Када жалост постане пакост

За Сребреницу и страдање Бошњака чуо је цијели свијет, појединци и прије него се десило, а колико их с друге стране зна за Залазје, Сасе, Загон и друга мјеста у Подрињу гдје су убијани Срби? И зашто тако мало?

Иако су од стављања тачке на посљедњи рат прошле готово три деценије још су свјеже бројне ране, а већина никада неће зарасти. Убијани су Срби, Хрвати, Бошњаци. Убијали су Срби, Хрвати, Бошњаци, а осуђивани махом Срби за све, док су остали углавном амнестирани сваке кривице што је дало вјетар у леђа митовима и унапријед написаним причама да су припадници српског народа највећи кривци и агресори.

Посебна је она о Сребреници, које се стиди и дио Бошњака о чему су причали и јавно, тврдећи да су бројке преувеличане, да су на нишанима и имена живих, а испод земље у Меморијалном центру у Поточарима и поједини који су страдали прије јула 1995, међу којима и Срби.

Истрајавање

И док стручна јавност, махом са српске стране, истрајава на захтјевима да је потребно још истраживати дешавања у и око Сребренице зарад и прошлости и садашњости и будућности те не скрнавити термин геноцида, бошњачке политичке елите и дио њихових невладиних организација имају свој број - 8.372. Странци, међутим, имају став - нема даље приче (забрањено негирање геноцида и наметнутим законом) чиме, тврде у дијелу јавности, гуше слободу говора у вијеку који је томе посвећен, а с друге стране понижавају истинске жртве тих јулских дана који су страдали у масовним злочинима које су Срби, у тој регији, починили над Бошњацима.

И тако пролази готово сваки 11. јули у Поточарима, а ове године комеморација жртвама је остала у знаку говора директора Меморијалног центра Емира Суљагића у којем је, под плаштом извињења, покушао да фалсификује историју не само из деведесетих, него и четрдесетих година прошлог вијека. На његове ријечи експресно су реаговали из београдског Музеја жртава геноцида, тврдњама да је Суљагић покушао да фалсификује и злоупотријеби холокауст и геноцид извињењем Јеврејима због злочина које је над њима извршила "Ханџар" дивизија, свјесно сметнувши са ума да су жртве те злогласне јединице били већином Срби.

- Међутим, директор Меморијалног центра се није зауставио искључиво на покушајима очигледног и нескривеног фалсификовања прошлости, већ се у недоличном напору да успостави било какву везу између холокауста и злочина почињеног у Сребреници и околини у јулу 1995. године, усудио да устврди како су његови сународници, страдали на том подручју пре 28 година, доживели трагичну судбину управо због своје "боје коже" као што је то био случај и са Јеврејима током холокауста - указали су из Музеја.

На Суљагићеве ријечи реаговали су и представници српског народа, али су по ко зна који пут у протеклих неколико година указали да постоји извјештај Независне међународне комисије чије је формирање иницирала Српска.

Бројке

Са циљем доласка до најрелевантнијих података о страдањима у Сребреници, Српска је формирала Независну међународну комисију за истраживање страдања свих народа у тој регији од 1992. до 1995. године, а закључено је да се ту није догодио нити појединачни злочин геноцида нити геноцид уопште.

Истакнута је чињеница да је хиљаде људи, углавном ратних заробљеника, убијено на најстрашнији начин и да одговорне за ове гнусне злочине треба казнити. У извјештају који је од јула 2021. године доступан јавности на сајту комисије и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица наводи се да налази Хашког трибунала о геноциду неће издржати тест времена.

Према дефиницији УН, геноцид означава дјела почињена са намјером да се у потпуности или дјелимично уништи национална, етничка, расна или вјерска група као таква. Сам појам, кога је сковао Рафаел Лемкин, како је истакнуто у том извјештају, признат је од Генералне скупштине УН 1948, а дефинисан Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида 1951. године. Једном скован, ретроактивно је додијељен одређеним историјским догађајима, попут турског протјеривања Јермена током Првог свјетског рата или расељавања америчких Индијанаца са простора Сједињених Америчких Држава. Уз то, како су навели чланови независне комисије, данас велики број научника без дилеме говори и о геноциду над Србима у НДХ, на чијој територији је извршен холокауст и геноцид над Ромима.

