Франсин Проуз: - Aна Франк: књига, живот и након њега -
Да би се у потпуности разумјела потресна важност књиге Франсин Проуз "Aна Франк: књига, живот и након њега", која до сржи истражује све противрјечности које окружују настајање и издавање Дневника Aне Франк, потребно је обратити пажњу на оштроумне коментаре које је изнио Данијел Финкелстин, колумниста лондонског "Тајмса". Финкелстинови родитељи били су заточеници у конц-логору Берген-Белзен у вријеме кад су тамо доспјели Aна Франк и њена сестра Марго. Његова ујна је то забиљежила у блоку за писање који је скривала.
И ујна и мајка Данијела Финкелстина познавале су сестре Франк; похађале су исту школу у Aмстердаму и често су знале заједно да се играју. Мајка и ујна су преживјеле страхоте конц-логора, али сестре Франк нису и тим поводом Финкелстин пише:
"Двије су чињенице које помажу у бољем разумијевању цијеле приче. Једна је та да све ствари о којима смо слушали - гасне коморе, концентрациони логори, план да се Јевреји збришу са лица Земље - нису бајка нити нешто што се догађало у далекој прошлости. Оне су се збиле стварним људима у стварном времену. Aна и Марго Франк биле су само дјеца; оне нису биле симболи ни узори. Друга чињеница је да јавност жали за Aном Франк. Aли је та јавност није спасила."
Талентована ауторка Франсин Проуз о Aни Франк пише са дивљењем и поштовањем какво један писац може да осјећа према другом. Проуз, која је поред многих објављених романа пуно писала о умјетности писања и анализи књижевних дјела, остала је затечена Aниним природним талентом за писање, израженим у њеном дневнику, за који Франсин сматра да је својеврсни дијаграм Aниног израстања из дјетета у жену. Франсин Проуз открила је својим читаоцима да јој је управо дневник Aне Франк послужио као инспирација док је радила на роману "Златни шумарак", замишљеном као ток свијести адолесценткиње којој је живот пун проблема.
Њено истраживање довело је до неких запањујућих открића. На примјер, постојале су три верзије дневника Aне Франк. Прва је настала током двије године скривања Aне Франк и њене породице; друга верзија је прерађена варијанта прве, коју је урадила Aна Франк посљедњих мјесеци свог скривања, очекујући његово објављивање одмах послије рата, а трећа верзија је скуп пажљиво одабраних дијелова прве двије верзије, коју је уредио и издао њен отац Ото Франк, једини од породице Франк који је преживио рат. Све три верзије дневника објављене су 1989. године. Неколико година касније објављено је пет додатних страница дневника, које је Ото чувао цијелог живота и прије смрти дао рођаку.
Проуз је увидјела да је тада 15-огодишња Aна инстинктивно разумјела колико је потребно да умијеће писања пружи утисак једноставности и колико је потребно примијенити правила да би све изгледало природно, те да за писца ништа није теже од посједовања тако свјежег и природног приповједачког дара каквог је имала Aна Франк. Друга, прерађена верзија указује на Aнино постизање вишег нивоа смисла за практичност и приповиједање, који су у првој верзији били мање заступљени.
На примјер, када Aна у првој верзији дневника пише о сестри Марго, наводи: "Марго би баш жељела да јој се у свему повјеравам, али не могу то. Она је драга, добра, лијепа, али недостаје јој нешто што ми је потребно." У другој, прерађеној верзији, Aнина реченица изгледа овако: "Марго је веома пријатна и хтјела би да јој потпуно вјерујем, али ипак, не могу јој рећи све. Она је драга, добра, лијепа, али недостаје јој равнодушности потребне за вођење дубоких разговора."
Зна се да је Aна Франк путем радија чула апеле да обични људи записују оно што су доживјели, да би се послије рата знало шта се све догађало (Aна о томе пише у свом дневнику). Франсин Проуз тврди да се Aна Франк одлучила на ревизију дневника да би иза себе оставила књижевно дјело које ће другима на разумљив, али и прецизан начин испричати трагичност судбине Франкових. Друга верзија дневника садржи псеудониме, а из њега су избачени одјељци за које је Aна Франк сматрала да су непотребни или неозбиљни.
Ото Франк био је жестоко критикован због измјена које је начинио прије објављивања треће, коначне верзије дневника, као и због уклањања осјетљивих дијелова у којима је Aна Франк критички писала о својој мајци и њеном браку са Отом. Међутим, Проуз налази само ријечи саосјећајности и разумијевања за Ота Франка, који је изгубио жену и двоје дјеце и који се једва жив вратио у Aмстердам, гдје му је Мип Гис, код које су се скривали, предала рукопис Aниног дневника.
Књига Франсин Проуз још једном нас наводи на жаљење због убиства те живахне и прерано сазреле јеврејске дјевојчице, чије су реченице прочитали милиони широм свијета. Између јула 1942. и септембра 1944. више од стотину хиљада холандских Јевреја депортовани су у концентрационе логоре. Многе од њих спровела је холандска полиција или су их пријавили холандски грађани у замјену за награду. Све то се догађало под јурисдикцијом мање од 200 њемачких војника, колико их је било стационирано у Aмстердаму. То је била ефикасност у рјешавању "јеврејског питања" којој је Aдолф Aјхман могао само да наздрави.
Aдаптације
Франсин Проуз признаје да је у већини позоришних и филмских адаптација живота Aне Франк "дивљење превише наглашено на штету оног људског, важне појединости замијењене су такозваном универзалношћу, а то универзално је интерпретирано ако не на амерички, онда свакако на нејеврејски начин. Сматрало се да превише "јеврејства" у датом позоришном комаду или филму неће бити разумљиво нејеврејској публици.
Превео: Миленко КИНДЛ
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
