Јосип Пејаковић - Сарајево мултиетнички мртав град

Ово је у интервју за "Глас Српске" рекао првак драме Народног позоришта у Сарајеву Јосип Пејаковић, према многим анкетама један од десет најпопуларнијих глумаца бивше Југославије. Умјетник који је седамдесетих година прошлог вијека записао: "Јебеш земљу која Босну нема", данас тврди да од чаробне земље бивше Југославије, чије је Босна била срце, данас није остало готово ништа.

* ГЛAС: Колико је Сарајево задржало ведрину духа, по којој је некад било препознатљиво?

ПЕЈAКОВИЋ: Сарајева данас има више у Кнез Михаиловој него у Ферхадији. Одговорно тврдим да више од шест, седам одсто осталих нема. Да је број 90 одсто већ одавно увећан кад је ријеч о Бошњацима, муслиманима. Није то њихова заслуга. То је заслуга једне погрешне политике коју су водиле наше вође, јер су своје главне градове почели тражити изван Сарајева. У Сарајево данас долазе они замјенски "Србијанци", муслимани из Санџака. За таквог једног радо би и мене бошњачки радикали замијенили. Какав је да је, да је од гована, њихов је!

Онај дивни филинг који је Сарајево носило својим рокенролом, својим посебним хумором, својом добротом, која не изостаје фрагментално ни данас, само су прошлост мултиетнички једнога мртвога града.

* ГЛAС: Шта је цијена тога?

ПЕЈAКОВИЋ: Цијена тога је јако висока. Бахатост већине већ увелико узима свој данак, јер даље осипање тог града се наставља. Број Срба и Хрвата је миноран. Оно што сам ја написао 1974. године о Босни са данашњом Босном и Херцеговином нема никакве везе. Ја сам у то вријеме писао о Босни и Херцеговини у склопу једне за мене тада сретне земље, јер она је увијек била функционисала као дио нечег већег. Зато је било чаробно живјети овдје, али само у оквиру тадашње Југославије.

Када је остала без тог нечег већег, онда су се појавили вјековни антагонизми: глупост, националистичке и националне страсти. Почели смо се дијелити по томе ко су нам родитељи, а ја тврдим да је 90 одсто становника Босне и Херцеговине дошло потпуно нежељено на овај свијет. Код нас људи ништа не планирају, дјецу поготово. То је иживљавање родитеља и онда је као битно у тамо неком граду или селу да ли се ја зовем Милутин или се зовем Мирсад или Јосип. Нити сам то желио нити имам икакве везе с тим, а поготово то ми не може постати занимање.

* ГЛAС: По чему је Босна и Херцеговина за вас трагична земља, како сте једном изјавили?

ПЕЈAКОВИЋ: Босна и Херцеговина данас пати од те болести да нема више доктора, инжењера, радника, специјалиста за ово за оно. Има само Србе, Бошњаке и Хрвате. То је кошмар модерног друштва. Не знам ко је на челу Народног универзитета, ко је директор библиотеке у Рогатици или у мом Травнику, али знам да је неки Србин, или муслиман, односно Хрват.

Босна је увијек била угрожена од управо тих који су од ње направили овај хаос и претворили је у ствари у црну рупу у Европи.

* ГЛAС: По чему је по Вашем мишљењу Босна и Херцеговина црна рупа у Европи?

ПЕЈAКОВИЋ: Зато што постоји прича о лошим и добрим момцима. Ми смо добри, а тамо с друге стране су лоши. Ми смо све учинили да овдје буде мир, демократија, а они су тај мир покварили. Стално имамо то "они", а у ствари гадови који су то урадили, који су данас на сцени и у политичком врху, то користе као допунско месо за нове сукобе, за нове антагонизме и да остану, наравно, на власти, јер им је ту јако лијепо. Трагедија је у томе што се њима ништа ружно није догодило. Они су своју дјецу давно склонили у иностранство на најбоље универзитете. И у току рата су своје потомке држали изван овога, а моје синове и синове мојих пријатеља су гурали на прве линије, да бране и да се туку у једном братоубилачком рату какав је у ствари био у Босни и Херцеговини.

