Исповијест машиновође Миладина Шукала: Слике страдања на прузи годинама остају пред очима

Овако прича ветеран са пруга у Републици Српској, машиновођа Миладин Шукало, који иза себе има 30 година стажа за управљачем локомотиве. Истиче да се у овом послу мора много чега одрећи да би с радило професионално.

- Бити машиновођа значи живјети тај посао 24 часа, и дању и ноћу. Посао је јако стресан и потребно је много воље. Сваки пут кад улазиш у локомотиву да возиш мораш бити трезвен, растерећен и спреман. Машиновођа се не постаје тако што се одвезе један воз - каже Шукало.

Несреће на прузи су посебна прича. Свака од њих, прича Шукало, остаје у вјечном памћењу и након њих ноћима нема сна.

- Многе колеге које су имале трагичне несреће са погинулима завршавале су на лијечењу, а неки више нису могли да раде. Имамо случај гдје је колега налетио возом на аутомобил у којем је страдала цијела породица и нажалост завршио у болници. Ни дан-данас није почео радити и вјерујем да неће моћи никада - прича Шукало.

Он је у локомотиву сјео давне 1988. године и од тада уз прекиде за вријеме служења војног рока и протеклог рата пројездио је стотине хиљада километара пругама широм Републике Српске, а и шире. За то вријеме доживио је многе фине, али и ружне догађаје, а како каже имао је среће да није имао великих трагичних несрећа. Под точковима његовог воза у досадашњој каријери једна особа је изгубила је живот.

- Десило се то прије неколико година на пружном прелазу иза тунела у Љесковим Водама. Видио сам када човјек стаје испред мене на пругу и ја га упозоравам звучним сигналном, брзо кочим, али нажалост, он, када му прилазим на метар-два баца се на колосијек. Ништа се није могло урадити и зауставити воз. Није било нимало лако, послије тога био сам на боловању, а и сад кад наиђем тим дијелом пруге сјетим се. Молим Бога да више не буде таквих случајева и надам се да ћу пензију дочекати без трагедија. Наша је највећа срећа и задовољство када је завршен радни дан без несреће, а све професионално обављено и на вријеме - каже Шукало.

Прича да је у својој каријери имао и среће у несрећи па је тако у два наврата успијевао да прође без смртних случајева када је пред његов воз налетио трактор и аутомобил.

- Била је зима 2004. године и снијег до кољена, а ја возим брзи воз према Добоју. Пред Руданком испред мене на прелазу угледам трактор. Упозоравам га звучним сигналом, али он наставља да иде и не миче се са пруге. Иако брзо кочим, видим да слиједи фаталан удар. Убрзо се све претвара у лупу, ломљаву, локомотива баца трактор у канал, а врата на нашој кабини лете на мене и колегу Драшка Божића. Да нисмо побјегли у машински простор, ко зна шта би било - присјећа се Шукало.

Додаје да је по заустављању услиједило велико олакшање и срећа када је видио да је возач трактора прошао са мањим повредама.

- Тешко је кад неког ударите, велики стрес се проживљава док гледаш у неизбјежну несрећу. Тад ти је само битно како зауставити воз и спријечити трагедију, а знаш да је удар неизбјежан, јер грдосију са више вагона и више тона тешку не можеш обуздати као аутомобил. Некад треба и до 1.000 метара да стане - каже Шукало.

Присјетио се и несреће од прије седам година из свог краја у Пријаковцима која је имала срећан крај, јер је страдала само таблица на аутомобилу.

- Човјек је возећи “голфа” прелазио пругу и ја му свирам и кочим, јер видим да је близу и да би могло доћи до удара. Срећом он успијева некако да се врати у рикверц и воз му је само окрајцао таблицу - прича Шукало.

У памћењу му је остао и случај са прелаза код Приједора, такозване “тринаестке”, гдје је такође успио да из несреће изађе без тешких посљедица.

- Сјећам се да су два аутомобила кренула преко прелаза и један је већ прешао, а други иде за њим, али не стиже да пређе. Када сам то видио, срце одмах почне да лупа, гледам како стати. Кочим и рукама и ногама, свирам. На срећу машина стаје на вријеме и слиједи велико олакшање - каже Шукало.

Многе несреће биле би спријечене да људи више пазе када прелазе пругу и да поштују знакове.

- Иду на прелазе насумице или док возе слушају гласну музику, гледају телефон па не чују воз. Главни проблем је непажња возача, јер кад воз наиђе, а аутомобил је на прузи, ту вас секунде дијеле од несреће и трагедије. Воз је тешко зауставити и зависно од брзине треба му 300, 400, па и до 1000 метара да стане. Ти на путу можеш избјећи нешто, тамо-овамо, али на прузи је све другачије - каже Шукало.

Савјетује људима да више гледају и обраћају пажњу када прелазе пругу, јер тако спашавају себе, али и машиновође, којима свака несрећа представља велики стрес и оставља негативне посљедице.

- Тешко је обуздати локомотиву која вуче вагоне иза себе, то су стотине тона тежине. Сваки прелаз има упозорење, Андрејин крст. Поштујте знакове, погледајте лијево и десно и биће све у реду. Људи, нажалост, не поштују ни свјетлосну сигнализацију и звучно упозорење. Имали смо случајева гдје црвено свјетло трепери и чује се звук упозорења, а возачи прелазе пругу и у секунди успијевају избјећи трагедију. Сваки машиновођа када се на 300 метара приближи прелазу, шаље упозорење звучним сигналом - каже Шукало.

Статистика

Према подацима “Жељезница Републике Српске” (ЖРС) у посљедњих пет година у несрећама на пругама погинуло је укупно 26 особа.

- У том периоду догодило се 12 несрећа на путним прелазима и 18 ван путних прелаза на жељезничком подручју те 22 на путним прелазима и двије ван путних прелаза на жељезничком подручју. На путним прелазима смртно је страдало 14, а ван путних прелаза на жељезничком подручју 12 особа - рекли су у ЖРС.

Истакли су да подаци говоре да су узроци несрећа непажња трећих особа, односно учесника у друмском саобраћају као и непажња особа приликом кретања подручјем путних прелаза.

Дугме “Будност”

Сваки воз има неколико дугмади с ознаком “будност” које служе да ако машиновођа заспи или му позли, може да заустави воз. Једно је под ногама, а има неколико са стране.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.