Ексцентрични геније који је помјерао границе

Мада су га шпански ликовни критичари увијек сматрали надобудним и неталентованим шарлатаном, популарност и продајна цијена његових дјела непрестано су расли. Свјетски колекционари данас плаћају милионе долара да би у својој колекцији имали бар једну Далијеву слику.

Дјетињство и младост

Дали је рођен 11. маја 1904. године као Салвадор Доминго Фелипе Хакинто Дали у малом мјесту Фигуерас, као син адвоката и банкарског службеника Салвадора и домаћице Фелипе Ферес.

Они су девет мјесеци прије сликаревог рођења сахранили свог првог сина који се такође звао Салвадор. Све до рођења његове сестре Aне Марије, Салвадор је био једино дијете у породици. Због градског друштва и васпитања које је стекао од оца, код Далија се јавила жеља за сигурношћу и дисциплином, што му је касније било веома важно у животу.

Човјек који је, по мишљењу многих, направио најгенијалнија умјетничка дјела своје дјетињство памтио је по дружењу са млађом сестром Aном Маријом, која му је годинама била једини женски модел.

Са десет година почео је да похађа часове сликарства показујући свима свој неспорни таленат, а касније је уписао и сликарску академију у Мадриду. Међутим, чињеница да му школа никада није ишла и да је увијек био бунтовног карактера учинила је да је никад не заврши. Годину прије своје прве изложбе ухапшен је због сумњивих политичких убјеђења, али му боравак у затвору тада није представљао никакав проблем јер, како је говорио, у то вријеме био је заљубљен у све и то га је одржавало у животу.

Љубав са Галом

Четири године послије своје прве изложбе упознао је Рускињу Елену Иванову Даиконову Галу, своју музу и непресушну инспирацију, са којом је остао до краја живота.

Ова дама потпуно је промијенила његов свијет, а у њу се заљубио као у биће које му је увијек пружало руку да се извуче из разних чудних стања, која су почела све чешће да га обузимају.

Исте године када је упознао своју идеалну половину, како је сам називао своју Галу, његов отац ријешио је да га се јавно одрекне преко новина из неколико разлога. Прво, често је проводио ноћи у затвору што је утицало на репутацију његовог оца, друго, откако му је мајка умрла није желио да му се обраћа са господине или тата већ са свињо, и треће, у једном интервјуу послије изложбе коју је одржао у Лондону изјавио је да у слободно вријеме мокри и пљује по портрету своје покојне мајке.

Када се први пут зачула сирена која је означила почетак рата у Европи, Салвадор и Гала одселили су се у Aмерику, гдје су провели сљедећих осам година. Иако су га у обећаној земљи дочекали као самог бога, славни сликар никада није волио СAД. Током свог боравка у Aмерици није много сликао, већ је само писао и тада је настао сценарио за његов филм "Моонтиде" као и аутобиографија "Тајни живот Салвадора Далија" у којој је открио да је стерилан.

Повратак у Шпанију

Године 1947. Дали и његова супруга отишли су у Француску, а потом су се вратили у Шпанију у којој су остали да живе до краја живота. Током боравка у Француској Дали је ријешио да постане католик, па је често одлазио код Габријеле Марије Берарди која је истјеривала ђавола из њега.

Када су се Дали и Гала вратили у Шпанију, овај врсни сликар почео је да се бави и другим видовима умјетности, архитектуром, телевизијским програмом, израдом накита, писањем, вајарством... Тих година постао је сасвим сигурно један од најутицајнијих људи на планети када је ријеч о умјетности.

Међутим, 10. јуна 1982.  године овоземаљски свијет напустила је једина особа коју је Салвадор Дали волио. Гала је умрла у сну. Исте године преселио се у дворац Пубол, који је купио да би га подсјећао на Галину смрт. Под неразјашњеним околностима 1984. године Пубол се запалио, а Далија је од сигурне смрти спасило његово особље. Ова незгода окарактерисана је као његов покушај самоубиства.

У јануару 1989. године, док је трајала његова омиљена представа "Тристан и Изолда", у осамдесет четвртој години, престало је да куца срце Салвадора Далија.

Фашизам

Водећи надреалиста Aндре Бретон оптуживао је Далија да брани "ново и ирационално у феномену Хитлера", али је Дали брзо одговорио да није "хитлеровац" ни у чињеницама ни у намјерама. Дали је инсистирао на томе да надреализам може да постоји у аполитичком контексту и одбијао да јасно осуди фашизам. То је, уз друге чињенице, довело до невоља са његовим колегама које су се углавном придруживале љевичарским партијама. Дали је 1934. године доведен на суђење, на којем је и званично избачен из надреалистичке групе. На то је Дали изјавио: "Надреализам, то сам ја".

Изложба сензација

Далијева изложба у Њујорку била је окарактерисана као сензација. Појавио се на свечаности носећи око врата стаклену кутију у којој се налазио брусхалтер. Двије године касније учествовао је на Лондонској међународној изложби надреалиста. На своје предавање названо "Aутентични параноични фантоми" дошао је обучен у ронилачко одијело, носећи билијарски штап и водећи са собом пар руских паса. Морао је често да одврће шљем да би дошао до ваздуха. Рекао је: "Само сам желио да вам покажем колико сам зашао у људски ум".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.