И стољеће брзо прође
ЈЕЛA Трапарић из села Јасен десетак километара удаљеног од Требиња у правцу према Билећи ових дана прославила је рођендан. На рођенданској торти биле су 104 свјећице!
A око Јеле на слављу њена дјеца, седамдесетпетогодишња кћерка Коса Нинковић са којом и живи, унучад, праунучад и остала родбина. Уз њих и радници Центра за социјални рад из Требиња који су најстаријој мјештанки из те херцеговачке општине донијели поклоне. Сви су пожељели баки Јели да је здравље послужи и да још дуго поживи да би од ње чули још коју причу из давних времена. A њене приче редовно су интересантне и радо слушане.
- Ко се могао надати оволиким годинама и овако дубокој старости. Док сам била млађа никада нисам ни помишљала да ћу да доживим и ово данашње вријеме, али ето човјек не може да бира. Старост јесте дубока, али шта да радим. Моја је срећа што имам добру дјецу, унучад и праунучад. Сви ме пазе и обилазе. Зато не могу да се пожалим на свој живот, него баш онако пуних уста могу да кажем да сам била и остала срећна и жена и мајка. Док сам била млада помишљала сам на смрт и бојала се да не умрем док су ми дјеца била мала, да не остану сирочад. Aли ко је могао и у сну сањати да ћу набројати оволико бреме година - прича бака Јела.
Била је, како каже, некада лијепа и развијена дјевојка. Удала се далеке 1920. године са непуних 17 година. Родила је осморо дјеце, седам кћери и једнога сина. Син и једна кћерка више нису међу живима.
И њених шест живих кћери већ су старе, а најстарија међу њима има 85 година.
Поред њих бака Јела има и 15 унучади, 27 праунучади и петоро чукунунучади. Неки од њих живе по херцеговачким мјестима, а доста их има расутих по свијету.
Својим гостима који су стигли да јој честитају 104. рођендан и пожеле добро здравље, бака Јела није имала да каже ништа специјално што би им користило за добро здравље и дуг живот. Рекла је само да нема рецепт за дуг живот. Она сматра међутим, да је најбоље у свему бити умјерен. Она никада није превише јела нити пила. Данас највише воли да једе кукурузну пуру, тиквице и све врсте поврћа, поготово раштан. Углавном јој кувана храна најбоље одговара. Ракију је само једном у животу пробала и не би више никада.
Као и већина осталих мјештана херцеговачких села у свом дугом вијеку и бака Јела се бавила сточарством и земљорадњом. Држала је неколико крава и мало стадо оваца, а често је и на њиви тешке послове радила.
A шта је тек све запамтила. Почев од Aустроугарске и бројних догађаја из тог времена, добро се сјећа. Као и људи из тога доба, само што нико од њих данас више није међу живима. Први свјетски рат и све догађаје из тога времена памти као да је било јаче. Тих догађаја сјећа се много боље него оних из посљедњих деценија 20. вијека када је већ била стара жена. Свега се сјећа, само што је она увијек гледала свој посао и није је превише интересовало у којој држави живи и ко је на власти, јер се власти и државе мијењају и пролазе, а људи остају да живе тамо гдје јесу...
Током дугог живота њена најдужа путовања била су до Требиња, требињске пијаце и назад. Стизала је и до неких мало даљих требињских села и до оних нешто сјевернијих која припадају општини Билећа. И то је све што је видјела у своме дугом животу.
A њена кћерка Коса вели да бака једе нормално као и друга чељад, да спава и да повремено понешто и прича, посебно када је питају. Не жали се да је било шта боли.
Aли највећи проблем баке Јелин је то што је потпуно ослијепила. Не види већ неколико година баш ништа, а ни ноге јој нису баш најбоље иако је још помало слушају па није непокретна. Што се осталог тиче, нико не би могао ни помислити да заиста има толико година. Свој други вијек снажно гази...
Нема рецепта за дуг живот. Бака Јела поручује да је најбоље у свему бити умјерен. Воли да једе кукурузну пуру, тиквице и све врсте поврћа, поготово раштан
Онога што се дешавало у доба Aустроугарске, Јела се сјећа као да је јуче било. Људи из тог времена више нису живи
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
