“Глас Српске” у посјети Требињу поводом 150 година од рођења великог српског пјесника: Дучић је наш Шекспир

Данас овај град очарава љепотом и прави је драгуљ Републике Српске, а посебан осјећај испуни сваког човјека када се нађе пред манастиром Грачаница, гдје је по својој жељи сахрањен велики српски пјесник и дипломата. Иако је прошао вијек и по од када је рођен његово “мило Требиње” га није заборавило. Како га се сјећају Требињци причала нам је Дучићева даља рођака Петрица Дучић из Подгљивља, насеља у којем је пјесник рођен.

- Од дјетињства смо обожавали Дучића, његова родна кућа је у истој авлији гдје је рођена моја бака Петруша, по којој сам добила име. Она је рођена давне 1865. године, а имала је шест година када се родио Јован. Иако неки тврде да је рођен 1874, то није тачно, рођен је 1871. године. У то доба је на овим просторима владала Аустрија. Тада су се новорођенчад уписивала у цркви, а Јованова мајка је касније замолила свештеника да преправи годину, да јединицу претвори у четворку да не би ишао у аустријску војску - започела је причу Петрица.

Јован Дучић је за њу и све Требињце био идол, сви су читали његова дјела, а причало се да је био прави господин.

- Мој покојни муж је рођен 1933. и он ми је причао да је Јован долазио у Луг 1934. и да је у његову колијевку ставио златно перо на поклон. Међутим, када су Италијани ушли у Требиње 1941. однијели су то перо кад су претресали српске куће. Сви Дучићи имају то Јованово господско држање. Сви су жељели да иду његовим стопама и да се образују. Ми достојанствено носимо то презиме - рекла је Петрица “Гласу Српске”.

Херцеговина је позната по љековитом биљу, посебно Требиње, а како је казала Петрица Дучић, за то могу да захвале српском пјеснику, који је из Италије послао љековито биље и наредио да се по граду проспе сјеме. Када је долазио у родни крај одсједао је у хотелу “Леотар”, а увијек је доносио поклоне како угледним, тако и сиромашним људима.

Због пјесама о својој отаџбини и стихова “Зарудиће љепша зора, љепшем добу сванут' дани” у доба аустроугарске владавине био је под полицијском истрагом и забрањен му је рад у српским школама у БиХ, а он никада није престао да мисли на своје људе, да стипендира омладину, помаже сиромашнима, али и улаже у културни развој Требиња. Ипак како је “Гласу Српске” испричао археолог и дугогодишњи музејски радник Ђоко Одавић, Дучићу би требало посветити више пажње.

- Ми не знамо да искористимо оно што имамо, Требиње се данас туристички развија, али не користи главне потенцијале. Требало би да се угледамо на Европу и свијет који поштују своје великане. Рецимо Шекспир је рођен у градићу Стратфорду у Британији, али на свакој кафани, продавници и свуда по граду је његова слика или неки његов цитат. Тај град живи од манифестација посвећених Шекспиру. Нама блиски Дубровник се на вријеме угледао на свјетске метрополе. Својим познатим драмским писцима је посветио Дубровачке љетне игре. Тако би и Требиње требало да се одужи Дучићу - истакао је Одавић.

Ипак у 2021. години још немамо дефинисану Дучићеву кућу у Требињу, а како нам је испричала начелница Одјељења за културу, породицу, спорт и образовање у Требињу Слађана Скочајић, разлог за то су недоумице. Како је казала ово је веома тешка тема у Требињу, јер се за мјесто Дучићеве куће наводе два насеља - Подгљивље и Хрупјела.

- На основу скромне евиденције коју имамо познато нам је да је Јован Дучић уписан у први разред Основне школе у насељу Хрупјела те да је ту живио са мајком. Међутим, у преписци са братом и сестром он као кућу својих старих наводи кућу у Подгљивљу. Одлучили смо да формирамо стручну савјетну комисију која ће темељно истражити обје локације и дати препоруку гдје ће се градити кућа - објаснила је Скочајићева.

Колико је важно да се Дучићу одужимо посвједочила је директорица Музеја Херцеговине у Требињу Ивана Грујић, која нам је испричала да је пјесникова жеља била да Требиње добије Музеј те да је с тим циљем бродом слао мноштво умјетнина и споменика. Желио је да оно постане љепши, сређенији и култивисанији град.

- Давне 1934. и 1935. Дучић, тада амбасадор у Риму, послао је за будући музеј, бродом из Рима за Дубровник један контигент збирке са археолошким предметима. Тада су стигли предмети за будући музеј, али и делови скулптура које је требало да красе центар града и парк. То је један мање познати део његове личности - казала је Грујићева.

Објаснила је да је Дучић имао таленат за цртање те да је исцртао како би желио да изгледа Требиње.

- Тако су према његовим цртежима направљене фонтана, споменик Ослободиоцима и чесма која се налази између парка и Старог града. По његовим упутствима уређен је парк и постављене су скулптуре које је слао. Тако скулптура краљице Јелене Анжујске и данас краси зидине Старог града. Стуб који чини споменик на пијаци Дучић је послао из Египта бродом до Зеленике, а одатле је железницом стигао до Требиња. Платио је Томи Росандићу да направи споменик Његошу 1934. и то је први Његошев споменик у свету. Дучић је био пасионирани колекционар, који је уметнине скупљао годинама, а ми знамо да постоји још уметничких дела која нису стигла у Требиње, која су у Америци код приватних лица. Циљ нам је да дођемо до тих дела али и до његове инвентарне збирке, у коју је бележио све предмете које је поседовао. То би нам било веома вредно - закључила је Грујићева.

Колико је Дучић био невјероватан човјек свједочи и његов легат који се чува у Народној библиотеци Требиње. Наиме у легату су 6.652 библиотечке јединице од чега је 4.500 монографских публикација, а остало су серијске публикације, новине, часописи и писма. Јован Дучић је с поносом истицао да је из Требиња и никада није заборавио своју родбину и суграђане.

Љубавне интриге

Петрица Дучић је казала да се препричавало да је Јован Дучић волио жене те да је његова прва љубав била из Бијељине.

- Имао је велику љубав у Бијељини коју је упознао када је тамо радио као учитељ, то је била Магдалена Мага Живановић, али њен отац није дао да се та љубав оствари. То ми је и отац причао. Није Дучић био женомрзац, обожавао је жене и имао је доста скривених љубави - рекла је Петрица.

Брашно

Дучић је сазнао од пријатеља да се његови Требињци љуте што им из свијета шаље камење. Питали су зашто им не пошаље брашна, јер су гладни. На то је Дучић казао да о томе није знао ништа па је након мјесец дана у Требиње стигао вагон брашна, који је подијељен сиротињи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.