Има још вукова на Вучијаку

Гдје год је отваран фронт били су врх копља Првог крајишког корпуса, први на бранику отаџбине, јединица која је прва ослободила Јасеновац, највећи српски подземни град који данас није у саставу Српске и због тога је Јасеновац остао највећи жал “Вукова”, који ће 22. јуна обиљежити 30 година од оснивања.

Један од првобораца “Вукова са Вучијака” Борко Цвијановић присјетио се почетака славне јединице која је из Прњавора започела ратни пут. У то вријеме већ се “кувало” у бившој Југославији и њих 23 младића, тек стасала да пушку упрте на рамена, кренули су у Книнску Крајину, у Голубић, гдје су провели двадесетак дана на обуци. По завршетку обуке, вративши се на Вучијак, изабрали су најстаријег и најспособнијег међу њима за вођу. То је био Вељко Миланковић, а с обзиром на назив мјеста са којег крећу, дилеме око назива јединице није било. Испоставило се касније да су сви до једног били прави вукови у борби.

- Вељко је био један од најбољих вођа. Знао је како треба водити војску, како оспособити јединицу у свим условима. Водио нас је тако што је он увијек ишао напријед. Његова команда увијек је била “За мном”. Био је изванредан борац. Својим поступцима давао нам је морал да не поклекнемо - присјетио се Цвијановић почетака и првога међу једнакима који је живот дао за слободу.

Ратни пут “Вукова” исписале су борбе увијек на првој линији и увијек тамо гдје је најтеже. Битка за коридор је била једна од најтежих. Спомен-соба на Вучијаку у Прњавору, из које су кретали у највеће битке, данас чува успомену на пале саборце, на њихове јуначке подвиге и витештво какво се ријетко среће.

- Овдје се пробуде све успомене и емоције. Сјетимо се другова, борби, рањавања и лијепих тренутака из младости - прича Цвијановић, који је шест пута рањен.

Рат никада никоме ништа добро није донио, али између борби за слободу и страха за свој и животе својих сабораца, прича Цвијановић, понекад би се и насмијали и заборавили све муке.

- Памтим улазак у Јасеновац. Прелазили смо пругу, минско поље и тада ми је један мој борац рекао: “Па зар ја први да уђем у Јасеновац, а ни војску служио нисам.” Био је малољетан - присјетио се Цвијановић.

Храброшћу се истакао и Војко Дуроњић звани Јанша, који је био замјеник команданта. На почетку ратног пута били су окарактерисани као паравојна јединица, преживјели су хапшења, а потом као најхрабрији и најспремнији стали на браник отаџбине. Присјећа се и рањавања команданта Миланковића, који се са гипсом на нози вратио да води своје саборце. Док прича о почецима, глас му дрхти, а очи се у секунди испунише сузама. Десетак дана прије нашег разговора, признаје, први пут је крочио у Спомен-собу на Вучијаку.

- Битка за коридор била је битка нашег живота. Једна од кључних битака била је она за Цер, када смо ту тачку заузели, борба за коридор могла је да почне. Пробој коридора био је највеличанственији дан за све нас - казује Јанша.

Најтеже му је да гледа фотографије палих сабораца на зиду Спомен-собе, а још теже било је носити се са погибијом сабораца, бити сабран довољно да чуваш главу и да никога не оставиш иза непријатељске линије.

- Први припадник јединице који је погинуо је буквално разнесен у парампарчад. Скупљали смо га у шаторско крило. Имали смо двадесет и коју годину. То нас је обиљежило за сав живот - присјетио се Дуроњић.

Међу “Вуковима” било је и малољетника, иако се командант томе противио, али жеља да буду на бранику отаџбине била је јача чак и од тога.

- Након једног постројавања на Вучијаку, иако је командант био изричит да не иду у борбу, њих тројица малољетника сјели су у камион под цераду. Када смо се искрцавали, питао сам командира Шикарца откуд му та тројица, јер су били код њега у чети. Он је слегнуо раменима и казао да ће се побринути за њих. Тешко је било у рату да водиш рачуна о себи, а камоли о некоме другом, али ти момци су били толико храбри да су понекад можда они чували нас, а не ми њих - рекао је Дуроњић.

Горан Продановић већ је био одслужио војни рок када је приступио “Вуковима”. На питање шта је тјерало младиће од двадесетак година да добровољно иду у рат, знајући да никоме ништа добро није донио, каже да је борба за слободу, живот и огњиште била водиља. Први пут је рањен током одслужења војног рока, а иначе био је и први рањени “вук” са Вучијака.

- У јединици сам био с братом, а осим тога, сви смо ми једни другима били браћа. Било је тешко и помислити да се неко неће вратити, а са друге стране знао сам, брат ми чува леђа. Најтеже сам поднио погибију нашег првог друга у Славонији. Разнијела га је зоља и то је био шок за све нас - прича Продановић.

Младост и идеал слободе за који су се борили држали су их да не поклекну. Ни он није пропустио да нагласи, по ко зна који пут, да је поносан на ратни пут “Вукова”, а посебно на славну битку за коридор.

Један од најмлађих био је Далибор Перишић из Бањалуке. Био је малољетан када је дошао у јединицу.

- Пуно је емоција данас када гледам фотографије браће која су дала своје животе за слободу - казује Перишић.

Сјећа се битака које су обиљежиле његово сазријевање, од Градачца, Бијелог брда до коридора. Најтеже му је било на Бијелом брду, гдје су “Вукови” претрпјели велике губитке.

- Гледао сам саборце који су умирали у мукама, израњаване. И сада ми те слике долазе пред очи - каже.

Након погибије првог, Вељка Миланковића, “Вукове” је у нове битке водио Миро Шикарац, који је одликован златном медаљом за храброст.

- Ратни пут “Вукова” био је тежак. Били смо прва српска јединица која је организована на овим просторима. “Вукови” су били и понос и пркос Крајине - поносно истиче Шикарац.

Присјећа се да су Вељко и он имали неку своју животну причу. Заједно су ратовали, заједно су и рањени. Након што је настрадао командант, Шикарац се побринуо да јединица опстане.

- Тешко је причати о тим годинама, у рату је све тешко, а најтежа су страдања. У рату сам изгубио најбољег друга. Тај догађај ме је поломио и од тада плачем. И дан-данас тешко подносим људске трагедије. Моја чета је на коридору била буквално измасакрирана, а онда нам је на Бијелом брду задат завршни ударац, четворица су погинула у једном тренутку - са сузама у очима прича Шикарац и додаје да је најпоноснији био када је на крају рата видио да Вукова ипак има још.

Документарац

“Вукове с Вучијака” у рату је водио Вељко Миланковић, а данас се његов син Славиша Миланковић налази на челу Удружења “Вукови са Вучијака”, који води рачуна о томе да вукови који су преживјели ратне страхоте, а којих има од Прњавора до Аустралије, увијек остану заједно.

- Прича о “Вуковима с Вучијака” је прича о опстанку и преживљавању српског народа и они су у томе одиграли кључну улогу. Премијерно ћемо ове године приказати документарни филм “Ратни пут јединице” - рекао је Миланковић.

Јединицу је предсједник РС 1993. године одликовао Орденом Милоша Обилића за јуначке подвиге, а 2018. Орденом Карађорђеве звијезде Републике Српске првог реда.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.