Јосип Пејаковић: Босна и Херцеговина држава за умирање

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" драмски умјетник Јосип Пејаковић, један од најбољих глумаца из БиХ, којем је за монодраму "Он мени - нема Босне" некад аплаудирала цијела бивша Југославија.

Човјек који је своју каријеру градио на широком простору бивше отаџбине, у представи "Ја сам таки чо'ек", која је изведена у четвртак на Фестивалу монодрама Српске у Источном Сарајеву на најбољи начин појашњава зашто човјеку који живи у БиХ не преостаје ништа друго него да оде из Сарајева.

- Нисам рекао да ћу отићи из Сарајева, иако се та вијест појавила на насловним страницама. Мислим да је значајнија вијест то што човјек у Шапцу игра мој текст. Пријатно сам изненађен да су моји текстови почели да изазивају интересовање у региону. Био сам и на представи. То је за мене интересантно, јер је текст "Ја сам таки чо'ек" у низу текстова мени један од најдражих - казао је Пејаковић.

* ГЛAС: Како се Ваше стваралаштво класификује у источном, а како у оном федералном дијелу Сарајева? Колико се она подјела на источно и западно Сарајеву, коју су најавили још "Надреалисти" данас осјећа у позоришту и у животу?

ПЕЈAКОВИЋ: Пријатеље које сам имао имам и на истоку и на западу и на сјеверу и на југу. Све вијести не добијам више у новинама него од својих пријатеља са Пала, па ми кажу шта је рекао Кустурица за мене, шта је рекао овај или онај. Пријатеље сам претворио у поштаре и то ме забавља. Чињеница је да град који се данас зове Источно Сарајево, чини неке напоре, два градоначелника су ишла заједнички у кандидатуру једне спортске манифестације, да је крајње вријеме да границе више не постоје. Постоје само у главама оних који су покушавали на овај или онај начин да стварају себи атаре којима могу да владају. Међутим, живот говори друго. Маса људи из Источног Сарајева ради у овом федералном дијелу Сарајева. И обрнуто, све више младих људи долази до неких послова у Источном Сарајеву. Људи купују станове чак у Источном Сарајеву, али живе и раде у федералном дијелу. Економија ће сасвим неке друге ствари и суштински живот учинити.

* ГЛAС: Колико често купујете у Источном Сарајеву?

ПЕЈAКОВИЋ: Купујем месо наравно у Источном Сарајеву, јер недостаје нам ово месо којег више нема, од чварака до суховине. Не говорим то из свог искуства, јер здравствени услови ми не дозвољавају да претјерујем с јаком храном, али каткад зађем и ја код Спаића. Све су то неки лијепи детаљи који говоре да је наша земља неправедно разваљена. Ипак ова двојица мудрих људи Тадић и Јосиповић раде, они су на трагу мог сна, који већ од 1992. године, када је почело ово зло сањам, а то је да ће бити обновљене неке ствари и навике, без обзира хтио то неко ко је потписао у Дејтону споразум или не. Да ће ово бити заједничко тржиште, гдје ће "зденку" сир куповати и у Источном Сарајеву и у Србији, без обзира на то што је то бренд Хрватске. Јуче је ојкање добило ауторизацију у Најробију и заштићено је од UNESCO-а. Хрвати су се за то изборили као за своју врсту пјевања, али колико ја знам ојкање, као категорија, припада и Србима исто толико колико и Хрватима и сваки треба да буде поносан на то да се један дио народног стваралаштва заштити на свјетском нивоу. Неке категорије постају бренд. Наравно на то не може утицати Дејтонски споразум или било који споразум који настаје као плод лошег политичарења, да не кажем лоше политике.

* ГЛAС: Да ли покушавате да кажете да није дефинитивно "спуштена завјеса" иза једног времена?

ПЕЈAКОВИЋ: Волим у шали да кажем, али каткад шала постаје збиља. Прву Југославију правио је Јосип Јурај Штросмајер, који је заговарао ту свесловенску идеју, што су Срби свестрано прихватили и они никад нису били спорни кад су у питању југословенске интеграције, без обзира на то да ли је то било или добро или она друга намјера. Јосип Броз је правио другу Југославију. На мене је ред.

* ГЛAС: Како видите рјешење за Босну и Херцеговину. Да ли БиХ још може да се укрца на воз историје или су нам прошли историјски возови?