- Једноставније речено, то је термин који се повезује са намјерним процесом истребљења, и у том смислу, сам по себи не подлијеже појединачним преступницима осим ако нису дио споразума који његује такве планове. Чак и тада, било који манифест који промовише истребљење људске групе или њене културе без сумње би укључивао више појединаца. Све радње које се не уклапају у ову дефиницију морају бити пресуђене као друге врсте ратних злочина. Појединачне епизоде насиља, као што су злочини или масакри, саме по себи не чине геноцид, без обзира на број жртава. То је посебно случај током оружаних сукоба када се масовно насиље сматра војном нужношћу. Јасно је да је злоупотреба етикете геноцид у политичке сврхе или сврхе подстицања међуетничке или било какве друге мржње несавјесна - пише у извјештају.

Када се говори о геноциду у контексту дешавања у сребреничкој регији и хашких пресуда неоспорно треба критички посматрати чињеницу да је трибунал имао сувише ограничен поглед на догађаје из јула 1995, иако нема назнака да судије нису поступале изузетно професионално и непристрасно.

- Међутим, МКСЈ није расправљао о разним мотивима попут оног да је и српска страна понудила размјену Сребренице и Жепе за територију под контролом Срба у и око Сарајева, није се осврнуо ни на константну војну пријетњу коју је представљала 28. дивизија тзв. Армије РБиХ која је била стационирана у Сребреници у тренутку демилитаризације од 1993. године. Уједно, ни о мотивацији за масакр није се довољно расправљало, већ је само приказано да је Војска Републике Српске слиједила јасну војну директиву да "очисти" то подручје од војне пријетње оличене у хрватској и муслиманској офанзиви.

Наиме, чињеница је да је постојао план Војске Српске да преузме контролу над територијом саме енклаве Сребреница, али логичан закључак је да је таква акција била од војног значаја из више разлога. Већ је речено да је то подручје било под контролом наоружаних бригада 28. дивизије, стога је јасно да су снаге Војске Српске сматрале како треба да имају контролу над истим. Стална је била пријетња од наоружане 28. дивизије под командом Насера Орића, а јасно је да те трупе нису само постизале војне успјехе већ су починиле и ратне злочине над српским становништвом у њиховим селима - истакнуто је у документу.

Војска Српске је у неколико наврата саопштила своју одлуку о нападу и уништењу енклава, почев од 8. марта 1995. године, три мјесеца прије самог напада. Свијет је у тишини прихватио и очекивао војно уништење енклава Сребреница и Жепа, као што је детаљно описано у самом извјештају. Стога, тих мјесеци Сребреница више није била симбол присуства Муслимана у том региону, али је постала симбол незаинтересованости свијета за њихово даље постојање.

Јасно је, истакнуто је, да се у очима руководства Војске Републике Српске, као и остатка свијета, становништво Сребренице никако није могло сматрати репрезентативним или чак значајним дијелом муслиманског народа у БиХ, а самим тиме није могла постојати ни намјера да се уништи значајан дио заштићене групе Муслимана.

- У ширем смислу, од пресудног значаја за превенцију будућих геноцида јесте то да се појам геноцида као злочина над злочинима не смије разводнити ако би се тај термин тако олако користио, као у случају догађаја у Сребреници током јула 1995, на крају би постао бесмислен. Ако се такво правно разумијевање оствари у будућности наводи о геноциду постали би редовни сапутници сваке војске и заједнички за све сукобе и што је најважније носили би са собом мале посљедице - пише у документу.

До сада је било, како је истакнуто, широко прихваћено тумачење да убиство 8.000 муслиманских мушкараца наликује геноцидним злочинима које су починили нацисти, систематски одвајавши Јевреје и друге мањине од остатка становништва, да би их потом убили.

