Генеза сукоба Израела и Палестинаца - како су посијане прве клице раздора

Оно што посебно забрињава јесте шта би се могло десити уколико се овај конфликт прошири на сусједне земље - Либан, Сирија, а можда и Иран. Која је генеза овог сукоба Израела и Палестинаца? Откуд толика мржња и нетрпељивост те како је уопште све почело?

Балфур и Ротшилди

Да би се схватила суштина треба се вратити у прошлост. Османско царство је контролисало тај дио Блиског истока још од раног 16. вијека све док она није “препуштена” Британцима након Првог свјетског рата. Тада и крећу први покушаји обликовања неке нове мапе “модерног Блиског истока”, укључујући палестинске територије.

Палестинци цитирају серију писама из 1915. до 1916. између емира Меке и британског високог комесара у Египту, познатих као Мекмахон-Хусеин преписка, у којима се наводи обећање независне арапске државе. Споразумом Сајкс-Пико који је тајно преговаран између Британије и Француске, 1916. године, предвиђао је да се Блиски исток подијели на сфере утицаја Велике Британије и Француске.

Ипак, најзначајнији догађај који је посијао највеће сјеме раздора, те се може сматрати главним узроком свих данашњих превирања на овим просторима, десио се 2. новембра 1917. године када је тадашњи министар спољних послова Велике Британије, Артур Балфур написао писмо Лајонелу Волтеру Ротшилду, истакнутом члану британске јеврејске заједнице. Писмо је било кратко, само 67 ријечи, али је његов садржај касније имао сеизмички ефекат на просторе Блиског истока који се, нажалост, и данас осјећају. За Израелце је то тада била порука која означава формални исказ права израелске државе на постојање, а за Палестинце, то је био рани знак да би могли остати без земље.

Штрајкови

Балфур је тада британску владу обавезао на “успостављање у Палестини националног дома за јеврејски народ”. Писмо је иначе познато као Балфурова декларација. У суштини, Лондон је тада обећао Јеврејима земљу у којој су тада палестински арапски старосједиоци чинили више од 90 одсто становништва. Британски мандат је остварен 1923. и трајао је до 1948. Током тог периода, Британци су омогућили масовну имиграцију Јевреја. Многи нови становници тада су бјежали од нацизма у Европи.

Палестинци су били узнемирени због промјене демографије и британске конфискације њихове земље. Ескалација тензија је на крају довела до арапске побуне, која је трајала од 1936. до 1939. године. Новоформирани Арапски национални комитет позвао је 1936. Палестинце да започну генерални штрајк, обуставе плаћање пореза и бојкотују јеврејске производе у знак протеста против британског колонијализма и растуће имиграције Јевреја. Штрајк су брутално угушили Британци.

Друга фаза побуне почела је крајем 1937. године, а предводио ју је палестински сељачки покрет отпора, који је “циљао” британске снаге и колонијализам. До друге половине 1939. Британија је окупила 30.000 војника у Палестини. Села су бомбардована, а административни притвори и убиства по кратком поступку били су широко распрострањени. Британци су тада сарађивали са јеврејском насељеничком заједницом те је формирана наоружана група названа - Специјални ноћни одреди.

Унутар Јишува, заједнице насељеника, оружје је тајно увезено и фабрике оружја су основане да би прошириле Хагану, јеврејску паравојску која је касније постала језгро израелске војске. У те три године побуне, 5.000 Палестинаца је убијено, 15.000 до 20.000 је рањено, а 5.600 је затворено.

Прва накба

До 1947. године јеврејска популација је порасла на 33 процента Палестине, али је посједовала само шест процената земље. УН су тада усвојиле Резолуцију 181, којом се позива на подјелу Палестине на арапску и јеврејску државу. Палестинци су одбацили исту, јер је њом било предвиђено да око 55 одсто територије припадне јеврејској држави, укључујући већину плодног приобалног региона. У то вријеме, Палестинци су посједовали 94 одсто историјске Палестине и чинили су 67 одсто њеног становништва.

Након истека британског мандата 14. маја 1948. године Израел објављује своје оснивање и креће у војну операцију проширивања граница јеврејске државе која је требало да се роди. Тада долази и до првог арапско-израелског рата, када коалиција арапских држава, у савезу са палестинским фракцијама, напада израелске снаге. На крају, Израел добија контролу над још већим дијелом територије, не укључујући подручја Западне обале и појаса Газе. Процјењује се да је 700.000 Палестинаца побјегло или протјерано са своје земље у оно што Палестинци називају накба или катастрофа на арапском. Борбе су окончане у јануару 1949. након примирја између Израела и Египта, Либана, Јордана и Сирије. Генерална скупштина УН тада доноси нову резолуцију која позива на право на повратак палестинских избјеглица.

У том периоду заузето је 78 одсто историјске Палестине. Преостала 22 процента подијељена су на оно што данас представља Западна обала и појас Газе. Процјењује се да је 750.000 Палестинаца протјерано из својих домова.  Данас њихови потомци живе у Либану, Сирији, Јордану и Египту.

