Кад сам кукуруз по Банату брао

Многи су "за жив динар" ишли у смоларење, други су правили, "туцали" коцку за поплочавање градских улица и тргова, рабаџијали или ходали по кириџулуку у Србију продајући луч и трампећи га за жито. Све је то било недовољно да се нахране гладна уста.

Старина Бошко Шимшић из села Стоца, код Вишеграда, прича о још једном начину како се могло зарадити жито и обезбиједити хљеб за породицу, скоро и за годину дана.

- Упек'о звиздан над равницом, равно к'о на тањиру, нигдје хлада ни дрвета, а ми у сукненим одијелима, кошуљама од лана и конопље које деру кожу тумарамо између редова стабљика и беремо кукуруз. Врста дуга од 400 до 600 метара, стабљике кукуруза суве, листови оштри као сабље па боду по лицу и тијелу, деру и парају остављајући маснице и крваве трагове - прича Бошко, присјећајући се како је брао кукуруз у банатским пољима.

Бошко је први пут 1959. године са још око 300 сељака из села са територије вишеградске и руђанске општине ишао у бербу кукуруза у Кикинду.

- Све то је организовао Никола Нешковић из Вардишта који је са задругом у Кикинди и другим градовима у Банату договарао долазак берача кукуруза. Највећа тура сељака бројила је чак 400 душа - прича Бошко.

Он се присјећа како су берачи ујутро у осам сати сједали у "ћиру" на жељезничкој станици у Добруну и стизали у Београд, на Чукарицу у седам сати ујутро. Онда пресједање у воз широког колосијека, кога су многи сељаци први пут видјели, па право у Кикинду.

- Тамо би нас смјестили у штале или какве бараке да спавамо на палачама, а онда ујутро у четири сата на њиву. Одреде нам да уберемо два хектара кукуруза за мјесец дана, па ко може да издржи нек ради. Мученички је то посао био - вајка се Бошко.

Сељаци из села са планина око Вишеграда и Рудог навикавали су се и на равницу, на тежак живот у банатским њивама. Дању би брали кукуруз, комишали га, товарили у тракторе, а чим засија мјесец над равницом прихватали су се српова и жњели стабљике или шашу, како су је они звали. Трајало је то до дубоко у ноћ.

- У бербу кукуруза ишле су и жене па чак и старци од шездесет година. Кад би неко забушавао, на рачун групе, сљедовао би га клип кукуруза у главу, па је и он морао радити. Најтеже су биле ноћи. Легнеш онако уморан, заспиш као клада, а у глави ти се врзмају жути клипови кукуруза, шушти шаша, ред нема краја, прави кошмар. Ни у сну нисмо имали мира - говори старина са Стоца.

И кад мјесец дана прође, газда њиве или шеф задруге сељацима берачима наднице исплаћује у клиповима кукуруза, жутог злата.

- Вриједан берач је могао за то вријеме да заради од 10 до 12 метара кукуруза у клипу, то је око 1,2 тоне. Након вагања кукуруз би се тракторима превозио на прву жељезничку станицу и "картирао" за Добрун, Рудо, Вишеград - прича Шимшић.

Сломљени берачи би возом стизали до Добруна па пјешице до својих села и брижне породице, којој се нису могли јавити ни да ли су живи. За десетак дана стизао би на жељезничку станицу и њихов кукуруз. Жељезничари су га истоварали поред пруге па је простор око жељезничке станице био прекривен хрпама жутог злата.

- Онда смо ми долазили на станицу, вагали сваки свој дио кукуруза, товарили га на воловске запреге па полако кући. Волови су могли да потегну по пет метара жита, а ја сам цијели дан пробавио да бих на Столац извукао једну туру. Каква је само радост у породици била кад је кукуруз стављан у давно припремљен салаш - говори стари берач.

Путешествије са кукурузом се није ту завршавало. Цијела породица, па чак и дјеца, увече би засјели да круне кукуруз, односно да одвајају зрно од кочањике. Жито се онда стављало у амбаре који су имали преграде за све врсте житарица.

- Е, онда долази на ред мљевење кукурузног зрна. Поново се товари на коње или волове па до воденица поточара у Раздолинама, а кад тамо пресуши поток, онда у Кршање на Рзав. И ту се чекало на ред, давао ујам воденичару. Е, моје дијете, црни хљеб је то био - клима главом старина са Стоца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.