Е, када би поново дошле лађе
Рача је добила име по латинском називу за скелу када је била у саставу римског царског града Сирмијума (данашња Сремска Митровица). Била је значајно саобраћајно лучко мјесто, јер се ријека Сава ту прелазила, пристајале и лађе којима су пловили Римљани из Сирмијума до својих вила и имања у Семберији, у атару садашњег села Бродац, биле су утаборене римске легије...
Да је ово насеље веома старо свједоче и предмети које су нађени на дну ријеке Саве. Ископали су их или пронашли велики багери када су вадили шљунак и знатижељни рониоци.
Пронађени су пловила, камени и метални предмети из праисторије, те дијелови бродова, оружја и алата из разних историјских епоха, али и остаци костију и рогова изумрлих животиња.
Све вријеме свог постојања Рача је била важан војни, саобраћајни и економски центар. Кроз њу су прошле бројне крунисане главе, перјанице војсковођа и калпаци војски. Столовали су у Рачи многи - знани и незнани, силни и горопадни - али су сви неповратно отпловили у плавичастим измаглицама низ ријеку.
Рача је увијек била повећа варош, а како су се на овим просторима често мијењала царства, па је оно ново, долазеће, рушило све оно што је изградило претходно, Рача је, као птица феникс, паљена и из властитог пепела поново се дизала још већа и љепша.
Ваљда јој је то сам усуд предодредио.
Највећи процват Рача је имала у двадесетом вијеку, када је Aустро-Угарска изградила широк пут од Бијељине до обале Саве, у дужини од двадесет километара, а поред њега и ускотрачну пругу.
Тиме је Рача постала значајно саобраћајно чвориште, узаврело лучко мјесто и трговачки центар. Композиције малог воза "ћире" из Мезграје и Угљевика свакодневно су довозиле угаљ, а из других мјеста у Семберији из подмајевичком крају дрвену грађу и пољопривредне производе, а лађама и широким колосијеком из Шида стизала је индустријска и друга роба.
У то вријеме, али и у Краљевини Југославији, те у првој деценији нове Југославије, Рача је имала неколико хотела, већи број кафана, затим месаре, пекаре, трговине, бродску агенцију и скелу.
Роба преко Саве, између два воза, превожена је великом жичаром, а у шлепове су је товарили лучки радници - бећари.
На жељезници, лађама, скели, у магацинима, на жичари, трговинама, хотелима и кафанама радило је више од двије стотине радника, а ово, сада убого и усамљено мјесташце на оштрој кривини између Бијељине и моста на Сави, било је значајније и гласовитије и од саме Бијељине.
Радници су били из околних семберских села, а у вријеме празника у Рачу на провод долазила је господа возовима и лађама из градова поред ријеке Саве, па и из Београда. У рачанским хотелима тада су свирали легендарни Цицварићи, а уз своја даира пјевала је чудесна Софка Николић.
Бродови из рачанске луке пловили су до Београда и даље низводно до Црног мора, те узводно Дунавом до свих великих лука у Мађарској, Словачкој, Чешкој и Њемачкој.
Први наговјештаји да ће Рача изгубити свој стратешки значај био је када је краљ Aлександар Карађорђевић 1932. почео градњу моста на Сави, узводно три километра од луке.
Тај период "одумирања" Раче трајао је све до почетка педесетих година прошлог вијека, када су између Шида и Бијељине кренули директни возови широког колосијека. Ваљда је и њих усуд казнио што су се дрзнули о Рачу, па су и они сада стали, а пруга им урасла у шипражје.
Када су стали возови на рачанским обалама, онда су, један за другим одлазили радници, затварани су хотели и магацини, отпловили су бродови - Рача је поново заборављена. У њој је остало десетак породица, а када је посљедњи брод био на њеном везу у обалском муљу никла је витка врбова младица.
Сада је то горостасна крошњата врба. Урасли су докови, заилило дно ријеке, подигнуте су трачнице, поручене су зграде... Рачи су, осим тих неколико старосједилаца, вјерни остали још само аласи, али је и њих све мање.
Када су букнули ратни сукоби у Хрватској и БиХ у Рачи је подигнута царинарница. Почели су се враћати радници и службеници, а са њима угоститељи и трговци. Очекивало се да ће се Рачи поново вратити стари сјај и значај. Радости Сембераца, којима је Рача веома дубоко урезана у колективној свијести, брзо је дошао крај - недалеко од моста на Сави изграђена је велика царинарница и гранични прелаз. Сада праве још један, већи мост.
Службеници су набрзину "покупили" своје кућице и напустили Рачу. Од успомена на сјај и славу некадашње узавреле Раче, препуне добрих људи са ријеке - бећара, остале су још једино старе степенице којима су су некада цактале лаковане дамске ципелице купљене у Бечу, Пешти или некој другој европској метрополи, велика алка за коју је везана "Бела лађа", гласовити путнички брод на линији Рача - Београд, стари често поткресивани дуд под у чијој су се хладовини одмарали бећари и бетонска греда са перона бивше жељезничке станице. И то је све што је остало од Раче.
Нестала је и Сремска Рача - преселила је узводно на ливаде код моста, оронула је и стара Капетанија, порушен је и град Марије Терезије.
Ових дана све чешће и озбиљније прича се о изградњи луке у Рачи.
Е, кад би поново дошле лађе! Како би било лијепо да се опет чују цактање дамских ципелица на бетонским степеницама у луци, брујање моћних бродских мотора, рески писак сирена и њихов отегнути ехо одбијен о модре посавске врбаке. Е, како би то тек лијепо било!
Миливојево надање
Носталгичари и даље вјерују да ће у Рачу, ипак, доћи лађе. Најупорнији у том дугом ишчекивању је др Миливоје Кићановић, хирург у пензији, који је "окрпио" на хиљаде Сембераца (његови дјед Илија и отац Сајо држали су скелу на Сави), те његове комшинице Љиља и Фадила.
*************************
Композиције малог воза "ћире" из Мезграје и Угљевика свакодневно су довозиле угаљ
*************************
У Рачу на провод долазила је господа возовима и лађама из градова поред ријеке Саве, па и из Београда
*************************
Рача је, као птица феникс, паљена и из властитог пепела поново се дизала још већа и љепша
*************************
Бродови из рачанске луке пловили су до Београда и даље низводно до Црног мора, те узводно Дунавом до свих великих лука
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
