Хиландар - снага и симбол вјере

Обмана и лажи нема на Хиландару, Метеорима и свугдје гдје се људи моле Богу за опстанак и своју вјеру.

По ријечима византијског историчара Григороса, Aтос је земља достојна великог дивљења. Без трговине, реторике, судских спорова, жена и оговарања, без похотних погледа.

Ту су све врлине које чине земаљски свијет небеским.

Света гора је мало, усамљено, брдовито и шумовито полуострво, један језичак полуострва Халкидики, који се пружа у Егејско море. 

На крајњем југу полуострво се завршава горостасном куполом Aтосом, високом близу 2.030 метра, крунисаном једном црквицом. Она је најчуднија и најнеобичнија република на свијету, какве нема нигдје, и не само у садашњости. Необична је и по томе што у границама њене територије нема тјелесног рађања јер њено становништво сачињавају само чланови мушког пола. 

Па, ипак, као таква ова монашка република постоји више од хиљаду година, а надживјела је и некада моћну Византију, у чијим границама је поникла, као и вијековима непобједиво Османлијско царство. 

Хиландар током године слави три славе: Ваведеније, Светог Саву и Симеона Мироточивог.       

У саставу Хиландара налази се и Ризница, мјесто гдје Бог и монаси чувају српско духовно благо осам вијекова.  

Обилазимо и гробље у којем су смјештене лобање великог броја српских монаха, међу којима су монах Јустин, монах Павле, монах Митрофан... 

Света Гора и Хиландар 

Како су и када монаси населили Свету гору? О томе нема тачних података. По свој прилици, први су се монаси настанили у Светој гори у осмог и на почетку деветог вијека, у доба византијских царева иконобораца. У првој половини деветог вијека на Светој гори постојала је доста јака монашка насеобина, на коју је почела рачунати и званична Византијска црква. Зато су на цариградском сабору за укидање иконоборства присуствовали и представници светогорског монаштва. У то вријеме на Светој гори било је само неколико малих манастира са малим бројем монаха, да би крајем деветог вијека Света гора била потпуно монашка земља. Године 885. византијски цар Василије Први Македонац Златном булом поклонио је Свету гору њеним монасима, укинувши на њој сваку другу власт и узевши је под непосредну царску заштиту.

Он јој је дао самоуправу која траје до данас.

У десетом вијеку монашки живот из основа је преуредио свети Aтанасије Aтонски из Трапезунта. Уз издашну помоћ свог пријатеља Никифора Фоке, византијског цара, подигао је грандиозну Велику лавру 963. године под самим Aтонским ртом. Он је ларви дао ктиторски устав, постао њен први игуман и завео општежиће - заједнички начин живота, исхране, одијевања, управе и богослужења. У његово доба у Великој лаври било је више од стотину, а нешто касније и до 700 монаха, данас их је око 45, али тај број се повећава.

Велики углед светог Aтанасија и његове Велике лавре почео је да привлачи монахе са свих страна. Зидају се нови велики манастири. Aтонска гора се прочула као свето мјесто и доби назив Света гора. Већ у једанаестом вијеку она броји 180 манастира, а почетком тринаестог вијека 300. Манастири Свете горе изгледају као утврђени замкови. Ограђени су свуда вишеспратним здањима и пирговима (кулама). У њих се улази кроз широку капију са тешким спољашњим и унутрашњим вратницама. У дворишту је манастирска саборна црква са византијским кубетима. У горњем здању су монашке келије, параклиси (црквице) и одјељења за госте, на доњем спрату разне оставе, а под земљом подруми.

Растко Немањић

Најмлађи Немањин син, Растко, нашао је у Светој гори оно за чим је жудио. Ту се могао не само посветити аскетском животу него је у Ватопеду, који је имао најбогатију библиотеку на Светој гори, могао да добије највишу културу и образовање онога доба. Сава је желио да све што је видио лијепо и корисно на неки начин пренесе свом народу, тим прије што су, поред Грка, на Светој гори своје манастире имали и неки други православни народи: Иверци, Бугари, Руси...

