ФЕЉТОН: Политички односи у БиХ: 1945-1958 (3): Миграције и српска демографска ерозија

Тај период обиљежило је знатно исељавање Срба, донекле и Хрвата, док су муслимани минимално учествовали у миграцијским кретањима изван Босне и Херцеговине.

Образац којим се КПЈ служила при рјешавању избјегличког питања и спровођењу колонизације у Војводину иницирао је одлив око 100.000 Срба и несумњиво утицао на измјену етничког састава становништва централне југословенске републике, што је имало дугорочне посљедице и крупне политичке рефлексије.

МИГРАЦИЈЕ

Као што се то током великих оружаних сукоба обично дешава, Други свјетски рат генерисао је у БиХ покретање великог миграционог таласа. Третирајући их као непожељну и страну етничку групу, усташка власт је од првог дана постојања НДХ, поред физичке ликвидације и превођења у католичанство, спроводила прогон српског становништва са простора БиХ. Највећи број Срба је исељаван, или је спасавајући голи живот сам бјежао у Србију. Тако је у условима усташког терора настало такозвано спољашње босанскохерцеговачко избјеглиштво од око 90 до 100 лица, предоминантно Срба, која су се током Другог свјетског рата населила у Србији.

Повратак оволиког броја људи у завичај представљао је велики миграциони талас па су савезни и републички органи власти, под пуном контролом свемоћне КПЈ, правили планове како рјешавати ово питање. Међутим, према досадашњим резултатима истраживања, не мање од једне трећине Срба привремено настањених у Србији, укључујући и Војводину, није се након Другог свјетског рата одлучило за повратак, или трајни останак на својим предратним имањима у завичају.

И поред тога што социјално-економска ситуација у БиХ (неадекватност и дефицит стамбеног простора и несташица хране) није ишла у прилог репатријацији и што је међу једним бројем избјеглица несумњиво владало расположење за останак у Србији, значајан фактор због којег је изостао потпунији повратак била је политика КПЈ. Власти у НР Србији, првенствено због постојећег плана колонизације у Војводину, нису вршили било какав притисак да се избјеглице враћају у предратно мјесто боравка, док су у БиХ према овом становништву постојале оштре нетрпељивости идеолошке природе.

ОШТРИ ТОНОВИ

Тачније, владајући естаблишмент у централној југословенској републици сматрао их је носиоцима утицаја квислиншког режима Милана Недића и проглашавао „четничким“ и „реакционарним елементом“, односно непријатељима поретка и државе те кочницом политике међунационалног помирења. Бројна документа недвосмислено показују дубоко неповјерење па чак и отворено непријатељство свих нивоа партијске власти у БиХ - од среског до републичког, према овој категорији становништва. Примјера ради, први човјек Владе НР БиХ, Родољуб Чолаковић је на партијском савјетовању, августа 1946. године, изјавио да су избјеглице из Србије „у доста случајева наши непријатељи“. На истој линији је и раније заузети званични став Покрајинског комитета КПЈ за БиХ, изражен крајем марта 1946. у извјештају послатом ЦК КПЈ. Наглашено је да повратак заробљеника и избјеглица из Србије „уноси мржњу у народ“ и „распирују шовинизам код најзаосталијих маса“.

Дио избјеглица се из Србије у БиХ заиста враћао „прочетнички индоктринисан“, што је за КПЈ била неприхватљива идеолошка оријентација и сметња учвршћивању братства и јединства. Међутим, то свакако није био образац по којем се могла доносити оцјена укупног политичког држања репатрираних. На то је упозорио тадашњи савезни министар информација Сава Косановић. Он је маја 1945. писао савезном министру унутрашњих послова Влади Зечевићу и том приликом се „оштрим тоном“ супротставио ставовима да је цјелокупан српски „избеглички свет“ четнички настројен. Нагласио је да избјеглице посједују исправе „које јасно документују политичку исправност за све време живљења у Србији“.

