Јасеновачке жртве – тема о којој се непрестано говори: Страшило је слушат како броје

Геноцид који је на том мјесту почињен готово да и не може добити милост уобличења. Усташко зло које је провалило у Јасеновцу у мањој или већој мјери и данас је необјашњиво и неописиво. Али, ако је у потпуности разумљиво зашто књижевност није успјела да опише јасеновачки покољ, несхватљиво је зашто је српска историографија остала без одговора на оно питање које се посљедњих дана и седмица неуморно понавља: колико је Срба убијено у Јасеновцу?

Број јасеновачких жртава је тема о којој се непрестано говори. Од потпуног игнорисања и свођења тог броја на “неколико тисућа” до неутемељених претјеривања која се не заустављају ни када бројање пређе милион – у том опсегу се од 1944. године до данас броје они који су пали у најмонструознијем логору Другог свјетског рата. Комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача формирана је у мају 1944. године и то на основу одлукâ Другог засједања АВНОЈ-а у Јајцу 29. и 30. новембра 1943. године. Од тада до данас трају спорења о томе колико је Срба, Јевреја и Рома побијено у Јасеновцу.

Иво Голдштајн је у “Јасеновцу” посебно поглавље посветио броју јасеновачких жртава. На почетку тог својеврсног лицитирања јасеновачким жртвама стоји књижица “Документи усташког терора. Концентрациони логори”, која је у јуну 1944. године објављена у издању Вјесника Јединствене народно-ослободилачке фронте Хрватске. У овом документу је наведено да је у логорима НДХ убијено до 800.000 особа.

Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача изнијела је крајем 1945. године Међународном војном суду у Нирнбергу тврдњу да је у Јасеновцу до краја 1943. године убијено најмање 600.000 особа, највише Срба, потом Јевреја, Рома и Хрвата. И Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача је, пише Голдштајн, закључила 1946. године како је у Јасеновцу живот изгубило од 500.000 до 600.000 особа. Иста та комисија је годину дана касније направила први поименични списак жртава логора НДХ. На њему су се нашле жртве Јасеновца (15.792) и Старе Градишке (2.927). Жртве са подручја тадашње Босне и Херцеговине нису евидентиране.

У годинама које су услиједиле број од 700.000 убијених жртава примљен је као службена информација иако није постојао ниједан податак који би тај број уморених оправдао. Тек је средином шездесетих година прошлога вијека почео озбиљнији посао пописивања јасеновачких жртава и он је 1964. године повјерен Комисији за жртве рата при Савезном извршном вијећу. Обраду тих података је, наводи Голдштајн, обавио Савезни завод за статистику који је објавио попис готово 600.000 регистрованих жртава на простору тадашње Југославије.

Двије године касније Завод објављује како је попис непотпун и како је њиме обухваћено само 56-59 одсто од процијењеног броја страдалих (од 1.016.000 до 1.066.000). Голдштајн пише да су јасеновачке жртве издвојене у посебан попис који је носио назив “Списак жртава рата 1941-1945 – Усташки логор Јасеновац”. “Но”, вели Голдштајн, “како се није успјело сакупити више од 59.188 имена жртава, резултати су задржани у тајности. (…) Попис из 1964. године објавио је тек 1998. Адил Зулфикарпашић, оснивач Бошњачког института са сједиштем у Цириху и Сарајеву под називом Јасеновац – жртве рата према подацима Статистичког завода Југославије”.

Колико се манипулисало бројем јасеновачких жртава најбоље показује примјер Југославенског лексикографског завода који је 1959. године објавио Опћу енциклопедију, а годину дана касније Енциклопедију Југославије. У првој се публикацији наводи да је у Јасеновцу страдало око 350.000 особа, у другој је тај број два пута већи.

