Још миришу мајчини переци

Његов дјед Милош дошао је из Сочица у овај град 1881. а његов унук Милош, поновљено дједово име, као једно од петоро дјеце у оца Милана и мајке Петре, рођен је сада већ давне 1926. године. Његова животна сапутница, Ковиљка (Планојевић) је исто годиште, али, како рече, млађа је од супруга неколико мјесеци.

Милош и Ковиљка, као брачни пар 14. јануара ове године, навршили су 55 година заједничког живота и жива су енциклопедија збивања између два свјетска рата. Милош у Рогатици, а Ковиљка у својим Мркоњићима и Борикама.

Он се сјећа како се то обиљежавао некада Васкрс у граду, а она у селу.

- У мојој породици Васкрс је увијек био велики празник. За његову припрему највише се бринула мајка. Она је шарала и бојила најмање по 250 јаја. Један дио би се потрошио у кући у којој је било нас петоро дјеце, стриц Митрофан, који је са нама живио, јер се није никад женио, отац и мајка. Доста јаја мајка би подијелила дјеци из комшилука, углавном из муслиманских породица, а остатак би завршио као поклон муштеријама за кафанским столовима, јер су моји држали једну од кафана у граду и месару - прича чика Милош.

На сам дан Васкрса прво се, казује, у најбољем одијелу ишло у цркву. На молитву, присјећа се, није ишла само мајка која је остајала да припреми свечани ручак.

- За све остале то је била обавеза. Ђаци основне и грађанске школе, која је у Рогатици радила у периоду између два велика рата, са својим учитељима и наставницима. Сви остали са очевима и старијим укућанима - вели Милош.

Сјећа се да је црква за тај празник над празницима била увијек дупке пуна. Стајало се и пред улазним вратима.

- По повратку из цркве, наставља причу чика Милош, слиједило је мршење. За то су служила прва са весељем разбијена јаја и обавезни переци које је мајка спремала по само њој знаном рецепту. Били су, добро се сјећам, изузетно укусни и сви смо добијали најмање по један. Ко је био мајчин миљеник, добар ђак у школи и послушан у току године (и то се није заборављало) могао је рачунати на переце више.

Васкршња трпеза је нешто што се не заборавља.

Ручак је, говори Милош, био богат и додаје:

- Уз корпе шарених јаја, обавезно нашла се ту сарма, пита гибаница, месо на више начина укључујући и шунку, разне салате, колачи... Било је и разних пића. Отац и стриц обавезно су славље залили чашом црног вина. По подне се излазило у град. Старији у неку од кафана, а ми дјеца на туцање јаја са вршњацима.

Други дан Васкрса био је резервисан за посјете родбине. Одлазило се и долазило.

Трећег дана долазиле су комшије муслимани и Јевреји на честитање. Дочекивани су са шареним јајима, колачима, "шербетом" и неизоставном ракијом.

Милошева супруга Ковиљка је из, у овом крају, чувене породице Планојевић из Мркоњића код Борика. Отац Васо, сељак са хиљадама дунума земље, имао своје дућане па чак и читаоницу на Сјеверску, био је и предсједник боричке општине и посланик Дринске бановине.

Кућа са "задругом" у којој је било по двадесетак чланова породице и увијек више радника на обављању текућих послова и најамника на исхрани и чувању стоке.

- На Велики петак мајка и стрина су у луковини и варзилу, за које мислим да је било ситно сјецкано дрво од старих шљива, бојиле око шездесеторо јаја. Пуно пажње посвећивано је Великом петку. Вече уочи тог дана старији су проводили у цркви на Борикама. На сам Велики петак отац, иако је био страствени пушач, није пушио до поподнева. На трпези је обавезно био кромпир куван на води и хљебу дан прије испечен. За фришку рибу ми дјеца нисмо знали, иако смо имали дућан, присјећа се тих давних дана - Ковиљка.

На Васкрс, сјећа се ова још увијек крепка и витална старица, ручак је био свечан и богат.

Обавезно су клали једно или два јарета. Било је и сувог меса, цицваре у кајмаку, барене и сирове шунке, пите, киселог купуса, а негдје пред сам рат однекуд су се, вели, појавиле хурмашице као изузетно слатки колачи.

- Данас је то, каже Ковиљка, а Милош одобрава климањем главе, сасвим другачије. Можда се варам, али чини ми се да се Васкрсу у доба наше младости више радовало. Вјероватно и због тога што су и стари и млађи постили цијели Велики пост, па су јаја на асталу представљала већи изазов и задовољство. Мом утиску, додаје она, можда је "крива" и чињеница што су у наше вријеме све куће биле пуне чељади па је и то доносило позитивно расположење. Данас тога нема. Села су остала празна, а и многе куће у граду спале су на старце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.