- Налази комисије показују да се злочин такве природе није догодио. Штавише, комисија је утврдила да су муслиманске снаге 28. дивизије унутар Сребренице формирале војну колону са више од 12.000 припадника војске која се пробила кроз формације српске војске и кренула према муслиманској територији. Напади на ову колону, који су проузроковали смрт приближно 4.000 до 5.000 припадника 28. дивизије армије Републике БиХ, могу се сматрати легитимним војним акцијама. Међутим, погубљење 2.500-3.000 војних затвореника, укључујући неколико стотина мушких цивила из базе Поточари, поред неколико стотина размијењених војника, представља ратни злочин. Комисија не сумња у злочиначку природу убистава. Међутим, не може се утврдити да су та убиства почињена са било којом другом намјером, осим да се елиминише војна пријетња у периоду након војног напада хрватских и муслиманских снага на српску територију (операција "Олуја"). Што се тиче постојања посебне намјере да се уништи заштићена група, налази МКСЈ-а нису коначни - један је од закључака иза којег су стали сви њени чланови.

Адут у фалсификовању

Милорад Којић, данас посланик у Парламенту БиХ, а директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих у доба објаве извјештаја Независне међународне комисије, истиче да је та комисија на најбољи и најстручнији начин констатовала да све што није засновано на истини неће поднијети терет времена.

- Видљиво је да сваке године комеморација 11. јула у ствари служи за спровођење ратних циљева из деведесетих година, да се покушава цијелом српском народу наметнути терет одговорности и шаљу поруке како Српска не може да остане као дејтонска категорија, већ само унитарна БиХ у којој би Срби, временом, ишчезли. Управо те поруке које се шаљу 11. јула најбоље потврђују све то - рекао је Којић и додао да свака комеморација, без обзира гдје и о коме се ради, треба да буде посвећена само жртвама, а не да оне буду злоупотријебљене.

Трауме

У извјештају независне комисије истакнуто је и то да оружани сукоби нису организовани спортови за гледаоце са јасним побједницима и губитницима.

- То су сложени догађаји са трајним психолошким импликацијама за све преживјеле. Више је него јасно да је становништво ове регије као и цијеле БиХ, без обзира на своју припадност, доживјело велику трагедију и нову трауму која се често надовезује на трауме из претходних ратова. Посљедице ратних страхота присутне су код припадника свих страна у сукобу. Неопходно је изналазити начине да се те трауме адекватно третирају, а друштву враћа узајамно повјерење и будуће помирење - навели су аутори.

Ту, појашњава, мисли на истинске, праве жртве, а не на измишљене бројке и друге квалификације које друга страна упорно намеће.

- Правда је осуђујућа пресуда, оно што Срби неће дочекати у пуном обиму. С друге стране, Бошњаци се искључиво баве квалификацијом кривичног дјела. Они покушавају да на бројкама граде мит, морбидни мит, а с друге стране, користећи те исте бројке избјегавају околности под којима су страдали. То је, између осталог, и оно што је констатовала независна комисија, да је била и наоружана колона која је имала сукобе са Војском Републике Српске, што је међународно ратно право, а не ратни злочин - рекао је Којић и нагласио да друга страна мит гради на причи да су тамо све била убиства.

Предсједник Борачке организације Републике Српске Радан Остојић рекао је да је квалификација злочина који се десио у Сребреници као кривичног дјела геноцида од Хага и правосудних институција БиХ средство уцјене, притиска, сатанизације и омаловажавања Српске и српског народа. 

Остојић истиче да не постоје начини, средства, нити методе којима ће српски народ да прихвати неистину, изврши добровољну лоботомију и почини колективно самоубиство. Он каже да је неприхватљиво да се морална придика и етикета геноцидног народа ставља Србима који су у прошлом вијеку на својим вјековним огњиштима били изложени геноциду и злочинима какве историја и људска цивилизација није запамтила.

- Да парадокс буде још већи, моралну придику нам држе они чији преци су кроз историју уништавали читаве цивилизације, поробљавали континенте, чинили незапамћене злочине, а неки то и данас раде - рекао је Остојић и додао да се у Сребреници десио ратни злочин против ратних заробљеника и цивилног становништва бошњачке националности који су починили поједини припадници оружаних снага Српске што, како каже, нико не спори, као што су почињени и ратни злочини против цивилног становништва и ратних заробљеника српске националности.

Сматра да сваки злочин треба процесуирати, а сваку жртву на идентичан начин третирати, без селективности. Само тако ће, закључио је, правда бити задовољена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.