Како је бурек постао први српски бренд

Да овај специјалитет турског порекла постане извозни адут Србије, побринула су се двојица Прокупчана, Драгиша Миловановић и Драган Ристић, јединствени и по томе што су масним корама дали епитет биљне, односно "здраве" хране, чиме је њихов гастро доживљај у ужитку залогаја спојио и припаднике свих вероисповести.

У овај више него успешан пионирски подухват кренули су спајањем својих пекара "Царина" и "Деметра" у једно предузеће. Дали му име "Хаммеум", по старо римском називу њиховог града и пре три године кренули на немачко тржиште, где је и највише људи са наших простора: Босанаца, Срба и Хрвата. Када су прве испоруке прошле строга тестирања у Минхену и "плануле" три и по тоне, "српски бренд" је прокрчио пут ка Шведској и Швајцарској, а ове године стигао и у Холандију. Путује и у Израел, а на основу добијеног сертификата о храни која одговара и људима муслиманске вере, кренуо је и извоз у Уједињене Aрапске Емирате.

Бурек са "јужне пруге" доручкује и Италија, хоће га Словенци, а ускоро ће моћи да се поједе и у Бечу. Aктери наше приче поносни су и на управо пристигли позив из америчке престонице Вашингтона и извесни пут њиховог бурека преко Aтлантика. Тако ће "српски бренд" стићи и на трпезу чувене Беле куће.

Да ће производи од кора из града на југу Србије бити толико тражени у свету, није ни сањао Драгиша Миловановић, када је после две деценије рада у полицији, плаву униформу, пре десетак година, заменио белим мантилом.

Он за "Глас Српске" објашњава да нову професију није изабрао случајно, већ се само вратио звању и знању својих предака.

- Моја породица је имала стару воденицу до 1929. године, а и после Другог светског рата електрични млин. Ту традицију сам прекинуо, али сам се после две деценије вратио на пекарски пут – каже Миловановић.

Идеја о изласку њиховог главног специјалитета ван граница Србије је потекла од Миловановићевог зета Драгана Ристића и то још средином 90-их, али су те замисли дуго одлагале санкције, а после 2000. и препреке Србије на путу ка Европи. Све до пре три године, када је спој родбинских веза и пословних идеја крунисан првим успехом, а после људи са Балкана, жељних укуса из завичаја, српски бурек пробаше и друге европске нације.

Наш саговорник објашњава да поход на стари континент није био нимало лак, јер су организационе и друге припреме уласка на строго стандардизовано западно тржиште, захтевале времена. Како је зет био идеолошки организатор, наш саговорник је на својим плећима понео тај организациони део.

- Ипак бих опет прошао исти пут. Зато и вашим читаоцима могу да поручим да верују у себе и своје пословне замисли, али и да никако не сме да им недостаје храбрости да крену у посао, јер се само тако стиже до успеха – каже некада локални лидер у производњи бурека и кора, чије је ортачко предузеће стигло до европског и светског реномеа.

A, све је почело са десет радника, вером у чаробну рецептуру старих мајстора и вишевековни ручни начин спремања укусног јела од кора.

На исти начин Прокупчани раде и данас, само што је фирма у људству упетостручена, а на првом "српском бренду" који свакодневно путује на разне стране света ради 40 руку. Мушкарци праве теста, а жене, вешто развлаче најфиније коре и филују их. Правило је да један радник не може да направи више од 50 тепсија дневно, а овај вредни тим дневно прави скоро тону. 

Aустралија

Интересују се и издалеке Aустралије, али првенствено за стари добри бурек са сиром и месом.

Прокупчани су заштитили "рецептуру и географско порекло" тих врста и добили одобрење Министарства пољопривреде за фил од јунетине, који кланице производе по обавезном европском HACP стандарду, а последњих дана децембра ће српска фирма која се бави производњом млека и млечних производа добити европске дозволе, па осим бурека од зеља и биљног сира, у свет полази и онај традиционални са српским сиром.

Турцима не смета

Чињеница да Срби извозе бурек и то успешно није засметала никоме у постојбини бурека. Напротив. Контактирао је са њима и велики произвођач из Немачке, пореклом Турчин, који свој асортиман хоће да обогати и овим са наших простора, јер како је објаснио, бурек који једу његови сународници је прилично зачињен и не одговара широкој лепези купаца.

- Турски бурек је у облику питица или савијача, а ми правимо округле колутове, од четири коре, који се секу на четвртине и фил иде искључиво између друге и треће – открива Миловановић део рецептуре сада свету познатог прокупачког бурека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.