In memoriam Предраг Пајић (1933-2022) - Добри бањалучки дух у Америци

Вријеме Другог свјетског рата провео је, као избјеглица, у Београду, гдје је завршио основну школу и наставио школовање у Трећој београдског гимназији. Вратио се у Бањалуку 1945, гдје је 1949. завршио Учитељску школу, послије чега се запослио као новинар у “Гласу”. Међутим, због његовог прозападног опредјељења и отворено изражене сумње у могућност изградње социјализма (онаквог каквог га је Карл Маркс замислио), добио је отказ 1951. године.

Његово сљедеће запослење било је у Народној библиотеци у Бањалуци (1951-1953). Посао библиотекара, којим ће се касније деценијама бавити, прекинуо је 1953. и поново се вратио новинарском позиву. Био је дописник агенције Јунајтед прес интернешенел (УПИ), боравећи углавном у Београду, али и у Сарајеву и другим градовима. Године 1956. запослио се на Радију Загреб, али је већ након три седмице добио отказ, поново због политичких разлога. Демократа по увјерењу и непомирљиви противник комунистичког режима, који га је прогонио и под чијом владавином је више пута био хапшен и притваран као “народни непријатељ”, Предраг Пајић је у мају 1957. илегално напустио Југославију. 

Неколико мјесеци боравио је у Аустрији, у Астену код Линца, у избјегличком логору под јурисдикцијом Уједињених нација, заједно са неколико хиљада политичких емиграната из источноевропских земаља. Осјетивши духовни зов, све више се интересовао за црквени живот и православну хришћанску теологију и филозофију. Након три мјесеца проведена у руском манастиру Светог Пантелејмона код Минхена у Њемачкој, у којем је био искушеник, отишао је у Париз, гдје је 1960. дипломирао на Православном богословском институту Светог Сергија. Ипак, сувише немирног духа да би прихватио свештенички позив и везао се за једну парохију, Предраг Пајић је крајем 1960. отпловио из Француске у Сједињене Америчке Државе.

Боравио је неколико мјесеци у Акрону код Кливленда, у савезној држави Охајо, а од јуна 1961, па до смрти, живио је у Вашингтону. Радио је као научни сарадник, тј. аналитичар Универзитета Џорџтаун (1961-1962), а на Америкен универзитету дипломирао је руске и источноевропске студије 1966, те затим магистрирао политичке науке 1968. године. Своје студије финансирао је радећи као пратилац и преводилац у Стејт департменту, тј. Министарству спољних послова САД (1962-1968). Четири и по деценије (1968-2013) радио је у Конгресној библиотеци, на Европском одјељењу, као библиотекар - специјалиста за Јужне Словене. Његов посао састојао се, између осталог, и у томе да по наруџбини чланова америчког Конгреса припрема тражене информације, користећи познате изворе и литературу, а без давања личног мишљења и коментара. Иако је био обавезан да даје објективне, непристрасне и правовремене информације, што је и чинио, сам избор података, односно извора и литературе, добијао је печат личног, што је представљало завидну могућност утицаја. У овом сегменту свог посла нарочито је био ангажован у посљедњој деценији ЏЏ вијека, у вријеме трагичних дешавања у бившој Југославији.

Предраг Пајић активно је учествовао у политичком организовању српског и југословенског исељеништва у Сједињеним Америчким Државама. Био је генерални директор Демократске интернационале у Вашингтону и члан Координационог комитета Демократских сусрета у Лондону. Био је члан Балканске иницијативе при Америчком институту за мир и дугогодишњи директор вашингтонског одјељења Конгреса српског уједињења, најутицајније српске организације у Америци. Сарађивао је у српској и југословенској штампи у дијаспори, објављујући текстове о различитим темама. Дуги низ година био је активан члан Српске православне црквено-школске општине Светог апостола и јеванђелисте Луке у вашингтонском предграђу Потомак, у савезној држави Мериленд, а једно вријеме и њен предсједник. Био је домаћин многим српским интелектуалцима, дисидентима и опозиционим првацима који су различитим поводом долазили у Вашингтон. Такође, био је један од наших најутицајнијих и најбоље обавијештених људи у америчкој престоници, а имао је прилику да се сусретне са двојицом америчких предсједника, Линдоном Џонсоном (1965) и Билом Клинтоном (1999). Био је и полиглота, течно је говорио енглески, француски и руски, а служио се њемачким језиком.

Умро је 29. августа 2022. у вашингтонском предграђу Арлингтон, у савезној држави Вирџинији, а сахрањен је 24. септембра на гробљу “Рок Крик” у Вашингтону.

Предраг Пајић већи дио свог бурног живота дијелио је судбину политичких емиграната, којима је било онемогућено да живе или чак да повремено посјећују своју отаџбину и најближу родбину. Оштроуман и образован, васпитаван у угледној грађанској породици у Бањалуци, није се предавао ни када је наилазио на веома озбиљне, по живот опасне, потешкоће. Неке појединости из његовог занимљивог живота (повезаност са америчком обавјештајном службом - ЦИА, као и неуспјели покушаји атентата на њега у Аустрији и Америци) остаће обавијене велом тајне, осим уколико их није одгонетнуо у списима мемоарског садржаја, који би се, можда, могли пронаћи у његовој писаној заоставштини. Предраг Пајић волио је да помаже људима, а нарочито својим сународницима који су долазили у САД као политички или економски емигранти да у туђини започну нови живот. Сасвим разумљиво, посебну наклоност показивао је према људима који су долазили из Бањалуке, у коју је, након завршетка рата 1995. и потпуно измијењених политичких околности, радо долазио, трагајући за стазама свог дјетињства и младости. Своје велико животно и радно искуство, са нарочитим задовољством, топло и очински, преносио је на младе људе, који ће “чика Пају” памтити као свог учитеља и добротвора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.