Како је “Акцидент у Винчи” промијенио ток свјетске историје: Било је као у Чернобиљу, немарно и аљкаво

Али, моје највеће изненађење је прича о доктору Матеу, који ради прву трансплантацију коштане сржи и оно што је хајлајт те приче да је петоро француских држављана ризиковало своје животе да би спасили њима потпуно непознате људе који су дошли из потпуно другог дела света. Схватио сам да у ствари имамо одличну, психолошку, драму са благим елементима трилера...

Испричао је ово београдским новинарима прошле седмице Драган Бјелогрлић, режисер, глумац, продуцент, творац најважнијих остварења српске кинематографије у протеклих неколико деценија, најављујући свој најновији филм “Ланчана реакција”. Средином маја пала је прва клапа филма чија је радња инспирисана истинитим догађајем који има службени назив “Акцидент у Винчи”. Ријеч је о догађају из 1958. године у Институту “Винча”, када је група младих научника која је конструисала нуклеарни реактор озрачена смртоносним дозама радијације.

Био је то инцидент о којем се у бившој држави знало мало или ништа. Филм ће широј публици расвијетлити те догађаје, а нешто слично је већ раније покушао да уради Горан Милашиновић, писац и чувени српски кардиолог, аутор романа “Случај Винча” који ће бити окосница филма. Драган Бјелогрлић испричао је да му је прије седам година, док је био на Копаонику, пријатељ Горана Милашиновића дао његову књигу рекавши му да од ње можда може да буде направљен добар филм.

- Док сам тих неколико дана био на планини ја сам одмах прочитао ту књигу и затражио да се упознам са господином Милашиновићем и тако је кренула идеја да се то штиво, истинит догађај, претворе у филмско дело Оно што је ту мени најзанимљивије било је како се о тако великом догађају говорило на прилично дискретан начин - навео је Бјелогрлић, који ће у филму играти Александра Леку Ранковића.

Београдска штампа јавила је прошле године да “почиње снимање филма о српском Чернобиљу”, алудирајући на велики нуклеарни инцидент који се десио у Украјини готово три деценије након догађаја у “Винчи”. Многи би довођење у исту раван ова два случаја назвали претенциозним, јер посљедице та два догађаја ни изблиза нису биле једнаке. Ипак, оно што повезује оба случаја је вео тајне којима су годинама били обавијени.

А шта се заиста догодило тог 15. октобра 1958. године у свјетски познатом истраживачком центру недалеко од Београда?

Била је сриједа. Радојко Максић, Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић, Стјепан Хајдуковић и Живота Вранић тога дана радили су оно што и претходних. Навукли су своја заштитна одијела и ушли у лабораторију у којој су радили на реактору РБ у Институту “Винча”. Имали су између 24 и 26 година. Редовне послове прекинули су након што су бројачи радијације у лабораторији почели да показују вриједности више од прописаних. У ваздуху се осјећао мирис озона, дошло је до пуцања реакторске посуде и испуштања велике количине радиоактивних честица у околину. Само присебност Максића и Вранића спријечила је катастрофу већих размјера, налик оној чернобиљској. Зауставили су реактор. Међутим, за њих шесторо било је касно. Остали су озрачени.

Колики је био степен радијације није било могуће утврдити, јер нису постојали мјерни инструменти.

Београдски љекари до тада нису имали искуства у лијечењу озрачености па је пала одлука да шесторо младих научника буде пребачено у Институт “Кири” у Паризу. Кључну улогу одиграо је тадашњи директор института, др Павле Савић, ког ће у филму “Ланчана реакција” играти Мики Манојловић.

Павле Савић је један од најчувенијих српских физичких хемичара. Након што је 1932. дипломирао физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду, изабран је за асистента на катедри за физику Медицинског факултета код професора Драгољуба Јовановића, блиског сарадника чувене Марије Кири. Јовановић му је омогућио да добије шестомјесечну стипендију француске владе за усавршавање на Институту за радијум у Француској, чији је оснивач била Марија Кири, а гдје је радила њена кћерка Ирена Жолио Кири, као и њен супруг Федерик Жолио. Шестомјесечна стипендија претворила се у петогодишњи боравак у Француској, а Савић и Жолио Кири заједно су радили на проблему поријекла радиоактивности који настаје неутронским озрачењем урана. За рад на том пољу њих двоје замало су добили Нобелову награду, али је почетак Другог свјетског рата све пореметио.

