Како је 120 година прије "Форбса" о Добоју писао угледни лондонски "Wide World Magazine"

Мало је, међутим, оних који знају да је о овом граду занимљиве и бурне историје, још један престижни часопис и то веома детаљно писао прије чак 120 година. Ријеч је о британском мјесечнику "Wide World Magazine" који је излазио у Лондону од 1898. до 1965. године, а чија је мисија била да читаоцима исприча интересантне приче из скоро сваког дијела свијета.

- Текст о Добоју објављен је у марту 1902. године под насловом "Са камером у Босни" (With a Camera in Bosnia) - каже архивиста у Архиву Републике Српске, Канцеларија Добој, Небојша Мићић, који је овај текст недавно превео.

Чланак је илустрован фотографијама које је направио аутор, француски новинар Виктор Гедорп који је прије тога обишао бројне градове у региону.

- Овај је текст је и те како значајан, поготово за историчаре и етнологе јер је у њему описана и тадашња добојска ношња, изглед града, управа, привреда, што нам много говори о тадашњим приликама, односно како се тада живјело - наглашава Мићић.

Он додаје да је овај путопис из 1902. године изашао и у скраћеној верзији, која се односи само на пијацу суве шљиве у Добоју, у америчким новинама "Los Angeles Herald", под насловом "Троминутно путовање".

- Фотографија на којој се налазе продавци сувих шљива издвојен је детаљ с много веће и богатије фотографије добојске пијаце која је изашла на двије странице, у француским седмичним новинама "Л'Иллустратион" у броју за 17. август 1907. године, погрешно потписана као пијаца сувих шљива у мјесту "Dorboy" - појашњава Мићић.

"Са камером у Босни"

Гедорп на почетку текста пише да је Босна једна од најживописнијих, а уједно и једна од најнеистраженијих земаља у Европи, да су ту људи лежерни и доброћудни, њихове ношње веома занимљиве и упечатљиве, а пејзаж одличан.

- Речено ми је да су фрањевци врло моћни у Босни, а по доласку у Добој моја прва посјета била је једном фрањевачком калуђеру коме сам се путем писма раније најавио. Међутим, када сам стигао и јавио му се калуђер је још лежао и спавао, иако је већ било осам сати и јун. Док сам чекао да се појави, угодно сам прекратио вријеме посматрајући живописну гужву на улицама. Већ годину дана лутао сам по сјевернословенским покрајинама. Видио сам Београд и Загреб, Румунију и Црну Гору и тако сам се навикао на призоре балканског крајолика. Гране велике словенске расе се разликују; свака покрајина има обичаје вриједне проучавања - пише у тексту.

Главну добојску улицу, у којој се свакодневно одржава пијаца, како наводи, окружују необичне једноспратнице грађене од цигле и дрвета с прозорима без гриља. Прекривене су, додаје, шиљастим крововима и чине непријатан, прљав и меланхолични аспект.

- Био је то без сумње празнични дан, јер је поред мене стајала група босанских сељака обучених у најбољем издању; мушкарци су носили прслуке оивичене свијетлим ресама, широке панталоне које нису сезале даље од кољена, ноге су им биле умотане у платнене докољенице; жене су биле обучене у неку врсту дугачке бијеле хаљине, преко које је био дугачак стезник без рукава, извезен при дну и отворен на њедрима. Сви су личили један на другог ношњом и ставом - наводи.

Примјећује да се овдашњи људи не разликују по одјећи нешто посебно  индикативно, не по основу расе, већ према вјероисповијести.

- Распитивао сам код једног локалца, који ми рече да им се турбани разликују само у боји материјала - хришћани носе црвене са црним рубовима, а муслимани бијеле или зелене. Чини се, такође, да ови други имају бркове и браду, док први носе само бркове. Са изузетком неколико Туркиња умотаних у црне фереџе које су шетале лежерно и грациозно попут мачке, жене које су пролазиле биле су хришћанке - описује Гедорп.

Једини украс, како примјећује, састојао им се од букета природног цвијећа закаченог за шешир. Код старица, китице су биле од смиља, док су младе носиле тратинчице и руже.

