Геополитичке игре глобалних центара моћи: Запад једним ударцем жели убити двије муве на Балкану

Као и много пута раније, када су вођене борбе против опасног утицаја “црвених”, ове америчке ратне и стратешке игре су се углавном неславно завршавале по домицилно становништво и саме државе. Посљедице те и такве политике људи са тих простора и данас осјете на својој кожи. Умјесто демократије и владавине права, тако често цитираних ријечи од стране америчких и европских дипломата, западне војне снаге су иза себе остављале апокалиптичне слике. Нема ниједне земље у којој је овај међународни интервенционизам и хегемонизам донио било шта добро. Простори вјерски и етнички подијељени,  економије уништене, а животни стандард грађана сведен на апсолутну нулу.

Пустињске олује

Наоружавајући и подржавајући муџахедине у Авганистану да се боре против тадашњег Совјетског савеза, САД су уз помоћ холивудске продукције створиле велики број моћних и непредвидивих терористичких армада, од којих и сама Америка данас дрхти и страхује.

За разлику од Авганистана, Ирак је некада била држава са  добром перспективом за развој. Међутим, америчко-британска сестринска инвазија 2003. је све то уништила. Оптужбе да Багдад има хемијско оружје, а што је био званични повод за овај рат, показале су се као нетачне. Жеђ за црним златом била је пресудна. Данас је ова држава дубоко племенски подијељена, а на цједилу су остављени и Курди.

И Либија је некада била обећана земља. БДП земље био је готово као у неким развијеним европским земљама. Алеа акта ест - коцка је бачена када је Муамер Гадафи одлучио да не продужи америчким компанијама концесије за вађење либијске нафте. Он је тај начин, како се испоставило, потписао себи смртну пресуду. Либијци данас живе у сиромаштву, без икакве наде да би се небо на хоризонту могло разведрити.

Слично је било и у Сирији. Мотиви и реторика иста. Умјесто демократије, потези западних војних центара моћи довели су до буђења екстремних исламистичких покрета који данас харају овим просторима. Све ове међународне интервенције, замишљене кроз игру “монопол”, довели су до огромног егзодуса људи са ових подручја. Мигрантски таласи се и данас нижу један за другим, а демократска Европа која је добрим дијелом учествовала у овим акцијама, данас гради зидове на својим границама.

Монопол

Према ријечима професора и политичког аналитичара Срђе Трифковића, западни центри моћи константно воде једну ад-хок политику, срљајући изнова с новим глобалним авантурама и експериментима који су се до сада показали као изузетно неуспјешни и погубни за земље - заморчад које су нашле у фокусу њиховог интересовања. Иако се, како каже, јавно куну у њу, њихов неписани мото је “каква демократија, какви бакрачи”. Политика и интереси су стављени изнад права.

Како је рекао, из досадашњих ратних авантура вјероватно се најбоље може видјети какву брзоплету и погрешну политику воде САД. То је посебно видљиво на примјеру Ирака, јер је највећи добитник из те војне интервенције био шиитски Иран, који је дочекао да шиитска већина коначно дође на власт у  Багдаду, што је раније било незамисливо. На исти начин, наводи, може се говорити и када је у питању Авганистан, пројекат који је започет како би били смијењени талибани, а завршио је њиховим славодобитничким повратком на власт након 20 година.

Након неколико година привидног затишја у Вашингтону и одлуке Доналда Трампа да не води ратове уз мото “Америка на првом мјесту”, долазак Џо Бајдена на мјесто новог америчког предсједника покренуо је нову лавину широм свијета.

На сто је поново извађена игрица “монопол” те се започело са новим геополитичким експериментима лицитирања судбинама и животима обичних људи. У фокусу нису више поменуте земље, Америка је дигла руке од њих, а сада је у први план поново стављена Русија, али и Кина. На списку је и Украјина, Тајван, али и сам Балкан, простори који су означени као почетне тачке за дизање тензија и копање позоришних ровова за политичку и економску дестабилизацију Москве и Пекинга.