Након почетка рата, Французи су Савића као странца протјерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, гдје је постао професор физичке хемије на фармацеутском одсјеку. Послије рата Савић је постао један од првих предлагача идеје о изградњи Института за нуклеарне науке у Винчи.

Те 1958. године на Институту “Кири” радио је угледни онколог Жорж Мате, чија је ужа специјалност била истраживање технике пресађивања коштане сржи, која до тада никада није била примијењена над људима. Доктор Мате постаће главна личност у спашавању живота научника из “Винче”.

Дан након акцидента, 16. октобра, авионом “Јата”, шесторо научника је хитно пребачено у Институту “Кири”. Професор Мате је одмах почео да, међу становницима Париза, тражи даваоце коштане сржи да би извршио пресађивање.

Сви потенцијални даваоци били су упозорени да његова техника, која је тада била експериментална и вршена само на животињама, носи велике ризике за њихово здравље па чак и по њихов живот.

У то вријеме није постојала такозвана типизација ткива, као што је то данас, већ су се само на основу крвних група одређивали донори коштане сржи, због чега је операција носила велики ризик и за донора, али и за примаоца. Упркос томе, петоро Француза је пристало да дају своју коштану срж за ову операцију. То су били: доктор Леон Шварсенбер (члан тима професора Матеа), Марсел Пабион, Албер Бирон, Ремон Катаније и Одет Драги, мајка четворо деце, објавио је прије неколико година “Нешнл џиографик Србија”.

Хируршки захвати изведени су средином новембра. Биле су то прве операције те врсте у историји свјетске хирургије. Коштану срж коју је донирао Марсел Пабион је добио Радојко Максић, који је тако постао први човјек који је спасен пресађивањем коштане сржи од несродног донора.

Једини који није преживио био је Живота Вранић, студент генерације Природно-математичког факултета, који је због одлуке да заустави реактор био и највише изложен зрачењу.

- Кобног дана, скале које показују зрачење одједном су достигле максимум, а затим су се попеле до милионских, непојмљивих бројева. Колико је зрачење било високо говори податак да су се сви мерачи широм института “закуцали” и престали да раде. Реакцију у погону успео је да заустави мој најбољи пријатељ Живота Вранић, тада хонорарни сарадник института. Он је у Винчи као најбољи студент физике на београдском ПМФ-у, радио дипломски рад на експерименталном реактору - испричао је својевремено Радојко Максић, ког ће у филму играти талентовани глумац нове генерације Јован Јовановић.

Радојко Максић је преминуо прије неколико година. За живота је написао књигу “Дневник из болнице Кири” у којој је описао детаље операције која му је спасила живот и указао на пожртвованост француских љекара и донатора коштане сржи.

- Њима је предочено да захват може бити смртоносан и за донаторе, није се знало какве ће последице бити, али су незнани становници Града светлости похрлили да нам спасу животе - говорио је Максић.

О несрећи се у Југославији, као, у осталом, и о оној у Чернобиљу у СССР-у мало знало. Свјетска штампа се бавила случајем, али југословенска је извјештавала тек у цртицама.

Два дана послије несреће “Политика” је пренијела само кратко саопштење Танјуга. У недељу, 19. октобра, исти лист објавио је кратку информацију да је озрачене атомисте у Паризу, у болници “Кири”, посјетио државни секретар за иностране послове. Након операције у Паризу исти лист је кратко извијестио да се атомисти успјешно опорављају, али је наведено и да је од посљедица радијације преминуо један од њих. Име Животе Вранића није наведено.

После свега Савезна комисија за нуклеарну енергију (СКНЕ) формирала је, како су писали тадашњи медији, посебну комисију која ће испитати случај.

Међутим, Стјепан Хајдуковић, у тексту “сведок догађаја”, који је према његовој жељи објављен постхумно 1997. године у Билтену Института за нуклеарне науке “Винча” број 4/97, наводи да они који су руковали реактором и на њему настрадали никада нису добили тај извјештај комисије, иако су га у више наврата тражили те да су јавности само дате паушалне и парцијалне оцене о узроцима несреће.

Хајдуковић је навео да је професор Савић, у интервјуу датом НИН-у (број 1838, од 23. марта 1986) говорио о узроцима нуклеарног акцидента и изјавио: “И са бициклом ако уклоните кочницу, можете да сломите врат. А то се управо догодило 1958. године у “Винчи”. Настрадали су због сопствене непажње, јер су уклонили све кочнице с инструмената.”