Опхођење револуционарне власти у БиХ према Србима повратницима из Србије будило је и развијало њихову жељу за поновним одласком и трајним пресељењем у матицу, што потврђују и документа партијске провенијенције. Тај фактор је, несумњиво, допринио томе да је коначан резултат рјешавања избјегличког питања значио одлив око 30.000 махом репродуктивно способних припадника српског народа из БиХ.

КОЛОНИЗАЦИЈА

Други значајан елемент демографске ерозије Срба из БиХ произашао је из Закона о аграрној реформи и колонизацији, усвојеним августа 1945. године. Кључне одредбе овог правног акта стварале су реалну основу за одлазак скоро искључиво српског националног елемента из БиХ. Наиме, према члану 16 право првенства у додјељивању земље имали су  борци партизанских одреда, НОВ и ПОЈ и Југословенске армије, инвалиди ослободилачког рата као и инвалиди из прошлих ратова (1912-1918. и април 1941. године), породице и сирочад изгинулих бораца ослободилачког рата и жртве и породице жртава фашистичког терора. Такође, додатном уредбом од септембра 1945. право на добијање земље и исељавање у Војводину директно је условљено учешћем у НОР-у, уз посебно фаворизовање старијих бораца, односно учесника НОР-а од 1941. до 1943. године. Будући да су партизанске јединице све до јесени 1943. предоминантно попуњавали борци српске националности, оваква законска регулатива о праву и првенству на колонизацију значила је миграцију углавном српског сеоског становништва из БиХ.

Док су одредбе Закона о аграрној реформи и колонизацији антиципирале да ће процес пресељења из БиХ у Војводину имати скоро искључиво једнонационални - српски карактер, од дефинисања висине исељеничких квота зависио је број лица предвиђених за промјену мјеста боравка. Иако аграрна пренасељеност централне југословенске републике није била изражена као у Србији и Хрватској, додијељена јој је најбројнија исељеничка квота у Југославији, прво од девет хиљада породица, а недуго затим је повећана на чак 12.000.

Међутим, премда су аграрна пасивност великог дијела БиХ и потребни људски ресурси за обраду земље у војвођанској равници били објективни аргументи високе исељеничке квоте, они ипак нису били апсолутно оправдавајући. Поготово зато што се са пресељавањем првих колониста из БиХ у Војводину поклопило јављање снажног покрета око 20.000 Пољака из Босанске Крајине и Посавине за репатријацију у домовину, што је представљало прилично значајан потенцијал за спровођење унутрашње колонизације и смањење босанскохерцеговачке исељеничке квоте. Ипак, насељавање Војводине колонистима из БиХ реализовано је и предвиђеном квотом, а та чињеница је, свакако, један од показатеља који иде у прилог у науци постојећем становништву о политичким мотивима при имплементацији процеса колонизације.

ОДАНИ СРБИ

Поједини историчари остављају могућност да је КПЈ, планираном политичком акцијом, национално мјешовиту Војводину са великим бројем новој власти непоузданих Мађара, населила НОП и револуцији доказано оданим Србима из БиХ. Од укупно 78.576 лица колонизованих из ове републике, њих 98 одсто били су Срби, а свега два одсто Хрвати и муслимани. То је у сјеверној покрајини НР Србије, национално једном од најсложенијих подручја у Европи, донијело превагу српском етничком елементу, док је значајно ослабило демографски примат Срба у централној југословенској републици. Само кроз процес колонизације (1945-1948) из БиХ је исељено преко 70.000 репродуктивно изразито виталних припадника српског народа, што није могло проћи без значајних демографских консеквенци.

И поред тога, све до почетка шездесетих година 20. вијека задржали су се демографски односи према којим су Срби представљали релативну већину, муслимани били други по бројности, а Хрвати заузимали треће мјесто. Упркос значајним исељавањима, висок природни прираштај омогућио је стабилан раст српског становништва у БиХ. Међутим, знатно млађа добна структура, виша стопа раста природног прираштаја и незнатан број исељених, убрзали су демографску експанзију муслимана, који су током друге половине шездесетих преузели улогу најбројнијег народа у републици. Попис из 1971. године показао је да, први пут у историји југословенске државе, становништво исламске вјере у БиХ има релативну већину.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.