Топовско месо

Ту игру прихватио је и Брисел, не схватајући да та поданичка и кратковида спољна политика не може ништа добро донијети Европи ни њеним грађанима, а што је она уосталом могла осјетити и приликом посљедњих геополитичких игара у вези са гасом, фаворизовањем америчког течног и опструкцијама око пуштања у рад руског гасовода “Сјеверни ток 2”. Да је овај гасовод једна од полуга притиска против “руске агресије”, недавно је потврдио и савјетник америчког предсједника за националну безбједност Џејк Саливан, који је овом приликом пропустио и да разумно објасни у чему се то огледа та руска пријетња, те по чему је она малигнија од америчке. Куда ће једна оваква Бајденова ултимативна спољна и политика његових европских сателита одвести свијет, а поготово европске просторе, питање је на које вјероватно ни сам амерички предсједник не зна, јер утисак је да се доста тога у ходу импровизује. Оно што је сигурно јесте да САД неће отворено ући у војни сукоб са Русијом, а ни са Кином, већ ће гурајући земље попут Украјине, додјељујући им улогу топовског меса, користити за прављења сценарија и алибија за економске и финансијске санкције против Москве, а које би ову земљу требало поново бацити на кољена.

То им је већ једном пошло за руком прије 30-40 година, када су Кремљу наметнули трку у нуклеарном наоружавању, али и рат са муџахединима у Авганистану. Тада су их успјели економски и финансијски уништити. Русија је, међутим, стала на ноге, а што је био сигнал да се свијетом поново почне ширити русофобија, а која овог пута има још један циљ - ново ширење граница НАТО савеза ка истоку. Да запад свјесно измишља “руску пријетњу” како би мотивисао постепену интеграцију појединих земља у ову војну организацију, сматра и шведски политиколог Пер Саландер. Према ријечима овог професора емеритуса, у Европи постоји “дуга рука Вашингтона”, наводећи да све вијести о наводној руској пријетњи, па и у самој Шведској, садрже мали елемент истине. Како је објаснио, наводна руска агресија није ништа друго до конструкција која сије подјеле и којој је циљ да мотивише постепену интеграцију појединих земаља у НАТО-у.

Црвене линије

Иако је након пада Берлинског зида Совјетском савезу обећано да неће помјерати ове границе према истоку, било је то попут оне народне - “обећање лудом радовање”. Према документима из 1990. године, а с којих је скинута ознака тајност, може се видјети како је амерички државни секретар Џејмс Бејкер увјеравао совјетског челника Михаила Горбачова да се НАТО неће проширити ни за “један инч” источно од Њемачке. Прије тридесет година то је била совјетска “црвена линија”. Али, она је у међувремену помакнута готово до саме границе Русије. Од ових увјеравања, НАТО се полако преко Мађарске, Чешке, Естоније, Летоније, Литваније, Бугарске, Румуније, Словачке, Словеније, Албаније, Хрватске, Црне Горе и Пољске опасно приближио зидинама Кремља. Хиљаду километара прекршених обећања довело је САД и НАТО до границе Украјине.

Кијев данас у Вашингтон гледа као у спасиоца, не схватајући америчку игру, а која се огледа кроз обећања Вашингтона да ће пружити подршку евроатлантским тежњама Украјине. Пропуштају да виде да им америчка спољна политика, НАТО и генерални секретар ове војне организације Јенс Столтенберг на овај начин у ствари стављају камен око врата и гурају их у отворени сукоб са Русијом из којег они ни у једној варијанти не могу изаћи као “побједници”. Па чак ни као морални.

Украјина

Украјина је према мишљењу политичких аналитичара вјероватно и најбољи лакмус папир са ког се може ишчитати геополитичка игра запада и на који начин је они артиљеријски разрађују на терену. Русију оптужују за ширење малигног утицаја, измишљају војне пријетње, те чак оспорава распоређивање руских војних снага унутар своје територије. При томе јој се чак пријети економским и финансијским санкцијама.

У Москви су, како ствари стоје, били унапријед свјесни ове игре и у ком правцу би она могла ићи те су поједине руске банке, попут “Сбербанке”, средином ове године продале своје “испоставе” широм Европе. Руски предсједник Владимир Путин, отишао је чак корак даље, стварајући политичке, али и економске савезе са Кином, Индијом, али и Турском.

Није хтио сједити скрштених руку и вјеровати обећањима запада, као што је то слијепо радио Горбачов. Једино што Путин тражи, а о чему свјетски медији не желе толико писати, јесу потписане, а не усмене гаранције које би “искључиле било какве даље помаке НАТО снага према истоку и распоређивање оружаних система у близини њених граница”. Нова америчка администрација је одбила пристати на ове руске “црвене линије”, а које би сигурно довеле до смиривања тензија и успостављања глобалне стабилности.