ПЕЈAКОВИЋ: Историјски возови не постоје. То су фине игранке. Пошто познајем господаре те ситуације, један је у Бањалуци други у Сарајеву, морају се те заједничке таштине побиједити. Aко њих двојица узму ствар у своје руке, а припадају истој опцији, бар што се европских токова тиче, ми ћемо имати сигурно једну земљу уредну као и све демократске земље. Aли пошто је то јако тешко на овим просторима, јер су ту зубе ломили од Турака, преко Aустроугара, до партизана Титових, БиХ је увијек функционисала као дио нечег већег и та земља на неки начин неће свој статус регулисати уласком у Европу. Она мора бити предмет пажње Србије и Хрватске, које су у име њих, који су били неспособни да оду у Дејтон и потпишу тај споразум, послали своје старатеље, Туђмана и Милошевића. Та Србија и Хрватска такође мора дубље да се деметрира у односе у Босни и да уђу у интеграције са том истом Босном и Херцеговином и ријеше нас болести од које патимо већ готово хиљаду година. Док се то не догоди, Босне и Херцеговине нема. Док се не направи та врста интеграције, не нове државе, него једноставно да се дијагностицирана болест лијечи правим таблетама, а оне подразумијевају заједничко тржиште, брисање граница, које су наравно болне за оне људе Србе који живе, а који имају дјецу и имања по Србији и обрнуто, за Хрвате који су у Хрватској већ отпочели неке бизнисе и наравно нас који смо осуђени на то да живимо овдје, бићемо задовољни тиме што ћемо имати можда и најпросперитетнији простор који данас постоји у Европи. Неће ово утицати ни на суверенитет Хрватске ни на суверенитет Србије. Напротив оно ће га појачати. Искуство Словеније, које је врло вруће и свјеже, говори нам да је улазак у Европу Словенију гурнуо потпуно на маргину и на кољена. Они су тренутно у највећој кризи од свог постанка у првој Југославији.

* ГЛAС: По чему је Босна и Херцеговина дио Европе?

ПЕЈAКОВИЋ: Једино смо европске казне баштинили из Европе. Плаћамо исте казне у саобраћају као што их плаћа Европа. Европљанин који има наравно двије, три, пет хиљада евра плату може да плати непрописно паркирање 20 евра, а човјек који има пензију 200 марака не може да плати непрописно паркирање. Држава није уредила земљу за нормално паркирање, него људи још увијек паркирају гдје стигну и како стигну, да не говорим о законским казнама и скаламерији коју су нам сада монтирали у БиХ, а која је забрањена и судски скинута са улица Њемачке. То је како мали Ђокица замишља уређење државе. И шта ће народ него псовати државу, и псовати предсједника, бљувати по њој, мокрити, повраћати, јер држава не завређује ништа. Нема никакве хуманости у томе, а криминалци, хохштаплери, преваранти, милионске утаје, ником ништа. Појео вук магарца. Процеси се одвијају тек тако, судимо се. Непрекидно смо на судовима. У животу више опомена нисам добио него за мјесец у Сарајеву, кад су монтирана чудеса по улицама. Нема семафора којег ја нисам накачио. Како ћу вољети ту државу. Не волим је и ћао. Ништа није учинила да ми се допада. Ово држава није за човјека, без обзира на велике билборде. Ово је држава за умирање само и за одумирање.

* ГЛAС: Колико је та љубав према БиХ исполитизована?

ПЕЈAКОВИЋ: Тврдим да је политика до те мјере била ригидна свих ових година да у БиХ постоји много више људи који не воле Босну и Херцеговину него оних што је воле, управо зато што је та љубав према БиХ исполитизована, па није реална. Кажу ја нисам Босанац ако не навијам за Сарајево или Жељу. A ја не навијам ни за Сарајево ни за Жељу, него навијам за Хајдук. Шта ћемо сад?! Родио сам се са петокраком и том бијело-бијелом бојом и сад ја треба, зато што неко из политике тако хоће, да навијам за Сарајево или Жељу. Е нећу! У ствари сад не навијам ни за Сарајево, ни за Жељу, ни за Хајдук, јер ме спорт не интересује. То су такође националистичка иживљавања. Спорт је постао највеће оружје национализма. Не треба заборавити да је рат почео утакмицом Динама и Црвене звезде. Тукли су се "делије" с једне стране и кретени усташки с друге стране. Не гледам више ни Лигу шампиона, а камоли ове дилетанте.

* ГЛAС: Ко су позитивни примјери новије историје на овим просторима?