На ту изјаву услиједио је Хајдуковићев одговор у истом недељнику (бр. 1840 од 6. априла 1986. године).

- Техничка решења за мерење нивоа тешке воде у реактору била су несигурна. Била је то једна обична избаждарена шипка која се ручно постављала на одређени ниво... И најзад, остали смо без писача, односно без аутоматске контроле неутронског флукса и аутоматског заустављања реактора у случају да крене у наткритични режим рада. Алармни уређаји су, такође, били искључени и то по налогу руководилаца лабораторије, да не би долазило до евентуалног узнемиравања и плашења оних који раде око реактора. Тако је мирис озона у ваздуху био наша аутоматика - навео је додавши да је “сврха тог сведочења да се сазна права истина, да се из несреће извуку поуке како се нешто слично не би поновило”.

Горан Милашиновић на питање да ли је у “Винчи” постојао тајни пројекат израде југословенске атомске бомбе, је рекао да на то “није лако одговорити”, али да постоје одређени транскрипти разговора комунистичких руководилаца са управником “Винче” Павлом Савићем.

- Знамо да су постојали транскрипти разговора између Милована Ђиласа и Александра Ранковића те Савића 1949. године, у коме га тјерају да започне пројекат изградње бомбе у “Винчи”. Он одбија и бива смијењен. Рекао је у транскриптима: “Правите, али ван 'Винче', то је научни институт” - рекао је Милашиновић.

Да ли се озрачивање шесторо научника догодило док су су се бавили израдом атомске бомбе, данас нико са сигурношћу не може да каже. Дио одговора може да понуди управо Бјелогрлићев филм, а могуће је и да све и даље остане у домену мистерије. Сигурно је да ће ово остварење поново пробудити интерес домаће публике за још један битан историјски догађај на овом простору.

Велики пријатељ Србије

Професор Жорж Мате је након акцидента остао велики пријатељ Србије. Од 1958. године неколико пута је боравио у Београду, гдје је учествовао у развоју онкологије. Редовно је долазио у Клинички центар “Бежанијска коса” како би лијечио пацијенте од канцера, а своје услуге је одбијао да наплати.

Преминуо је 15. октобра 2010. године, на годишњицу несреће у “Винчи”.

Тито и дугме

Прва ланчана реакција на реактору у “Винчи” остварена је 30. априла те 1958. године, а већ 17. маја реактор у рад је пустио Јосип Броз Тито.

- На спомен-плочи је записано да је тога дана у 9 часова и 16 минута постигнута ланчана реакција и то у његовом присуству, што је била јасна порука да је у раду са реактором, са око 200 кг урана, била остварена и заштита од зрачења. Али, како је касније потврђено - није било тако: предсједников притисак на дугме био је симболичан, а заштита оператера била је далеко испод тада достигнутог нивоа у свету - забиљежено је годинама касније у београдској штампи.

Марко Миљковић, истраживач у Институт економских наука у Београду, за “Глас”: Било би чудо да до несреће није дошло

У вријеме акцидента УДБ-а и Савезна комисија за нуклеарну енергију, обе под контролом Александра Ранковића, строго су водиле рачуна да информације о овом догађају не процуре у јавност, каже за “Глас” истраживач из Института економских наука у Београду Марко Миљковић.

Међутим, он истиче да су се домет и капацитети југословенских служби у суштини заустављали на границама земље и да се, када су француски новинари, а преко њих и свјетска јавност, сазнали о лијечењу југословенских научника, покушало са стратегијом “контроле штете”.

- Тако су они претворени у неку врсту хероја развоја земље и социјализма, а југословенска јавност је у наредним месецима и годинама могла да прати њихов опоравак, повремене сусрете са француским донорима коштане сржи, венчања, рађање деце и друге значајне догађаје из њихових живота. Међутим, озрачени научници су имали строгу забрану да било шта о акциденту коментаришу у јавности, будући да је већ сама несрећа представљала пропагандни фијаско и ударац на пажљиво грађену слику Југославије као земље која је баштинила најбоље особине и социјализма и капитализма. Истовремено, несрећа је компромитовала и делимично разоткрила југословенске планове о развоју нуклеарног наоружања, у најмању руку у погледу реалних капацитета земље да их спроведе у дело - прича Миљковић.