* ГЛAС: Како коментаришете то националистичко проклетство које све више узима маха у Босни и Херцеговини, како у политици, тако и медијима, па и животу?

ПЕЈAКОВИЋ: Са њима водим рат још од рођења. Немам више никаквих илузија да ја ту нешто могу промијенити, али бих себе увриједио када бих на неки начин промијенио своје мишљење о свему томе, када бих одједном почео да налијежем на руду таквих. Тренутно сједим са мојим Владом Ковачевићем, мојим пријатељем из Босанског Петровца, академским сликаром, мојим братом и другом. Први разговор послије рата водио сам с њим. Имамо много тога заједничког. Имамо чак и заједнички инфаркт. И он је добио инфаркт и ја сам добио инфаркт и мене су малтретирали као и њега такође, али опет нисмо били на различитим странама. Ми смо били на истој страни. На страни толеранције, пријатељства, онога што представља будућност сваког нормалног друштва.

Са Радом Шербеџијом сам 6. априла пјевао пјесму "Нећу да пуцам на друга свог", док су неки моји из моје најуже родбине скакали и националистички се иживљавали, говорећи како ја пјевам са четником. Када би свако почистио пред својим вратима и у својој властитој породици препознао гадове, сигурно бисмо онда схватили шта значи бити пријатељ Владимиру Ковачевићу или неком другом човјеку. Ја не могу. Имам само свој живот и други живот не познајем. То је живот цивилизације. Врло добро знамо ко смо, шта смо и то је крај приче.

* ГЛAС: Није ли то најбоље дефинисао Љуба Тадић, када је рекао: "Ја сам Србин по националности, а не по занимању"?

ПЕЈAКОВИЋ: Само велики глумци попут Љубе Тадића могли су тако мудре ријечи да изговоре. И ја сам по занимању глумац и не могу ништа друго бити. То знам најбоље да радим. Упорно ме тјерају да прије тога имам предзнак, јер кад бих га имао, био бих министар културе, е ја нећу да будем министар, ако је услов да будем Хрват, или Србин или муслиман.

* ГЛAС: Због таквих ваших ставова вам замјерају?

ПЕЈAКОВИЋ: То је њихов проблем. Ја немам више обавеза ни према коме. Имам само обавезу према ономе што радим у своме дјелу. У својој некој одредници да под ове старе дане помажем људима и покушавам ако ништа помјерити неке границе њихове немаштине и онога што радим у најновијој серији.

* ГЛAС: Били сте недавно на Стеријином позорју. Како данас доживљавате овај фестивал, на којем сте као млад глумац овјенчани престижном наградом?

ПЕЈAКОВИЋ: То је био сусрет са мојим другарима, пријатељем из Бачке Паланке, који је нашао снаге и воље и могућности да са мном контактира током рата. То је човјек који је такође врло значајан у мојој одредници трагања за изгубљеним вриједностима. Стеријино позорје је мјесто мог тријумфа, гдје сам прије 30 година освојио (волим да кажем озвојио, јер ја ништа нисам добио) предивну награду за улогу Омера-паше Латаса у истоименој представи.

* ГЛAС: С обзиром на то да је Југославија ваш емотивни завичај, како се данас осјећате кад путујете у градове бивших југословенских република?

ПЕЈAКОВИЋ: Радујем се чињеницама да по једној анкети спадам међу десет најпожељнијих глумаца са бивших простора Југославије. Не можете толико оставити трага у Дому синдиката, Центру "Сава" и на естрадној сцени као незаобилазни гост Мирослава Илића и великих пјевача тада у Југославији. Управо у том емотивном завичају ја сам остао то што јесам. Ту сам освојио све што један млади, а касније и зрели глумац може освојити. У мом садашњем завичају ја сам освојио само инфаркт и стално нервирање да ли ће се неко смиловати од мојих познаника и пријатеља са политичке сцене да мојој дјеци буде бар приближно добро као што је добро њиховој дјеци.

* ГЛAС: Да ли ви сматрате да је дефинитивно спуштена завјеса иза једног времена и Босни о којој су писали Aндрић, Ћопић, Куленовић...?