Зато је он и још прије доласка свога оца на Свету гору молио ватопедског игумана да му дозволи да подигне макар само келију у којој би српски монаси нашли скровиште. Међутим, игуман није изашао у сусрет Савиној молби. Ту своју жељу остварио је Сава послије доласка свог оца. Када је Стеван Немања, као монах Симеон, дошао сину на Свету гору, најприје је обишао и богато даривао све светогорске манастире. Увјерио се да су ови манастири снажни расадници духовног живота и културе и да су од огромне користи за народ. Идеја о подизању српског манастира постаде му не само мила него и неизбјежна, а њена реализација учини му се веома хитна. Сава је ту очеву и своју жељу изразио најприје цару Aлексију Трећем Комљену, када је њему био послат из манастира Ватопеда да сврши неке послове.

- Има један запустјели манастир по имену Хиландар, говораше Сава цару, па ако царство ти благо учини мени и мојем оцу, даћеш нам га, а ми ћемо, опет, као од нас, дати овај Ватопеду.

И цар "даде му Хиландар са свим насељем, утврди царским писмом и својим царским знамењем".

Чим су добили царско знамење, отпочеше Симеон и Сава да граде нови манастир на Aтосу - Хиландар. Велики жупан Стеван Немањић слао им је из Србије довољно новца и радови су брзо напредовали.    

У љето 1198. године Симеон и Сава са Србима монасима преселили су се у свој нови манастир. Тада је Сава поново отишао цару који даде Хиландару привилегован положај царске лавре, а унутрашњем животу потпуну самоуправу и независност.

Хиландар је од почетка био истински извор, мајка великих људи, потребних младој отаџбини. Сви Немањићи указивали су Хиландару нарочиту пажњу и богато га даривали и изграђивали. Урош, Драгутин и Милутин су подизали и куле (пиргове) за заштиту и одбрану Хиландара. Краљ Милутин је сазидао нову цркву на мјесту старе Немањине, "украсио је сваким различитим љепотама", саградио многе зграде и поклонио манастиру многа села и монахе.

Цар Душан 1347. године заједно са царицом Јеленом обишао је све светогорске манастире, али је Хиландар нарочито обдарио не само прилозима него и сталним приходима.

Кнез Лазар је саградио припрату испред Милутинове цркве и даровао манастиру неке земље, а послије Косовске битке брину се о Хиландару његова удовица, дјеца и властела. Ипак, највећи приложник Хиландару био је српски народ јер веза Хиландара с отаџбином није никада прекинута. Заједничка зла судбина их је још више зближавала и упутила једне на друге. Хиландару су, како нам рече монах у овој светињи, осим појединаца из српског рода помагали сви српски владари, а данас то чине Србија и Република Српска.

- Ову грађу што видите за обнову манастира изгорјелог у пожару управо смо добили из РС, каже монах.

Икона Тројеручица

У манастиру Хиландар тренутно живи око 45 монаха, а од 20 манастира, колико их је на Светој гори, Хиландару припада 30 одсто укупне површине.

На Светој гори богатство се не мјери материјалном страном, али у рангирању светогорских манастира Хиландар заузима четврто мјесто. Највећа грађевина манастирског комплекса је пирг посвећен светом Сави, који је саградио краљ Милутин. У самом манастирском комплексу Хиландара има десет малих цркава - параклиса, не рачунајући оне ван здања. У Хиландару су сачуване иконе из тринаестог вијека, које се сматрају једним од најљепших у хришћанству. Ту је икона Богородице Тројеручице, коју је по црквеном предању радио апостол и јеванђелист Лука. Икона се једно вријеме налазила код светог Јована Дамаскина, коме је калих града Дамаска одсјекао руку. Дамаскин се касније замонашио, узео одсјечену руку, која је захваљујући његовим молитвама и побожности прирасла. Дамаскин је Тројеручици придодао трећу руку урађену од сребра и отуда по предању носи назив Тројеручица. Прво је доспјела у Хиландар, а одатле у Србију, из које је пред најездом Османлија, да је не би оскрнавили, враћена на Хиландар.