Десетак година касније, тачније 1964. године, формирана је Палестинска ослободилачка организација (ПЛО), а годину дана касније и политичка партија Фатах. Израел, међутим, 1967. године окупира остатак историјске Палестине укључујући појас Газе, Западну обалу, источни Јерусалим, сиријску Голанску висораван и египатско Синајско полуострво током Шестодневног рата против коалиције арапских армија.

Исте те године формиран је Марксистичко-лењинистички народни фронт за ослобођење Палестине. Током наредне деценије, низ напада и отмица авиона од стране “љевичарских група” скренуо је пажњу свијета на невољу Палестинаца. У исто вријеме почела је и изградња јеврејских насеља на окупираној Западној обали и појасу Газе. Створен је двостепени систем са јеврејским насељеницима који су имали сва права и привилегије да буду држављани Израела, док су Палестинци морали да живе под војном окупацијом која им је забрањивала било какав облик политичког или грађанског изражавања.

Интифада

Прва палестинска интифада избила је у појасу Газе у децембру 1987. након што су четворица Палестинаца погинула када се израелски камион сударио са два комбија са палестинским радницима. Протести су се брзо проширили на Западну обалу. То је такође довело до оснивања покрета Хамас, изданка Муслиманске браће, који се заклео на уништење Израела, признајући границе из 1967. године, али не и државу Израел.

Овај догађај поново је подстакао међународну заједницу да тражи рјешење за овај вишедеценијски сукоб. Палестинци су тражили да источни Јерусалим, који укључује мјеста која су света за муслимане, Јевреје и хришћане, буде главни град њихове државе. Израел је, међутим, сматрао да је Јерусалим њихов главни град, иако то није широко признато на свјетској сцени.

Вјерски сукоб

Према ријечима професора Срђе Трифковића сукоб Арапа и Јевреја, нажалост, претворен је у цивилизацијски и вјерски сукоб изван реалполитике. Како каже, према повељи Хамаса, цјелокупна историјска Палестина, од ријеке Јордан до Средоземног мора, од Тиберијског језера и Галилеје до Акабског залива - исламски је вакуф у неотуђивом власништву цијеле заједнице правовјерних.

- За правоверне муслимане трајно мировно решење уистину је структурно немогуће, јер би сваки компромис који обухвата легитимисање Израела био не само издајнички него и богохулни чин. Са друге стране, јеврејски је став да је савремена држава Израел оличење библијског завета, заправо вакуф под другим именом. Секуларни ционисти, укључујући покојну премијерку Голду Меир, која је рекла да “Израел постоји као испуњење обећања које је дао сам Бог”, користили су такве тврдње као пропагандно оруђе кад год је то одговарало њиховим потребама. Да закључим, спој религије и национализма у арапско-израелском спору показао се крајње штетним  по мировни процес и потрагу за трајним решењем - истакао је Трифковић.

Интифада је окончана потписивањем споразума из Осла 1993. и формирањем Палестинске власти (ПА), привремене владе којој је додијељена ограничена самоуправа у џеповима окупиране Западне обале и појаса Газе.

ПЛО је признао Израел на основу рјешења о двије државе и ефективно потписао споразуме који су Израелу дали контролу над 60 одсто Западне обале и великим дијелом копнених и водних ресурса те територије.

ПА је тада требало да направи пут за прву изабрану палестинску владу која ће водити независну државу на Западној обали и у појасу Газе, али то се никада није догодило. Неријешена су остала и кључна питања попут израелских насеља на Западној обали и статуса Јерусалима, који Палестинци виде као главни град било које будуће државе.

Израел је 1995. изградио електронску ограду и бетонски зид око појаса Газе, прекидајући интеракције између подијељених палестинских територија.

Арафат и Трамп

Друга интифада почела је 28. септембра 2000. године, када је опозициони лидер Ликуда Ариел Шарон направио провокативну посјету комплексу џамије Ал-Акса. Инцидент је изазвао широку оружану побуну. Током интифаде, Израел је нанио невиђену штету палестинској економији и инфраструктури. Израел је поново окупирао подручја под управом палестинске управе, након чега се на стотине хиљада јеврејских досељеника преселило на ова подручја.

Лидер ПЛО-а Јасер Арафат умро је 2004. године, а годину дана касније, друга интифада је завршена - израелска насеља у појасу Газе су разбијена, а израелски војници и 9.000 досељеника напустили су енклаву.

Палестинци 2006. године по први пут гласају на општим изборима и Хамас осваја већину, након чега избија грађански рат Фатаха и Хамаса, који је трајао мјесецима, што је резултовало смрћу стотина Палестинаца. Хамас је протјерао Фатах из појаса Газе, а Фатах, главна партија палестинске власти, наставио је контролу над дијеловима Западне обале.

Од тада, тачније од јуна 2007. Израел је увео копнену, ваздушну и поморску блокаду појаса Газе, енклаве у којој је живјело више од два милиона становника, оптужујући Хамас за тероризам.

Администрација Доналда Трампа у вријеме свог мандата - поставља израелско-палестински споразум као спољнополитички приоритет. Трампова администрација 2018. премјешта Америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, а 2020. објављује план “Миром до просперитета”, који су Палестинци одбили због подршке будућој израелској анексији насеља на Западној обали.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.