ПЕЈAКОВИЋ: Босна је простор, а наравно и Херцеговина какве такве константе и она је пуно боља него људи који у њој живе. Кад имате људе деструкције, а они су нажалост у већини, кад имате лоше вође, и они су такође у већини, онда не преостаје ништа друго него да сваких 30 до 50 година спуштамо ту тамну завјесу. Истичемо црне завјесе и покушавамо да себе преиспитамо зашто је до свега тога дошло.

И данас, када разговарате са обичним људима, сви су били негдје у некој позадини, нико није пуцао, сви воле своје комшије. Немају никаквих мање више проблема, све је у реду. A онда због чега смо ратовали, јер је цијела прича у томе да не треба наметати људима нешто што они неће и са једне и са друге стране.

Деструкција је такође када некога тјераш коме су побили готово све у породици да сутра живи са тим који је то урадио. То је нехумано и некоректно, али нажалост политичари су гори од њих, јер и такви ће се прије договорити, то јест ти који су изгубили све. То сам ја доказао у својим причама о човјеку који је из Илијаша избјегао у Сребреницу у Поточаре и сад му тамо Бошњаци и муслимани не дају да се врати у Илијаш, хоће да га и ожене тамо, колико је добар човјек. Такве поруке о БиХ треба слати у свијет, а не поруке да ли је нека битанга радила ово или оно. То је онај који је пун себе, силе и моћи и наравно луде главе да чини злодјела и даље и малтретира јадне људе, који су довољно ојађени овим ратом да не могу дисати, ни живјети, ни вратити се тамо гдје је њихово од вијекова. Ту је наша трагедија.

* ГЛAС: Шта је то што је неизбрисиво у Вашим сјећањима?

ПЕЈAКОВИЋ: Имам низ послијератних прича, јер све што сам радио у животу радио сам због себе. Први корак који сам направио је тај да сам отишао сам на Влашић. Тамо сам видио покојног Зорана Марића и његовог оца, са којим нисам био добар прије рата. Имали смо неке проблеме ради међа у Влашићу. Када сам га видио на згаришту, пришао сам му и сав новац које сам имао у џепу извадио сам и дао му, а било је доста пара. Он је одговорио да ми то не може вратити, а ја сам рекао да му их не дајем да их враћа. Ту врсту људске трагедије нисам могао поднијети и то баш код оног с ким нисам био добар. То је пукло на Влашићу као атомска бомба. Срби су се почели враћати. Зар то што сам ја урадио није могао урадити неки политичар? Ево ја то ексклузивно послије десет година први пут говорим. Никоме досад то нисам испричао.

Не морам ја да причам причу о себи, људи знају да сам такав и знају кад дођем на Влашић да ће бар то вријеме док сам ја тамо бити заштићени. Никада никоме нећу дозволити да некога понижава. Против тога се борим читав живот.

* ГЛAС: Колико сте сачували пријатељства она пријератна. Колико је остало пријатеља за сва времена и јесте ли имали оних на одређено вријеме?

ПЕЈAКОВИЋ: Они који су ми били пријатељи прије рата пријатељи су ми и данас. Тако да ја нисам изгубио ниједног пријатеља. Неки се нису могли похвалити својим поступцима, које неке иритирају због тога. Пријатељство је добрим дијелом крупна ријеч. Ја пријатеља нисам имао превише, али је сигурно да је Раде Шербеџија, са којим сам пјевао пјесму "Нећу да пуцам на друга свог", пријатељ за сва времена. Послије кидања веза први човјек кога је потражио био сам ја. Назвао ме, заједно смо 2001. године основали театар на Брионима, гдје сам играо. Рецимо то је један корак. Зијад Соколовић, који је имао великих проблема управо због тога што је био у Београду, и даље је у сјајним односима са мном. Емир Кустурица, који је такође наилазио на неразумијевање код људи и ја увијек ћемо бити добри. Емир је у категорији гдје требају сви да устану. У Бањој Луци имам драгог пријатеља Aлександра Сибиновића, сјајног глумца кога сам позивао у све пројекте које сам радио. Да не набрајам редом људе с којима и даље контактирам, јер је огроман број мојих колега у Београду који су ме увијек дочекивали као некога ко им нешто значи, одавали су ми почаст више него што ми одају овдје у БиХ.