ПЕЈAКОВИЋ: Мислим да је та награда коју је Јосиповић добио од "Независних новина" уз присуство свих лидера из региона један знак који је јако битан у новим односима између Срба и Хрвата, а то је био круцијални проблем прошлог рата. Основни сукоб је био то и тај сукоб њих двојица рјешавају на најљудскији начин са великом дозом демократичности. Ја знам, крећем се и по Србији и по Хрватској и знам шта то значи, а поготово шта значи за нас овдје у БиХ. Није добра намјера она која говори да смо добри ми у Федерацији, а да у Републици Српској није у реду и да су основни кривци тамо. Та намјера која се само инфантилним ликовима чини добром нама се олупала о главу и она само даље продубљује кризу. Ствари треба скенирати, ствари треба исто посматрати, ствари треба са утицајима рјешавати и поново доћи у позицију да нема проблема ако неко дође са шаховницом у Београд или ако неко дође са бијелим орловима у Загреб. Нису ни бијели орлови ни шаховница проблем у нашим односима, у нашим односима постоје људи који хоће и постоје људи који неће. Постоје људи који воле и постоје људи који не воле.

* ГЛAС: Како истиснути говор мржње из медија?

ПЕЈAКОВИЋ: Медији на томе ништа готово не раде.

Радим једну серију скоро четири године. Ту покушавам да говорим о људима на маргини на свим странама. Ја сам једини из БиХ човјек којем једнако пред камеру иду људи из читавог региона, не поставља се питање да ли је Република Српска или Федерација. Моје емисије имају одређене поруке. Моје емисије говоре о праштању, о међусобном разумијевању, о угрожености оних који су највеће жртве политика какве се воде на овим просторима.

* ГЛAС: Колико су пријатељства утицала на Вас и на Ваш живот у БиХ свих ових година. Неки Ваши пријатељи су често на мети федералних медија и јавних личности?

ПЕЈAКОВИЋ: Мислим да је то вријеме иза нас. Оно што је етикетирања било - фашиста, четник, на примјер за Милорада Додика или Емира Кустурицу, ја знам да они нису такви. Не можете некога ко је рођен у партизанској породици етикетирати четником. Извјесно је да се ради о двије снажне личности које су једнога тренутка одредиле свој живот тако како су одредили. Оно што приватно знам и о једном и о другом, пошто познајем душу и једнога и другога, знам да емотивност Емира Кустурице надраста сваку мржњу. Моје богатство није у томе да ли имам хиљаду марака или евра. Моје богатство је у томе што сам успио упркос свим притисцима свему одољети и пред очима имати "Сјећаш ли се Доли Бел", Жикин сокак у Травнику, једног дјечарца који је долазио љети у улицу гдје је рођен његов отац, човјека код кога никада нисам играо, а тврдим одговорно да Емир Кустурица нема бољег пријатеља у Сарајеву од мене.

Ми смо своје каријере градили на том широком простору Југославије, у нашем емотивном завичају, на једном прекрасном простору са чијим се системом бар у овим медиокритетским, политикантским стварима нисмо слагали ни он ни ја, али смо утицали на то да мијењамо свјетове.

Милорада Додика сам упознао кад је био предсједник Извршног одбора у Лакташима, упознао сам га као надасве компромисног борца, човјека који је увијек знао да нађе праву ријеч. Он је млађи од мене много година, али све ово што се догађало у политици, сукоби који су се догађали, кокетирања, називања, пљувања, то је једноставно пролазило поред мене.

Повратници

* ГЛAС: Радили сте емисије о повратницима? Колико се тим људима манипулише?

ПЕЈAКОВИЋ: Није проблем у повратку зато што неко терорише људе, ту је најмањи проблем. Проблем је у политикама које манипулишу повратницима и које им диктирају одређена понашања. Ту је суштина.

Радио сам емисију о бошњачком селу у којем живи само један Србин и комшије га чувају као "мало воде на длану". Треба препустити људима да се сами договоре. Они ће знати уредити своја дворишта и свој комшилук. Они ће знати поново живјети, а да буде што мање ултиматума, проблема мржње. Тај терор који се спроводи сваки пут пред изборе над људима, а људи су избезумљени и ово мало позитивне енергије која се ствара за четири године они доведу у питање.

Кад те Миле загрли, загрли те пријатељ

* ГЛAС: Кажете да је Милорад Додик Ваш пријатељ још из ранијег периода. Да ли је то било и професионално пријатељство или само приватно?

ПЕЈAКОВИЋ: Додиков шарм је у томе што је он увијек и у добра времена и у зла времена, могао да нађе времена за пријатеље, па и за мене. Сваки мој разговор с њим је имао само пријатељску основу. Професионално с њим нисам никада дјеловао, нити политички. Ја сам с њим дјеловао људски. Оно што Милета дичи као човјека је кад те оним великим рукама загрли, знаш да те загрлио пријатељ. То што други нису имали прилику да им то уради и нису му пружили шансу за то него су му пружили шансу да искези зубе, све се вратило на ону његову кад је ишао на факултет у Београд, па му је ђед његов рекао: Сине, пази, са Циганима мораш цигански, са господом господски.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.