Храбри и истрајни српски војсковођа

Учесник је српско-турских ратова (1876-1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старјешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примјером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом са мачевима.

Дјетињство

Основну школу завршио је у родном селу, а пет разреда гимназије у Београду.

Када је требало да упише шести разред, конкурисао је за питомца Aртиљеријске школе и био примљен без пријемног испита. Међутим, по завршетку друге школске године, Степановићева класа је прекинула школовање. Када је почео српско-турски рат, питомци ове класе добили су чин наредника и распоређени на дужност ордонанс-официра у ратним командама и штабовима.

Стицајем тих околности његова класа завршила је школовање тек 1880. године. Од укупно три питомца који су завршили школу Степа Степановић је био четрнаести у рангу.

Од 1874. године, када је обукао униформу питомца Aртиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је неустрашиво ишао ратним стазама српске војске.

У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове.

У Првом балканском рату (1912-1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Кустендил-Дупница угрозила десни бок турске вардарске армије и њено одступање претворила у панично бјекство.

Успјеси

Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успјеха Друге армије и њеног команданта.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први свјетски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом српске војске.

Послије Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериша. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично ријешио исход Церске битке.

У најтежим тренуцима тог судара налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку побједу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапријеђен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успјешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и мјесецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

Колубарска битка и инвазија на Србију

У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914) Друга армија је на десној обали Колубаре прво зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске балканске војске.

За вријеме инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага српске војске ангажоване на сјеверном фронту против аустроугарских и њемачких армија и тиме умногоме допринијела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу српске војске.

Највећи успјех

Иако је имао значајну улогу у реорганизацији српске војске на Крфу и њеним првим успјесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успјех у вези је са пробојем солунског фронта и избацивањем Бугарске из рата.

Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и њемачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије.

Та вјешто изведена операција и прва савезничка побједа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.

Умро је у Чачку 27. априла 1929. године.

Скромност

Упркос огромним успјесима у командовању и бројним побједама у Првом свјетском рату славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао за титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осјећање да је корисно послужио свом народу у борби за слободу отаџбине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.