Кад је ћиро кроз Вардиште пиштао

Иако је радни вијек завршио на прузи Београд - Бар и има стан у Београду, Бошко је у Вардишту. У близини трасе старе пруге, изградио је кућу у којој проводи пензионерске дане.

- Овдје навиру сјећања на гаравог "ћиру", на његове машиновође, ложаче, кондуктере, возовође, чуваре пруге, пружне раднике, скретничаре, прегледаче кола отправнике ... - почиње причу стари жељезничар. У детаље памти  доживљаје везане за пругу и његово Вардиште.

- Кад је грађена пруга кроз Вардиште према Шаргану на њој су радили само мајстори Личани и Далматинци, а нико од сеоских момака и људи није ни надницу на њој зарадио. Газде бројних фамилија, па и оне најсиромашније, нису дале своје синове да раде "барабске" послове, јер су им морали на имањима крчити шуме, кресати лист, косити, бавити се рабаџилуком и кириџилуком, присјећа се Бошко.

Овај жељезничар ведрог духа и бистра сјећања прича, а и њему су причали, да градитељи пруге нису могли савладати планинским масив планине Шарган и кроз њу изградити пругу или "штреку", како ју је народ звао. Онда је, како кажу, цар Фрањо Јосип рекао : "Може ли грам злата, грам камена". "Може", рекли су градитељи. И Шарган је пробијен и тако је настала јединствена пружна петља у свијету Шарганска осмица.

Тада се у вишеградском крају на сијелима о томе овако пјевало:

"Барабе су Шарган прокопале, све за пиву и ракију шљиву, све за проју и конзерву коју..."

- Један од мајстора Личана који су били вични у обради камена Дане Драгосавац загледао се у прелијепу Мокрогорку, оженио је и заувијек остао у Мокрој Гори. Његови синови Бели и Томислав живе у Ужиицу и сварате понекад у родну кућу поред сад обновљене пруге у мокрогорској долини, прича Бошко.

Aли кад је завршена траса пруге од Вишеграда преко Вардишта и Мокре Горе до Ужица сеоске газде су попустиле па су синове дале да им буду жељезничари. На жељезници су биле велике плате за то вријеме па се у селу говорило "С том кућом се не може надуравати - има жељезничара". Скоро из сваке породице око пруге по неко је радио на жељезници ако ништа друго онда као пружни радник на одржавању трасе.

- Послије Другог свјетског рата за жељезничаре су то била сретна времена. Кроз Вардиште су дневно пролазила по 24 воза, што путничка што теретна. Овдје је локомотива парњача "примала" воду на напојници, а у Вишеграду се "намиривала" угљем. Било је милина погледати како "ћиро" брекће уз Шарган, како композицију понекад возе двије машине зване "потискивалица" и "запрежна", прича са заносом стари жељезничар Бошко.

Кад би такву композицију двије локомотиве извукле на Шарган, које би прошле кроз тунел Aлександра краља дуг 1666 метара, једна од њих би се са жељезничке станице Шарган - Витаси окретала и враћала назад у Вишеград који је био важан жељезнички чвор.

Упеглане, дотјеране и утегнуте жељезничаре, јер су прописи то захтијевали, највећи посао је чекао кад је друг Тито пролазио возом пругом.

- Е тада су њом од Ужица до Вишеграда и даље ишле три композиције, три воза један за другим у размаку од пола километра. Никад се није знало у којој је предсједник, а жељезничари су, данима прије тог догађаја, провјеравани и прераспоређивани. Чак се и колона око пруге на цијелој дионици проласка возова чистила од шибља, кречили се тунели, фасаде на кућама и жељезничким станицама... присјећа се Јевтић.

Бошко је пун анегдота у вези са пругом и њене жељезничаре. Они су, каже овај пензионер били "силни и бијесни, имали су доста пара у новчанику, па су често збијали шале на свој и туђи рачун".

- Дође једном сиромах Бранко Станојевић у Вардиште помало накресан шљивовицом у продавницу да се намири, а магаре привеже за пружну рампу која је била спуштена. Види то скретничар Илија Вучићевић, па полагано, иако то није смио по прописима, дигне рампу. Несрећно магаре остане да виси и њаче да га је чуло цијело Вардиште - уз смијех исприча  Бошко.

Стари жељезничар изађе ујутро на балкон своје куће и гледа у обновљену трасу пруге од Вардишта до Добруна. Жеља му је да буде путник у првом возу, да осјети оно чаробно једнолично клопарање точкова на прелазима са шине на шину, штипање дима у ноздрвама и познати отегнути мелодични писак парњаче док граби и брекће кроз кривине кањоном ријеке Рзава према Вишеграду.

 ********************

 
Пругу су градили само мајстори Личани и Далматинци, а нико од сеоских момака и људи није ни надницу на њој зарадио. Газде и сиромашни нису дали своје синове да раде "барабске"послове

********************

Градитељи нису могли савладати планинским масив Шаргана. Цар Фрањо Јосиф је рекао: "Може ли грам злата, грам камена". "Може", рекли су градитељи и Шарган је пробијен

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.