И послије развода се живи

Откад га је напустила у прољеће 2005, Мухамед је није никако видио. A сада, галамила је на њега на турском језику, тражећи да јој врати дјецу. Међутим, Мухамед је већ раније одлучио да то неће учинити. У том тренутку, била је важна само једна ствар: остати прибран. "Aко си хладне главе, можеш имати све, апсолутно све", рекао му је 55-годишњи Казим Ердоган, психолог и водитељ терапеутске групе која окупља очеве.

Мухамед (39) присуствује састанцима терапеутске групе сваког понедјељка увече. Вријеме између 18 и 20 часова резервисано је за разговор. Тада се Мухамед сусреће са 15-ак других очева турског поријекла, у просторијама Канцеларије за помоћ младима и породици у Нојкелну, гдје разговарају о својим невољама и породичним парницама. Састанци нису само прилика за "издувавање"; ти људи такође желе да науче како могу постати бољи очеви и брачни другови. То је нека врста школе за мушкарце за оне који су спознали да треба да се промијене.

Многе мушкарце турског и арапског поријекла критикују због њиховог убјеђења да су увијек у праву, и непоколебљиве одбране застарјелих обичаја. Кћерка која се усуди да се мало забави на неком партију обично веома брзо осјети очев бијес, па чак и више ако се случајно појави са момком.

Мухамед није могао ни сањати да ће му његов 12-годишњи син једног дана показати фотографију коју је снимила његова бивша жена Ђулејла на степеницама зграде њиховог стана - са једином циљем да га избаци из такта. A на фотографији се јасно види Ђулејла у загрљају другог мушкарца.

Мухамедова породица потиче из планинског села близу Црног мора. Он је одрастао у Берлину, гдје је завршио средњу школу и запослио се у фабрици синтетичких материјала. Кад је имао 17 година, оженио се са годину дана старијом Ђулејлом, својом даљњом рођаком. Живјели су складно, а она му је изродила три сина и двије кћерке.

Једне суботе у прољеће 2005. Мухамедов живот се зачас промијенио. Отишао је на берлински аеродром Тегел по Ђулејлу, која је послије неколико седмица посјете породици у планинском селу у Турској требала да се врати кући. Стајао је на простору за преузимање пртљага и чекао, али она се није појавила. Када ју је позвао телефоном, дала му је не баш увјерљиво објашњење свог продуженог боравка у Турској. Поштом јој је послао једну, а затим и другу авионску карту - пошиљке су се вратиле неотворене.

A онда је једне ноћи зазвонио телефон; била је то рођака са села. "Видјела сам Ђулејлу са другим мушкарцем", рекла је. Начин на који је то рекла за Мухамеда је значио да се од њега очекује да предузме нешто.

Према традицији која влада у Турској, мужевима и породицама дозвољено је да убију невјерну жену. На примјер, само неколико мјесеци прије овог случаја, у фебруару 2005, Туркињу Хатуну Сирици убио је њен брат на улици у Берлину. Три метка у главу наводно су била довољна да поврате такозвану породичну част. Мухамед је био свјестан те традиције и таквих поступака. Као што ће касније признати, "пуно лоших мисли" мотало му се по глави. Међутим, мислио је и на властиту дјецу, и одустао од тих намјера.

Два мјесеца ником није казао шта се догодило - ни својим родитељима, ни пријатељима. A онда, једне вечери, посјетила су га два школска друга. И док су сједили испијајући чај, један од њих је питао гдје је Ђулејла.

То је био тренутак када је дисциплина коју је сам себи наметнуо била стављена на пробу. Двојица посјетилаца изрекли су грозне ствари о његовој жени, и називали је именима која није желио да чује.

Љутња и бол нису се смиривали наредних годину и по. Било му је лоше све док се није придружио Ердогановој терапеутској групи. Тамо је могао да прича о стварима које су га мучиле. A разговор помаже. Наишао је на разумијевање. Многе чланове терапеутске групе такође су оставиле њихове жене, и они добро знају шта је то развод, усамљеност и мржња.

Временом, разговори унутар групе постајали су све слободнији. Многи мушкарци из групе испричали су како су њихове бивше жене одвеле и дјецу, и како су они приморани да се боре за сваки сат који би хтјели да проведу са својим синовима и кћеркама. Једна од главних тема разговора је њемачки социјални систем. У Турској жене су финансијски много више зависне од својих брачних другова, па не могу тек тако да се спакују и оду. У Њемачкој, могу да раде шта им је воља.

Недостатак комуникације присутан у тим породицама главни је разлог раздора у њима. Дурсун Г. (65) није схватио да се управо то догађа његовој породици док није постало сувише касно. Са троје дјеце и троје унучади, он је најстарији члан терапеутске групе. Поносан је човјек, а у знак поштовања други га зову "Деда Дурсун".

Дошао је у Њемачку 1968. године и радио је као металостругар до 1990, године поновног уједињења Њемачке. Своју дјецу је одгајао онако како су одгајали и њега у анадолском селу - уз помоћ чврсте руке. Разговори и њежност нису били елементи те породичне једначине.

Тако је било све док није видио сина Цуата како се на станици подземне жељезнице у Берлину мува са неким људима који су изгледали као пропалице. Дурсун му је пришао и издерао се на њега, наредивши му да иде одмах кући. Међутим, то није помогло. Сутрадан, Цуат је опет отишао до подземне жељезнице да са новим друштвом смота и попуши "траву".

Схвативши да је беспомоћан, Дурсун је почео да пије. Једног дана пријатељ му је рекао: "Aко наставиш овако, изгубићеш сина. Мораш бити јак." На крају, урадио је оно што је једино могао: послао је сина Цуата авионом у Турску, и рекао му да се може вратити само ако одлучи да крене на терапију.

Дурсун Г. не жели никада више да поново буде у стању немоћи. Према унуцима понаша се сасвим другачије. Игра се са њима, разговара и слуша њихове приче. Жели да примијени лекције које је научио од других. И то чини потпуно смирено.

Сви полазници терапије кажу да им међусобни разговори и исповијести веома користе. "Ми смо постали и очеви, и мајке, и пријатељи", каже један од њих.

Други свијет

Ердоганова терапеутска група је попут путовања у неки други свијет. Тамо се људи као што је Мухамед ослобађају од окова старих начина размишљања, а пуно је више оних који желе то да ураде него што се обично мисли. Откад је Ердоган покренуо групу прије двије године, групе сличних циљева почеле су да ничу као гљиве послије кише. Само у Берлину их има осам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.