- Бајден прети санкцијама уколико Русија “удари” на Украјину, а што Путину сигурно не пада на памет. Из Вашингтона је поручено како ће Русију искључити из система наплате банкарских трансакција, а заборавили су како је то двосекли мач за Европу, јер би у том случају она могла опстати без руског гаса. Али, САД то не брине, јер су спремни да и даље заоштравају односе са Москвом, и то до последњег Украјинца. Мислим да Русија себи неће дозволити да буде испровоцирана да уђе у отворени сукоб. Један такав сценарио могућ је само уколико буде изведена акција “лажних застава” за коју би били оптужени Руси - сматра Трифковић.

Игрокази

Анализирајући даље ове геополитичке игре запада, али и нове које су довели до опасног глобалног усијања на просторима источне Европе, Индо-Пацифика и западног Балкана, Трифковић каже како сматра да је у фокусу америчке спољне политике ипак Кина, а Украјина и западни Балкан тек театри за игроказ испипавања пулса и снаге Русије.

- Европски театар са стајалишта озбиљнијих планова Вашингтона је периферан у односу на индо-пацифички регион. Украјина и Балкан су периферне операције ад хок осмишљене. Показало се како се не ради о озбиљно процењеним подухватима у коме су у обзир узете све позитивне и негативне стране, различите могућности исхода, и што је најважније, баланс између цене и бенефита Треба знати и да САД немају више ресурсе да ратује на два фронта. Због тога је Индо-Пацифик примаран, а Украјина се користи као својеврсни театар за консолидацију подељеног америчког друштва - истакао је он.

Када је у питању Кина, Трифковић каже како се она нашла на мети Вашингтона због невиђеног економског бума у вријеме владавине Си Ђи Пинга. Још једна глобална велесила, сматра он, не одговара Америци, а поготово што је она скоро преко ноћи постала највећи технолошки див у свијету, те је и у овом случају покренут план дестабилизације ове земље. Он се прије свега огледа кроз дизање тензија у вези са Тајваном, отварањем питања права Ујгура, оспоравањем “Пута свиле”, а све то прати и формирање једног новог војног савеза, пандан НАТО-у, који чине Америка, Велика Британија и Аустралија, којем ће ускоро бити испоручене и нуклеарне подморнице.

Балкан

На тој политичко-интересној хоризонтали је и западни Балкан, који и данас пати од посљедица дјеловања “милосрдних анђела”. Он је ту колатерал, а досијеи БиХ и Србије су поново извађени у Пентагону, јер су ове двије земље остале попут оаза на географској карти НАТО савеза. И то је нешто што много боде очи војним стратезима и “монополистима” из Вашингтона и НАТО савеза, а поготово јер су Русија и Кина на овим просторима значајно економски “упливале”. Како би то спријечили и на овим просторима је посијано сјеме русофобије, које се већ добро примило у појединим земљама. На овај начин, ови стратези желе једним ударцем убити двије муве.

Разни специјални изасланици поново су се разлетјели по Балкану, обећавајући европску будућност народима са ових простора, а при томе не одустајући од протекционизма и пријетњи санкцијама, којима желе сломити оне који сједе са Путином, а наградити оне кооперативне који пристају бити пијуни на овој глобалној шаховској табли. Опет је политика стављена испред права и правде. Политички аналитичар Срђан Перишић каже како се планови западних глобалиста најбоље могу сагледати из документа “Стратегија НАТО 2030” у којем је Русија јасно означена као највећи “непријатељ”.

- Они чак у том документу предлажу како да и запад одговори на, наводно, све већу руску претњу. Они су у ту причу сада укључили и Балкан, јер га насељавају Срби. Њихов главни циљ је да што више разједине ове просторе и ставе под своју контролу. Покушавају српски фактор што више удаљити од Русије. Због тога се и свако јачање Срба на Балкану не сме дозволити. И сада је проблем, бар из њиховог угла гледано, што су Срби опет почели да се обједињују духовно и културно. То је упалило звона за узбуну. Зато се сада ангажују разни специјални изасланици како би спречили било какво српско повезивање. И то је једна  вековна политика запада на овим нашим просторима – додао је Перишић.

Рушење Орбана

Према ријечима Трифковића наводна западна демократија може се видјети и на примјеру Мађарске, односно у покушајима рушења с власти Виктора Орбана, преко разних “дебело спонзорисаних невладиних организација, страних агената и Сорошевих студената”. То се ради, како је објаснио, јер је Орбан суверениста и одбија да игра по нотама глобалиста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.