Паралелно теку два процеса: први умањује јасеновачке жртве, други их увећава. Корифеји тих истраживања су гласни приликом декламација, а тихи током изношења доказа. Тако у Енциклопедији хрватске повијести и културе из 1980. године стоји да су кроз Јасеновац “прошли десеци тисућа људи, од којих је већина погубљена у многим покољима што су ондје провођени”. Генерал-пуковник Велимир Терзић три године касније за београдски “Интервју” изјављује да је “само у Јасеновцу убијено милион Срба, не рачунајући припаднике других народа”. Слично су у годинама које су услиједиле понављали и антрополог Србољуб Живановић и лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић који је изјавио да је “Јасеновац 40 пута већи од Матхаузена”.

Голдштајн помиње и више него важан допринос у расправи о Јасеновцу Јована Мирковића који је осамдесетих година био директор Спомен-подручја Јасеновац, а до пензионисања је радио у београдском Музеју жртава геноцида. Он је прије 23 године објавио књигу “Објављени извори и литература о јасеновачким логорима”. Мирковић је, пише Голдштајн, тврдио како сваки попис броја жртава треба базирати на именом и презименом евидентираних 84.959 јасеновачких жртава.

Допринос теми дао је и отац хрватске нације у “гласовитој” књизи “Беспућа повијесне збиљности” који је покушавао да побије “јасеновачки мит” о 700.000 жртава. Туђман на прво мјесто по броју жртава ставља Роме, потом Јевреје, затим Србе. Оно што је Туђман почео 1989. довршила је десет година касније Комисија за утврђивање жртава рата и пораћа која је након седмогодишњег истраживања дошла до броја од 2.238 јасеновачких жртава.

Музеј жртава геноцида и Савезни завод за статистику Србије и Црне Горе објавили су 1997. године попис жртава према којем су у Јасеновцу и у Старој Градишци страдале 78.163 особе. У наредним годинама стручњаци Музеја стигли су до 84.796 имена јасеновачких жртава, али су процијенили да је у логорима НДХ живот изгубило између 173.800 и 184.800 особа. Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац у марту 2011. године објавила је списак од 81.998 жртава. Почетком 2016. године јерусалимски музеј Јад Вашем објавио је попис жртава холокауста, њих преко три милиона, од којих је 16.196 имена јеврејских жртава Јасеновца. Голдштајн као изузетно важна наводи и истраживања Владимира Жерјавића чији резултати овдје не могу ни у сажетку да се наведу, јер су исувише обимни.

Центар “Симон Визентал” тврди да је у Јасеновцу страдало 85.000 особа, а на страницама “United States Holocaus Memorial” музеја у Вашингтону стоји да се “сада процјењује како је усташки режим између 1941. и 1945. године у Јасеновцу убио између 77.000 и 99.000 особа”. Иако је између свих ових истраживања било још појединачних и колективних напора, ово су у мањој или већој мјери најважнији и најчешће цитирани резултати истраживања о броју јасеновачких жртава, а на том крају могле би се наћи ријечи владике пакрачко-славонске епархије Јована Ћулибрка који је рекао како је веома важно да београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број жртава Јасеновца.

Десанка Максимовић је у праву када у једној пјесми каже како је и триста много. Јасеновачки геноцид није само монструозан због броја него и због начина на који је извршен. Спорадични напади и оспоравања долазе од оних којима ниједна истина осим оне паролашке није битна. Цинична умањивања броја јасеновачких жртава једнака су митоманском увећавању тога броја. Пролетерима тих напора није стало до истине него до пропаганде. Ако пјесници о јасеновачким жртвама пјевају с највећим опрезом, онда би пролетери пропаганде морали да буду везани с брњицом на устима.

Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић рекао је недавно да од 1945. године до данас није одбрањен ниједан докторат о Јасеновцу. Он је рекао да је овај музеј за својих 30 година постојања објавио више од 500 наслова о злочинима над српским народом у Другом свјетском рату, што је неупоредиво више у односу на оно шта је о геноциду над Србима писала читава српска научна заједница чији је допринос овој теми веома скроман. Управо због тога на крају треба парафразирати Љубомира Симовића: Извјештаје из Јасеновца смо чули и они су такви какви су, а сада, господо, најприје треба да видимо какви смо ми. Какви будемо јуче, бићемо довека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.