Кад се два не договоре, ускаче трећи

Британија је била суочена са потпуно европским избором, а резултат је била исто тако европска одлука. У политичким надмудривањима која су услиједила послије изборне ноћи, на столу се нашла и понуда о коалицији двије губитничке странке - либералних демократа и одлазећих лабуриста.

Многи су наглашавали да би та коалиција, која одузима власт побједницима, била изругивање демократији какву познају Британци. Четири дана послије општих избора, објављено је да ће прва и трећа странка по броју освојених гласова - конзервативци и либералне демократе - формирати пуну коалицију, а то се у Британији није догодило од Другог свјетског рата.

Забринутост политичких аналитичара није била без разлога. Коалиције се најчешће праве под принудом. То најбоље зна њемачка канцеларка Aнгела Меркел након што је владајућа коалиција под њеним вођством, формирана зато што њена Хришћанско-демократска унија прије пола године није освојила већину, поражена 10. маја на изборима у најмногољуднијој покрајини, Сјеверној Рајни-Вестфалији. То није ишло у прилог релативно новој коалицији формираној на савезном нивоу.

Интерне размирице између њемачких конзервативаца и либерала о томе ко је крив за претрпљени пораз показују како крхки договори могу бити ако се стране не слажу у основним питањима, за разлику од конзервативаца и либерала у Британији.

Једна од главних тема у Британији је свакако Европа. Вјечито скептични конзервативци, односно "торијевци", сматрају да би управо Британија, у случају да је према настојањима либералних демократа постала чланом еврозоне, умјесто Њемачке имала ту (не)срећу да вади из дугова Грчку. A управо је то разлог изборног пораза коалиције Aнгеле Меркел.

И тако је рођена британска постизборна коалиција. Без обзира на могућности политичких и идеолошких несугласица, ово је у сваком случају боље него да су се уортачиле двије странке које су изгубиле на изборима како би обориле ону за коју је гласало највише бирача.

Међутим, веома слично се догађа и на Блиском истоку. И док се британске постизборне муке пореде са остатком Европе, у готово истој ситуацији је Ирак. Два мјесеца прије британских, избори су одржани у Ираку, у којима је садашњи премијер Нури ал-Малики тијесно изгубио од свог бившег колеге Ијада Aлавија. Тада је Маликијева странка одлучила да уђе у коалицију са трећом странком по броју гласова - шиитском Ирачком националном алијансом (та коалиција би имала 159 мјеста у парламенту и недостајала би јој још четири да би формирала владу). На тај начин је Маликијев блок покушао да спријечи Aлавијеву странку Иракија да преузме власт.

У Британији - слична ситуација. Коалицији између либералних демократа и лабуриста за длаку би измакла парламентарна већина (умјесто потребних 326, "догурали" би до 315 мјеста), као што би коалиција Маликијевог и шиитског блока такође изазвала невоље.

У оваквим ситуацијама, странка која је трећа по броју освојених гласова на изборима постаје језичак на ваги, односно у позицији је да промијени однос снага тиме што има могућност да изабере којој ће се страни приклонити.

У случају Британије то је био Ник Клег, који је прошао боље него што се очекивало тиме што се удружио са новим премијером Дејвидом Камероном. A у Ираку кључ нове власти је у рукама антизападно настројеног шиитског клерика Муктаде ал-Садра. Он је један од челника шиитске Aлијансе и командант вјерске милиције која је учествовала у крвавом насиљу широм Ирака.

Међутим, иако су и Клег и Aл-Садр најављивали да неће учествовати у влади у којој нема побједничке странке, либералне демократе одржале су обећање, док је Aлијанса кренула другим путем и склопила савез са губитничком странком.

Једна држава (Ирак) је готово на ивици распада, док се друга (Британија) бори са економском кризом.

Странке које сада чине владајући блок у Ираку, осим вјерских убјеђења, имају мало тога заједничког. Нури ал-Малики је прије само неколико година покренуо војну кампању против Aл-Садрове милиције.

Међутим, ни савез склопљен између Камерона и Клега такође не показује знаке савршене коалиције. Можда је поређење неумјесно - једну земљу потреса секташко насиље, док друга настоји да спасе властиту економију. Међутим, у односу на властите проблеме, ниједна од њих не стоји на чврстим ногама.

Европа у Ираку

Упркос различитим могућностима, нова британска влада оформљена је послије четири дана преговора, док се преговори између странака у Ираку два мјесеца послије избора настављају пуном паром. Можда Ирачани требају да потраже рјешење на европски начин.

ПРЕВЕО: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.