Холивуд и геополитика: Маверик између два хладна рата VIDEO

Уједно је постао и први филм у каријери Тома Круза, једне од највећих холивудских звијезда са каријером дугом преко 40 година, који је зарадио милијарду долара, показавши да шездесетогодишњи глумац још није за пензију када је у питању привлачење публике. Дио медија и јавности био је скептичан на вијест о снимању наставка једног од најпопуларнијих филмова 80-их, испоставило се да је одлука  “Парамаунта”, Круза и Џерија Брукхајмера као продуцената била погодак у средиште мете.

С једне стране мудро су схватили да је код блокбастерске биоскопске публике дошло до одређеног засићења суперхеројским двобојем “Марвела” и “ДЦ” и да је публика жељна филмова у којима је главна звијезда човјек од крви и меса. С друге стране, проток времена учинио је своје и популарна носталгија према 80-им почела је да ради своје код публике, што је, уз чињеницу да је и наставак погодио прави моменат у геополитичким односима, било више него довољно да филм похара биоскопе.

Идеални грађанин

Први филм је у биоскопе изашао у доба хладног рата, успона регановског милитантног либерализма и све израженијег војно-економског пада СССР-а, када је и америчкој спољној политици и америчкој кинематографији, уздрманим бурним 70-им, био потребан позитиван, патриотски тријумф по сваку цијену.

И све су то добили са “Топ ганом” режисера Тонија Скота, који се разликовао у односу на претходне, досадне промотивне филмове америчке војске и политике. Промјена се састојала у додавању другачијег садржаја у перцепцију америчког интервенционизма, кроз форму позитивности, коју су САД срамно изгубиле претходне деценије.

За млађе генерације тешко је објективно пренијети колико је велики културни феномен био “Топ ган” када је изашао 1986. године. На много начина, то је видљиво по томе како се људи позитивно односе према његовим ликовима или колико носталгични постају на звук хитова као што су “Take My Breath Away” и “Danger Zone”. Дефинитивно, то је ултимативни филм високе концепције свога доба. Упечатљива и лака сценаристичка линија романтичног подзаплета, са којим се већина публике брзо повезала, наглашеног патриотског жара, узбудљивих акционих секвенци, памтљивог саундтрека и пуно атрактивних ликова уз фетишистичко кокетирање са хомо еротиком и МТВ естетиком. Сви ови елементи спојили су се како би створили филм који је превазишао стварне вриједности, јер је Скот снимио доста бољих филмова од њега. Искрено говорећи, “Топ ган” је прилично просјечан акциони филм, али начин на који је направљен и вријеме у којем је објављен испоставило се да су главни фактори у стварању културног феномена. Иако постоји мелодрамска позадина, филм вам не допушта да заборавите да је његов примарни фокус увијек на запањујућој акцији. Скот и сниматељ Џефри Л. Кимбал разбијали су екране добро прилагођеним кадровима, сјајем и раскошношћу акције, наглашавајући запањујући спектакл акционих секвенци.

Што се тиче стварног креативног наратива филма, можда нико није дао бољу анализу од филмског критичара Роџера Еберта, који је једном упозорио публику да “пазе на сцене у којима људи разговарају једни са другима”, пошто су дијалози били безлични и служили су само као повезница за кључне пилотске сцене и атрактивне кадрове Круза са освјетљењем иза леђа. И да се не лажемо, није му одмогло то што је америчка морнарица  активно учествовала у његовој продукцији, не само позајмљивањем авиона и војним савјетовањем ради симулирања привида реализма.

Морнарица је директно одобравала сценарио филма преко чувене Канцеларије за медије Министарства одбране САД и преобликовала сцене када им је одговарало. Како је прецизно примијетио филмски теоретичар Кејн Сајмон, Пит Маверик Мичел био је “архетип Регановог идеалног грађанина”, амерички индивидуалац чија бунтовност на крају подвија реп под утицајем ауторитета и вриједности које промовише систем. Тријумф овако пажљиво планиране акционе драме осјетио се и свуда у друштву, будући да је продаја пилотских јакни и сунчаних наочара “реј-бан” нагло порасла, док је број мушких кандидата за авијацију порастао за 500 одсто, као и јавна подршка војсци САД.