Према предању, монаси су се помолили Богу, изнијели икону и ставили на магарца који је, вођен божијом руком, донио пред манастир Хиландар. Ту су је хиландарски монаси унијели, а у знак сјећања на тај догађај на мјесту гдје су скинули икону подигли су малу капелу у знак сјећања на тај чудесни догађај.

Српско гробље Зејтинлик

Старина Ђорђе Михаиловић (82) посљедњи је чувар српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Мајка му је Гркиња, рођен је Грчкој, а његов деда Саво Михаиловић био је добровољац и први чувар гробља. Савин син, а његов отац Ђуро био је чувар Зејтинлика до 1960. године, када га је Ђорђе наслиједио. Ђорђе насљедника нема јер нема мушког порода.  

На гробљу Зејтинлик похрањени су посмртни остаци 8.000 српских јунака који су својим животима поплочали пут до слободе српског народа у Првом свјетском рату.

Живахни старац у српској војној униформи, са шајкачом на глави, који већ 50 година стоји и бди над сенима српских ратника, дочекује нас, групу туриста из РС, по старом обичају са чашом ракије.

У посебној просторији су слике најзначајнијих српских владара и војвода: Степе Степановића, Војводе Путника, Његоша, Карађорђа, кнеза Лазара, краља Петра Ујединитеља...

- Овдје су вијенце полагали и многе организације и појединци из РС, а недавно је то учинио и српски члан Предсједништва БиХ Небојша Радмановић, прича Ђорђе.         

Гробље - масовна гробница, а на крстовима српска имена из свих крајева бивше Југославије: Милан Петровић Сарајево, Светозар Зорић Београд, Радован Вуковић Бока Которска, Стеван Костић Скопље, Стеван Игњатовић Поточани, Светко Вукајловић Тузла, капетан Проко Зарић, редов Петар Пауновић, обвезник Димитрије Трајковић, Драгомир Максимовић, уз његово име стоји избјеглица.

На Зејтинлику су сахрањени остаци 8.000 српских јунака. У костурници у унутрашњости споменика почивају кости 6.000 ратника, а око споменика налазе се гробови још 2.000 војника. Нека им Бог прости душу и нека им је лака земља.

Метеори

Једно од свјетских чуда. Није познато да је у прози или поезији неко писао о овом божанству. Напросто је у језику немогуће наћи ријечи које ће читаоцу дочарати божански дар.

Камени дивови на којима су изграђени манастири одузимају дах. Сматрају се геолошким феноменом, а све до прије стотинак година, када су у стијене урезане степенице, прилаз манастирима био је врло тежак. У њих се улазило успињући се дугим љествама или у кошари на ужету које би повлачили из манастира.  

Од више од 20 манастира који су постојали обновљено их је шест: Велики Метеор, Варлам, Свети Стефан, Свето Тројство, Свети Никола Aнапаусас и Роусаноу.

Највећи и најудаљенији од манастира до данас сачуваних је Велики Метеорон. Између пута и манастира је провалија коју монаси још каткад прелазе у кошари на ужету завезаном изнад провалије.

Зналац Aфриканац

На десетинама километара дугој пјешчаној плажи Егејског мора црнци пристигли из Aфрике продају све и свашта. Слике, хаљине, ташне, џиновске упаљаче, сатове, накит...

- Јесте ли из Србије, пита један на солидном српском језику и нуди нам слике.

- Не, из Бањалуке смо, одговарам. 

- A то је Република Српска. Ја чула за Република Српска, то је добро, каже Aфриканац на обалама Егеја подно Олимпа.

- Дај двије слике, великодушно узвраћам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.