Дрина на кућном прагу

Када наступи то пасје, или по семберском, најстражње вријеме људи се увуку у топле куће и мирују. Ријетко ко и нос промоли напоље, али чим стану вјетрови и падавине одмах живну, постану дружељубиви и разговорљиви, па се размиле по селу, по њивама и воћњацима. A они којима је ријека у крви и у души без двоумљења право на њену обалу.

- Нема те силе на свијету која ме може зауставити да не тркнем до Дрине, бар на минут-два ако се не може дуже. Ослушнем јој шумове воде, провјерим куда јој послије невремена или поводња тече матица, рони ли обале, гдје је нанијела наслаге шљунка и пијеска, носи ли дрвеће, има ли дивљих патака... И да не причам више - као што је дојенчету потребна мајка тако је и мени Дрина. Некоме је то чудно, али мени и мојим комшијама у Поповима није. Дрина нам је и мајка и маћеха, хранитељка и крвник, осмијех и плач. Она је наш начин опстанка у овој равници - казује пољопривредник Станислав Саша Јовановић из Попова.

Њему је Дрина на кућном прагу. У ствари, од његове куће до ријеке је пет километара. Њему, великом заљубљенику у ријеку, коње и равницу то је мала раздаљина.

- На ријеци се увијек нешто ново догађа. Скоро преко ноћи сва географија њеног корита на тумбе се окрене. Што је било синоћ суво, ујутру по њему шиба матица, што омркне у виру осване на спруду. Дрина је чудо над чудима. Бар ми Подрињци то знамо. Поред ње се рађамо, поред ње проходамо, одрастамо уз њу, пијемо јој воду, осјећамо јој мирис. Вјерујете, мирише љепше од сваког цвијећа, па и сада када је снијег западао преко кољена.

Саша је најпознатији учитељ јахања у Семберији. Осим ријеке, добро познаје и коње. О њима казује као о некој светињи. Полако и разговијетно. Сваку ријеч додатно појачава покретима руку, па се има утисак да му је у јединици времена мало ријечи да искаже своју љубав према ријеци и коњима. Зато у говору користи и руке.

Зналачки је користио руке и када је са фијакером и кобилама Ластом и Ружом наишао његов комшија Мићо Кнежевић. Чим је угледао коње прекинуо је причу о ријеци и сачекао да му запрега приђе. Полако је подигао руку и спољним дијелом шаке помиловао кобиле по врату, а онда по челу и руку спустио до коњских ноздрва.

- Коњи су животиње које опште знаковима - покретима свога тијела. Најважније у првом сусрету са коњем јесте да му се не прилази отвореног длана, јер људска шака са раширеним прстима коњу личи на шапу предатора, вука, медвједа, шакала или неке друге звијери. зато увијек помилујем коња по врату спољним дијелом шаке, коњ ме осјети, онда му помилујем чело и то онај дио између очију који не види, а онда руку спуштам до ноздрва и губица да ме омирише. Све то вријеме коњ покретима ушију, репа и главе "разговара" са мном. Када му се уши умире онда знам да ме је прихватио - објашњава Саша. 

Мићо Кнежевић настанио се у Поповима послије рата. Дошао је из централне Босне. Воли коње и купио је омакињу Ласту. Кобила Ружа и фијакер су власништво Етно-села Станишићи.

- Коњи зими када не раде и не крећу се добију такозвану празничну болест. Зато скоро свакодневно у Станишићима узмем фијакер и спарим Ласту и Ружу и возим се поред Дрине... Заволио сам ријеку... Много. Само ми је жао што се нисам родио поред ње - каже Мићо.

На ријеци се никада не може бити без друштва. Дрини у походе дошао је и још један Поповљанин. Прича се зато шири и дужи.

Чим је проходао осамдесетогодишњег Станка Милановића одвели су на обалу ријеке Дрине. И одмах је планула велика љубав - дјечак, као да је задојен водом ове плаховите ријеке, заљубио се у њу. Тако је и дан-данас. Сав свој живот провео је на ријеци. Скоро је да нема дана а да старина није на њеној обали, на отоци, у затону, на старачи... Дрина му је усудна.

- Дрина је у мом дјетињству текла одмах уз село, једва километар даље од посљедње поповљанске куће, а сада се помјерила на србијанску страну бар четири километра. У нашем атару више не рони обале, а и Мачвани су је зајазили - изградили су обалоутврду, па ријека сада годинама тече истим коритом. Додуше, промијени живи ток, неким од својих рукаваца, али, опет, између утврђених обала - каже Станко Милановић.

- Послије Другог свјетског рата, док је Дрина текла одмах иза посљедњих кућа у Поповима. У нашем атару сплавари су везивали сплавове, а ми смо коњима из воде извлачили велика стабла која су сплавари довозили из Црне Горе и горњег Подриња. Трупце смо слагали на пространој ливади, а онда су их други Поповљани возили на пилану у Ново Село. Најхрабрији и најспретнији смјели су да извлаче стабла на обалу, а ја сам био један од њих. Могло се тада за 30 дана зарадити новца да се купи крава с телетом. То је био велики капитал, али је живот у свакој секунди био угрожен - приповиједа Станко.

Дрином више не плове сплавови, коња скоро да и нема у Поповима, а трупце с Романије, Мајевице и Бирча сада на семберске пилане довозе великим камионима. Станко Милановић касније се бавио другим сеоским пословима, али како се Дрина повлачила на исток, тако је он ишао за њом.

- Страствен сам риболовац, па сам сваки тренутак слободног времена проводио на ријеци. Када су млађи у породици преузели послове набавио сам камп приколицу. Одвезем је на Дрину чим се отопи снијег и останем у њој све до снијега идуће зиме. Имам своја мјеста гдје пецам и нико ту не долази. Зна се да ја ту крмим рибу и пецам, па ме нико не узнемирава - каже Станко.

Оно што је Станко научио о Дрини јесте да она тачно, ко зна како, осјети ко је воли и поштује њене обале, врбаке, облутке, старче, букове, рибе и птице. Такве обилато награди љепотом, спокојем и уловом.

Станко Милановић, Саша Јовановић и Мићо Кнежевић без дилеме су они који воле ријеку.

Има их још доста, веле у овој равници у Главичицама, Батру, Јањи, Aмајлијама, Поповима, Међашима, Балатуну и Рачи.

И да смо с њима разговарали чули бисмо исте или посве сличне приче. A приповијести о Дрини и поред Дрине немају краја. Оне имају само почетак и теку као и ријека. Када се слушаоцу учини да је крај причи, потече нова - опет о Дрини.

Ћуди

Прича како ријека има своје тајанствене, често непредвидиве ћуди. Ма колико да их покушавамо протумачити, не успијевамо. Дрина је борба непрестана.

- И по највећој студени дођем на ријеку. Прошетам обалом, осматрам шта се дешава на води, попричам с људима, па се задовољан вратим кући. На срећу, има још доста људи који воле ријеку, али када рибаримо онда смо самотњаци - свако за себе. Тако је на Дрини - објашњава Станко Милановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.