Са друге стране, режисер Оливер Стоун, познати критичар америчке политике и аутор прилично антиратно настројеног филма “Вод”, рекао је у интервјуу за “Плејбој” да је “Топ ган” био фашистички филм и да је продао идеју да је рат чист и да се може добити. Да буде забавније, чак је и Круз рекао 1990. да људи сматрају да је “Топ ган”десничарски филм, због чега није желио наставке.

- Много људи га сматра десничарским филмом за промоцију морнарице. И пуно дјеце воли филм, али желим да дјеца знају да рат није такав. Зато нисам направио “Топ ган 2, 3, 4 и 5”. То би било неодговорно - рекао је Круз.

Идеални свијет

Скоро четири деценије касније Круз се, према ријечима Џозефа Косинског, режисера новог филма, наводно предомислио када му је он донио сценарио који се бавио односом између његовог Маверика и сина покојног копилота Гуса, док је политички аспект приче у потпуно другом плану.

Донекле ово јесте тачно, пошто његов наставак фокус умјерава на адреналинску акцију и забаву проткану носталгијом и мелодрамом, неком врстом оптимистичког реализма 20-их,  умјесто хипермишићавог, Регановог милитаризма Скотовог оригинала. Осим неколико референци према стварности геополитичког пејзажа, описаног тако нејасно да готово постаје пародичан у смислу идентификације непријатеља, политика је видљиво одсутна у филму “Топ ган: Маверик”. Америчка, па и свјетска јавност толико је добро прихватила филм да објашњење захтијева политичку позадину, која ипак постоји, без обзира на то што аутори тврде да је нема, јер је одсуство политике на неки начин потврда њене присутности. Осамдесетих година прошлог вијека амерички патриотизам био је модеран и “Топ ган” га је сервирао замотаног у атрактивном акционо-сентименталном паковању. Двадесетих година овог вијека патриотизам није модеран и “Топ ган: Маверик” га успјешно реанимира у атрактивном акционо-сентименталном паковању.

Након година остарјелих предсједника Трампа и Бајдена, пандемије, цензорске диктатуре интернета, срамног бјекства из Авганистана, тихог пораза у Сирији и Ираку, велики број Американаца очајнички жели да се колективно осјећа добро у свом животу, земљи и култури, без пратећег политичког пртљага. Ништа боље није ни у остатку планете - пандемије, изолације, немири, успон деснице, милитаризација и растућа параноја Трећег свјетског рата висе у ваздуху.

И стиже филм у којем се добро познати херој од крви и меса успјешно бори против неименованог непријатеља. Сценарио повлачи праве носталгичне конце, да не постане превише агресиван или превише фантастичан, што није безначајно у деценији којом владају суперхероји и компјутерски генерисана акција на екрану. У свијету “Топ ган: Маверик” све је у реду. Можда постоје мртви родитељи, пропале амбиције и залихе обогаћеног уранијума, али се на крају дана сви помире у породичном дворишту Калифорније или на небу којим доминирају авиони САД, а не измишљени суперјунаци Капетан Америка или Супермен.

“Маверик” ствара колективни измишљени простор у којем се Американци и добар дио планете могу једноставно осјећати добро у погледу њиховог заједничког идентитета и иконографије.

У таквом свијету треба тип који је бржи и бољи од осталих, који воли бити сам, али може радити тимски и који ће на крају освојити дјевојку, уз стару поп пјесму. Тачније, свијету  је потребан један обичан тип заробљен у авантури која је већа од живота. И која се зове филм. То знају у Холивуду, а чини се да то знају и унутар Канцеларије за односе са медијима Министарства одбране САД.

Тужба

Да не буде све идеално за “Парамаунт”, побринула се породица израелског писца, чији је чланак био инспирација за “Топ ган” из 1986, а која сада тужи филмски студио за кршење ауторских права због његовог наставка. Они тврде да студио није имао права на причу Ехуда Јонаија “Топ ганс” из 1983, када је почео дистрибуцију наставка. Из “Парамаунта” кажу да је ова тврдња без основа и да ће је оспорити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.