То је и нормално, јер ја сам по успјехе увијек ишао горе. Београд је мој град у којем сам остварио готово све што један млади човјек може направити за каријеру. За разлику, рецимо, од Загреба, гдје сам то ишао само потврдити, јер ја сам у Београду на земунском фестивалу побиједио, а касније сам ишао као великан југословенске сцене заједно са Љубом Тадићем, са Пером Квргићем са великанима југословенске сцене, јер су мене из године у годину сврставали као таквог, а тога не би било без Београда.

Људи данас на Београд гледају на одређен начин због погрешне политике која је из тог града вођена према БиХ, па кажу: "Ја нећу тамо више никада отићи". Било је и тих моји искушења и дилема, али онога тренутка када сам отишао и када сам поново срео људе које волим, схватио сам колико сам у праву што сам ту.

Када сам завршио представу на једном гостовању у Београду, на ногама је стајала вјероватно највећа глумица свих времена Мира Ступица са својом најновијом књигом и сузама у очима. Пољубила ме онако мајчински и рекла ми је: "Добро дошао кући".

Ја сам дошао у њихово друштво. То што ми данас не признају овдје и што ми због таквих изјава одузимају право на мишљење, то мене не иритира. Никада се нисам ником додворавао нити удварао и према тим гадовима имам осјећај гађења. Не могу да их мрзим, а могу јако добро да их презирем, што је за њих пуно горе.

* ГЛAС: Јесте ли платили цијену за то?

ПЕЈAКОВИЋ: Да врло. Платио сам је ја и моја дјеца, моја породица, али богатство и моје дјеце и моје породице су људи који слободно ходају земљом, они којима сам помагао да их не нападну. Списак је јако велик.

* ГЛAС: Кажу да је оптимизам здравље душе. Шта значи бити оптимиста у овом времену и колико то има везе са реалношћу?

ПЕЈAКОВИЋ: Оптимизам треба препустити тријезним људима. Када они постану оптимисти, тада ћу јако вјеровати у ту ријеч да нешто значи. Све дотле док је она привилегија малоумника и људи који не мисле довољно својом главом, ја ћу се ипак вратити у реални песимизам. Он је пуно креативнији, јер умјетност никада није патила од претјераног оптимизма. Песимисти су дефакто увијек били они који су покретали овај точак историје напријед, а активисти су углавном завршавали са ратовима.

Пензија

* ГЛAС: Следеће године ћете у пензију. Шта је то што је сада у жижи вашег умјетничког интересовања и колико ће вам то промијенити живот?

ПЕЈAКОВИЋ: Године су неупитне и ту се не може ништа значајно промијенити. Оне су статистика која говори да сам ја давне 1969. године у Народном позоришту у Сарајеву одиграо своју прву представу која се зове "Коме звона звоне" од Хемингвеја у режији Владе Јаблана. Када се то сада зброји, до данас 40 година сам провео у једном истом позоришту у којем сам најмање био. Моја каријера је била пуно динамична седамдесетих, осамдесетих па и деведесетих година. Било је много филмова и серија и наравно једне прекрасне чаробне земље, које више нема. Aли нема више ни мога оца ни моје мајке, људи које сам највише волио. Вјероватно ћу некако издржати и без Југославије, али ја у том емотивном завичају живим и данас и тако ћу лакше поднијети те дане. Не вјерујем да ћу бити активан у позоришту, али ћу сигурно у овом истраживачком дијелу, поготово телевизијском и даље дјеловати, тако да ће одлазак само бити административни.

Додик је мој пријатељ

Никада нисам крио да је Милорад Додик мој пријатељ из давних наших реформистичких дана. Памтим га као амбициозног човјека када је кренуо у Лакташима као предсједник ИО да води битку за бољи живот. То што данас он има проблема разноразних поготово медијских није пољуљало наше пријатељство и чврст контакт. Ја сам већ давно уписан на списак његових пријатеља, као што је он уписан на списак мојих пријатеља. Aко постоји храброст као ријеч, онда се она зове Милорад Додик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.