Душан Немањић владар под којим је Србија процвјетала

Он је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Под њим Србија доживљава процват на свим пољима.

Преузимање власти и крунисање

Краљ Милутин је сина Стефана због сукоба око власти протјерао у Скопље, гдје је наредио да се ослијепи (у средњем вијеку се вјеровало да слијеп човјек не може да води државу). Послије дјелимичног осљепљења, Стефан је са женом и двоје дјеце, Душицом и Душаном, протјеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Aндроника другог у Цариград.

На захтјев Цркве, Милутин допушта Стефану да се врати у Србију, али задржава Душана код себе. Послије Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ, а његов син Стефан Душан "млађи краљ".

У вријеме битке код Велбужда, Душан се веома истакао, па му је краљ Стефан, осјећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив, додијелио на владање Зету. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.

У јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Када је Душан сазнао да му отац спрема ликвидацију, одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом.

Радило се о добро припремљеној акцији у којој су учествовали само војнички најспремнији. Краљ Стефан није могао да вјерује  да би Душан био у стању да изврши тако дрску герилску акцију и нападне га са малим бројем војника у центру његове државе Србије. Душан је 21. августа 1331. године напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слуга. Стефан на коњу бјежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и на дјецу, али је ухваћен и заточен у тврђави Петрич.

Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа другог у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан је замолио Данила да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио смјену на престолу и веома свечано крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.

Будући да Душан са Јеленом није имао дјеце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком њемачког цара Фридриха Лепог. Међутим, када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вјере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. Послије овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана. У зиму 1336. или прољеће 1337. године Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша.

Уздизање српског краљевства на царство

Душан је одлучио да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Послије свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувијек сматрала за свог јединог и легитимног владара.

Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (1345) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Aрхиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.

Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс 1346. године,  у Скопљу.

Настојећи да се у свему понаша као прави цар Стефан Душан је развио и широку законодавну дјелатност. Душанов законик врхунац је ових настојања. Донијет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу.

Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цијело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вјере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима. Душанов законик је најважнији закон средњовјековне Србије. Судије су биле дужне да суде по закону, а не у страху од цара.

Смрт

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару, па чак и епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих Aрханђела код Призрена. Послије Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада. Његове кости се налазе у цркви Светог Марка у Београду.

Легенда о проклетству

Постајала је теорија да Стефан Дечански није умро природном смрћу. За његову смрт везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и цијеле српске државе. Наиме, Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његовог унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда препричавала се много вијекова, а сви су се тог проклетства сјетили када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.