Занимљиво је, додаје, да је Савезна комисија за нуклеарну енергију ишла толико далеко у контроли токова информација у вези са акцидентом у Винчи, да је 1960. године чак спријечила тројицу озрачених научника, Стјепана Хајдуковића, Радојка Максића и Драшка Грујића, да продају своје мемоаре Удружењу филмских умјетника Србије, које је у сарадњи са француским филмским продуцентима планирало да сними филм о акциденту.

- Тада су озрачени научници добили и званичну забрану да причају о свом искуству без дозволе Савезне комисије за нуклеарну енергију, а колико је та забрана била озбиљно схваћена говори и чињеница да је Хајдуковић тек постхумно објавио своје виђење догађаја и критику тадашњег руководства. Иако је 1976. године ипак снимљен телевизијски филм “Озрачени” у копродукцији Радио-телевизије Београд и француског ОРТФ-а, тек ће филм “Ланчана реакција”, готово 65 година после акцидента у Винчи, на свеобухватан начин анализирати и представити ове догађаје - каже Миљковић.

Он открива да је Савезна комисија за нуклеарну енергију, непосредно послије акцидента спровела темељну анализу околности и узрока који су довели до несреће, а резултати ове истраге су били у великој мјери поражавајући.

- Већ сама чињеница да је тога дана експериментом са нуклеарним реактором управљао студент Живота Вранић, који је био и једина жртва акцидента, без икаквог надзора старијих научника, говори да је читав систем рада у институту био у најмању руку проблематичан. Установљено је и да нису постојала никаква упутства за рад са реактором, да је реакторска соба била откључана и да је практично свако могао да уђе у њу, да није био укључен ниједан алармни систем, као и да многи инструменти у реакторској соби нису били у потпуности исправни или повезани. У таквим околностима заправо би било чудно да до несреће није дошло. Истовремено су резултати истраге указивали на потребу да се све активности у институту обуставе, барем док се не поставе на солидне основе. Наравно, то је било апсолутно неприхватљиво, тако да се о догађајима у вези са акцидентом гласно ћутало, док су сви проблеми стављени “под тепих”. Значај југословенског нуклеарног пројекта очигледно је био већи од било којих жртава, што је и индиректна потврда да је примарни циљ ипак била атомска бомба - додаје Миљковић.

На питање да ли је акцидент у Винчи био својеврсни Чернобиљ прије Чернобиља, Миљковић каже да у извјесној мјери јесте.

- Иако су последице катастрофе у Чернобиљу 1986. године и акцидента у Винчи 1958. године у потпуности неупоредиве, запањујуће је да су сценарији ове две несреће у суштини веома слични. У оба случаја је било речи о нечему што се сматрало рутинским активностима. У оба случаја можемо да говоримо о недостатку пажње, недовољно обученом особљу и неадекватним (или неисправним) уређајима. У оба случаја се о несрећи ћутало све док француски новинари, у случају Југославије, и шведски научници у случају Совјетског Савеза, нису обавестили светску јавност да је до некакве несреће дошло. Дакле, првенствено можемо да говоримо о системским слабостима, недостацима и проблемима два суштински различита, али довољно слична система, пре него о било чијој личној одговорности. Коначно, непостојање разумевања, воље или могућности да ови проблеми буду разрешени, обе земље је довео до колапса система са последицама које се и данас осећају, системским проблемима који су макар делимично наслеђени и поукама из којих се очигледно није много научило - истиче Миљковић.

Када је у питању остварење које би у биоскопе требало да стигне на јесен наредне године, Миљковић каже да филм свакако прати ову истиниту и потресну причу о самом акциденту, историјским личностима које су учествовале у југословенском нуклеарном пројекту, озраченим научницима, љекарима и француским донаторима коштане сржи, али и главним плановима развоја југословенског нуклеарног програма.

- Међутим, филм је уметничко дело, а не историјски документ, тако да би било погрешно очекивати апсолутну прецизност у сваком детаљу. Као стручни консултант на писању сценарија за филм “Ланчана реакција”, трудио сам се да историјске чињенице о акциденту, југословенском нуклеарном програму, али и шири историјски контекст уклопим у причу о херојству и хуманизму коју су аутори желели да прикажу. Свакако је чињеница да је један од главних циљева југословенског нуклеарног програма током педесетих година двадесетог века била производња атомске бомбе. У том ширем процесу може се анализирати и такозвани акцидент у Винчи 1958. године, будући да је рад са реактором и освајање одговарајућих знања и технологија био предуслов за даљи развој и реализацију југословенских војних и цивилних планова - закључује Миљковић у разговору за “Глас”.

Милош Васиљевић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.