- Најзад се појавио мој фрањевац, обучен као грчки или српски трговац: на њему је био фес, гуњ и прслук од црног клобука, широке панталоне причвршћене у струку црвеним вуненим каишем. Пошто ме је поздравио, објаснио ми је да је његова одјећа била прописана у данима турске владавине, када није било мудро појављивати се у калуђерској одежди. Одмах је наставио, уз урођену љубазност Оријенталаца, да ми показује град, детаљно је описивао не прескачући ниједну од бројних опсада којима је Добој био подвргнут или сукоба у његовој близини - пише даље у тексту.

Аутор наводи и како су одушевљено гледали становништво на улици, обучено у празничну одјећу: младићи, који су изгледали готово као мушкарци, били су или црнпурасти или плави као Саксонци. Жене, добро грађене, витке и гипке у ходу носиле су воће и поврће у плетеним корпама.

- Сељаци су одлазили кући, сједећи на весело накићеним коњима. Пролазило је и много Цигана. Дјеца су просјачила од врата до врата, жене су стајале по ћошковима са испруженим длановима, а мушкарци су "стругали" на виолинама испред кафана. Усред ове живописне сцене дах вјетра донио је слатки али благ мирис сушених шљива, које се производе у огромним количинама широм Босне. Шљива је заиста национално дрво Босне; ње­н узгој, сушење плодова и њихово отпремање на тржишта Будимпеште и Беча главни је посао пољопривредника - описује Гедорп.

Строги надзор

Појашњава и да је "аустријска влада, желећи да заштити и побољша толико важан извор прихода, врши строгу контролу над начином узгоја шљива и увела строги надзор над садњом стабала и контролу зрелости код брања".

- Такође, настоји се да најбоља сорта шљиве замијени оне слабије, јер је босанска шљива остала знатно инфериорнија од француске сорте скоро два вијека. Босанска сушница остала је иста вијековима, упркос побољшањима учињеним на другдје. Све указује на могућност да ће тако остати још дуго времена, јер је левантски сељак најконзервативније од свих створења - наведено је у тексту.

Аутор сматра и да "у Добоју и у Мостару, као и у свим јужнословенским провинцијама, радник, био он механичар, сељак, службеник, богат или сиромашан, интелигентан или не, има урођено ужасавање од свега што може пореметити једноличност његовог живота и од свега што од њега изискује било какав напор, главом или руком. Не само да не трага за побољшањем, већ пажљиво избјегава све иновације".

- Мој фрањевац ми је рекао да је током незапамћено хладне зиме 1891-92, преко трећине шљива у Босни измрзло и од тога уништено. Од свих невоља које могу да задесе босанског пољопривредника, ова се показала најгором. Само Добој броји преко 200 продавача шљива. У кварту коју они заузимају нагомилано је на стотине врећа, надгледају их равнодушни муслимани, чучећи на плочнику, док хришћани стоје около цјенкајући се око цијена - пише Гедорп.

Наводи да је током дана искористио прилику да фотографише чистаче који "метлају" улице, док је "увече био свједок необичног начина прања улица".

- Жалосно је што ове двије операције нису истодобно и што друга не претходи првој, јер чистачи дижу облаке прашине, док је човјек са цријевом за воду оставио огромне локве на путу да нервирају пјешаке до сљедећег јутра. Фрањевац ми је указивао на вриједности свог града до вечери. Сљедећег дана отишао сам да му захвалим прије него што сам кренуо у престоницу, али он је спавао, а овога пута нисам се усудио да га пробудим. Може бити да се, неносећи калуђерску одјећу, одрекао правила свог реда, јер никада, сигурно, калуђери нису толико спавали. Тако да сам био приморан да одем без виђења, са жаљењем што му нисам изразио своју захвалност - пише на крају.

Уређење

Аутор наводи да му је његов фрањевац дао новије и практичније информације о самом уређењу тадашње Босне и Херцеговине.

- Од њега сам сазнао да је Босна, кад је постала провинција Аустријског царства, задржала извјесну аутономију, какву је уживала Алзас Лорена под Њемачким царством. Она има свог гувернера и Савезно вијеће, али то је, чини ми се, само питање форме пошто Аустрија спроводи своје законе о регрутацији, босански буџет је дио аустријског, а Босна је сједиште штаба 15. Армије, док полицију чине жандарми који су доведени из сваке покрајине Аустроугарске - пише Гедорп у тексту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.