Дакле, на основу одлуке самозваног органа који је себи фактички приграбио суверена права БиХ, она која јој припадају на основу њене спољашње и унутрашње суверености, па чак и над оним што се назива резервисаним доменом сваке државе. Парадоксално и ридикулозно, али је тако. Да закључим, ПИК и његов Управни одбор су незаконити, тј. нелегални органи јер немају правно упориште за своје постојање и дјеловање, а камоли да замијене органе БиХ. Они су и нелегитимни органи, јер нису израз воље суверених конститутивних народа у БиХ. Одатле није тешко закључити каква је правна природа свих њихових одлука - закључује Лукић.

Бивши судија Уставног суда БиХ и некадашњи декан Правног факултета у Бањалуци Витомир Поповић подсјећа да је улогу и понашање високог представника у БиХ, наводно утемељено на одлукама ПИК-а са конференције у Бону, у питање довела и Парламентарна скупштина Савјета Европе својом Резолуцијом 1384 о “јачању демократских институција у БиХ” од 23. јуна 2004. године. Поповић истиче да се у Резолуцији наводи да је “опсег ОХР-а такав да, у сваком смислу, представља врховну институцију са овлашћењима у БиХ”.

- У вези с тим, Парламентарна скупштина СЕ сматра да је непомирљиво са демократским принципима да ОХР буде у стању да доноси извршиве одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да при томе нема правног лијека - цитира Поповић дијелове Резолуције.

Он подсјећа и да је ПС затражила од Венецијанске комисије да одреди колико је оваква пракса у складу са основним принципима Савјета Европе, посебно са Конвенцијом за заштиту људских права и темељних слобода.

- Од Венецијанске комисије је затражено да изради свеобухватну оцјену усклађености Устава БиХ са Европском конвенцијом за заштиту људских права и темељних слобода и Европском повељом о локалној самоуправи, као и оцјену ефикасности и рационалности садашњих уставних и законских аранжмана у БиХ - каже Поповић.

Према његовим ријечима, Венецијанска комисија је у складу са тим захтјевом у марту 2005. године усвојила мишљење о уставној ситуацији и овлашћењима високог представника у БиХ у којем, како каже, наводи да су одлуке високог представника донесене на основу тзв. бонских овлашћења “генерално гледано биле корисне за народ БиХ”, као и да је потреба да високи представник врши широка овлашћења јесте постојала у раном периоду након закључења Дејтонског мировног споразума”.

- Међутим, Венецијанска комисија је у свом мишљењу, позивајући се на поменуту Резолуцију Савјета Европе, дословно навела да се “свакако не ради о нормалној ситуацији да неизабрани странац врши таква овлашћења у држави чланици Савјета Европе и да оправдање за таква овлашћења за будућност заслужује не само политичка, већи правна разматрања” - каже Поповић.

Он истиче да је Венецијанска комисија навела да је такав аранжман ОХР-а фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ, те да “што дуже постоји, то постаје проблематичнији”.

- Дакле, Венецијанска комисија је оцијенила да постоји јак ризик од супротног ефекта, односно од тога да домаћи политичари немају мотива да прихвате неопходне политичке компромисе, јер знају да ће, ако се не дође до сагласности, на крају високи представник наметнути закон - каже Поповић, додајући на крају да је потпуно парадоксално да они који се највише заклињу у БиХ чине све да она и даље функционише као земља без пуног суверенитета, што ће бити док год постоји ОХР.

Ревизија

Професор уставног права и генерални секретар Владе Републике Српске Синиша Каран недавно је оцијенио да посебан вид антидејтонског дјеловања високих представника и међународне заједнице представљају политичке декларације Савјета за примјену мира у БиХ.

- Постојање ПИК-а, као повремене конференције за имплементацију Дејтонског мировног споразума, није утврђено тим споразумом. Иако су декларације ПИК-а и њеног Управног одбора политички акти, у стварности су добијали сасвим другачију улогу. Путем тог тијела, свјетске силе, у првом реду САД, врше ревизију Дејтонског мировног споразума и то на штету ентитета - нагласио је Каран.

Чланице

Чланице ПИК-а су Албанија, Аустрија, Белгија, БиХ, Бугарска, Чешка, Данска, Египат, Финска, Француска, Грчка, Хрватска, Ирска, Италија, Јапан, Јордан, Канада, Луксембург, Мађарска, Малезија, Мароко, Холандија, Норвешка, Њемачка, Оман, Пакистан, Пољска, Португалија, Румунија, Русија, Саудијска Арабија, СРЈ (сада Србија), САД, Сјеверна Македонија, Словачка, Словенија, Шпанија, Шведска, Швајцарска, Турска, Украјина и Велика Британија. Поред ових држава, мјеста у ПИК-у имају представници УН, Европске комисије, Европске банке за обнову и развој, Свјетске банке, МКЦК-а, Хашког трибунала, ММФ-а, ОЕБС-а, НАТО-а, Савјета Европе, те високи комесар УН за људска права и високи комесар УН за избјеглице. Интересантно је да се из ПИК-а још у мају 2000. године повукла Кина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.