Др Неле Карајлић: У Републици Српској сам као код куће

Рекао је то у интервју за "Глас Српске" фронтмен "Забрањеног пушење" др Неле Карајлић који ће послије бројних свјетских турнеја са Емиром Кустурицом и "No Smoking Orchestra" 29. новембра први пут заједно наступити и у Републици Српској.

У Бању Луку, каже, долази са једним посебним осјећањем, јер није лако "поново се вратити кући."

* ГЛAС СРПСКЕ: Кустурица и "No Smoking Orchestra" на "Дан Републике" у Бањој Луци. Шта очекујете?

КAРAЈЛИЋ: Сваки наш концерт у Бањој Луци представља сусрет пријатеља који се дуго нису видјели. На почетку се срамежљиво поздрављају гледајући један другог колико је ко остарио и удебљао, али послије прве ракијице и првих тактова заједничке музике, емоције избијају на видјело, долази до ерупције одушевљења те се о том сусрету прича до сљедећег. Сјећам се да смо направили велику паузу са гостовањем у Бањој Луци и пред концерт 1996. године у Борику и сјећам се да је то био један од најузбудљивијих концерата које смо имали.  Борик је био као вулканско гротло. Вјерујем да ће и сада бити нешто слично. Занимљиво ће ми бити која ће то нова публика доћи на наш концерт, јер је ипак прошло много времена од посљедњег наступа.

* ГЛAС СРПСКЕ: Колико је то узбудљиво будући да у посљедње вријеме много више наступате у свијету, него на нашим просторима?

КAРAЈЛИЋ: Свака свирка на нашим просторима носи са собом једно посебно узбуђење, посебну напетост, јер није лако послије толико концерата на свим континентима поново се вратити кући. Након Новог Сада, Београда, Крушевца и Златибора прошле године, сада поново свирамо на нашим просторима. Бања Лука је мјесто које смо одавно пикирали, али ево, тек сада су се сви елементи поклопили и срећни смо због тога.

* ГЛAС СРПСКЕ: Чини се да су интересовања публике различита, док се у свијету траже "нове ствари", овдашња публика жељно ишчекује да поново чује старе хитове "Забрањеног пушења"? Претпостављамо да им то нећете ускратити?

КAРAЈЛИЋ: Ми смо на овим просторима оставили трајни печат са оним стварима које смо радили током осамдесетих, не само пјесмама него и Надреалистима. Увијек је тешко да нешто потпуно ново презентујеш оној публици која вас памти по некој посебној причи коју сте имали раније. "Забрањено пушење" је у сваком случају група која је дубоко повезана са социјално политичким миљеом тога времена. Не без разлога тврдим да је преко наших пјесама много лакше установити шта се све то осамдесетих и деведесетих дешавало на овим бурним просторима него кроз говоре политичара и читање старих новина. Ово што данас радимо само је формално другачије, у суштини исти смо људи и имамо исти поглед на свијет. Свакако да на свиркама на нашем подручју качимо и оне пјесме које су обиљежиле рад групе у прошлости. И њима дајемо простор који заслужују.

* ГЛAС СРПСКЕ: Судећи према најавама и полемикама на форумима, у дворани "Борик" неће бити само бањолучка публика, долазак за "Дан Републике" најавили су многи Ваши обожаваоци из других градова бивше Југославије?

КAРAЈЛИЋ: Нека су добродошли сви који хоће да нас виде. Борик није мала сала, биће мјеста за све који воле ово што ми радимо.

* ГЛAС СРПСКЕ: Каква осјећања у Вама буде такви сусрети?

КAРAЈЛИЋ: Увијек узбуђење и увијек неку врсту обавезе да се буде за нијансу бољи и енергичнији него на другим мјестима на планети. Као кад се послије дуго времена отац врати са арбајта из Њемачке па жели да се покаже и својима и комшилуку у бољем свјетлу него што он стварно јесте. Ми, нажалост, нећемо доћи најновијим мерцедесима, као отац из наше приче, али долазимо са гомилом поклона спакованих у нашим коферима.

* ГЛAС СРПСКЕ: Године учења и тражења музичких стаза провели сте у Сарајеву. Какве успомене Вас везују за родни град?

КAРAЈЛИЋ: Као и свакога који има носталгију за младошћу. Сарајево је град у којем сам провео првих 30 година живота и кад човјек дође у године у којима сам ја сада са носталгијом се сјећа нечега што је било прије, без обзира да ли се преселио из тог града или је остао у њему да живи. Отуда и оно сто се данас назива југоносталгија или жал за сретним осамдесетим, који је нарочито доминантан у мојој генерацији. Нити су осамдесете биле превише сретне, нити је Југославија била творевина која је имала атрибуте које човјек може назвати савршеним. То је жал за временом у којем смо имали двадесет и кусур година мање, а кад имате двадесет година све је лијепо и сретно око вас. Мислим да је свака генерација имала и да ће имати такву емотивну пројекцију прошлости и то је нормално. Није лоше само направити дистанцу између објективног и емотивног сагледавања онога што се догодило. Људско биће је склоно забораву, забораву оних ствари које наносе бол. Да тога нема не би ни могло да поднесе страшну историју која, нарочито у овим крајевима, редовно оставља само прах и пепео иза себе. Отуда, кад се сјећамо тих времена, заборављамо и редове за бензин, и бонове за кафу и пар непар и Косово и демонстрације и прве националистичке испаде и нелагодности које смо имали кад прелазимо у другу републику... Сјећамо се само Бајаге, дернека, Чорбе, мора, Џонија, скијања, Забрањеног пушења...

* ГЛAС СРПСКЕ: Колико је остало од оног предратног филинга који је Сарајево носило својим рокенролом, својим хумором и позитивном енергијом?

КAРAЈЛИЋ: Сарајево је имало драматичан културни и спортски напредак крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Очигледно да је партијски било одлучено да се средина, како су они то говорили, културно уздигне и грађењем Скендерије, организовањем стабилних прволигаша у фудбалу и кошарци и чињеницом да су на мјестима уредника на телевизији били људи који су захтијевали од рок група ауторски приступ музици, резултирало је експлозијом на свим пољима. Босна је постала првак Европе у кошарци, Жељо се мотао по европским куповима, музика је преко "Индекса" и "Бијелог дугмета" постала заштитни знак града и доминантна категорија у цијелој Југославији и поред тога што су Загреб и нарочито Београд били кудикамо организованије и зрелије средине. Интересантно је да су носеће личности експлозије сарајевске рок школе били углавном синови официра и просвјетних радника, дакле стабилна средња класа, рођена послије другог рата, растерећена наслага прошлости које у том граду живе вијековима и које с времена на вријеме изађу на површину и направе пустош око себе. У таквом амбијенту заиста је било логично да човјек помисли да тај град има специфичан дух и неку чаролију коју не краси ниједан други град. Чаролија и дух, нажалост, брзо нестану када на терен истрче национални проблеми који су на овом тлу доминантни вијековима. Момци доста сте свирали, вратимо се реалности. То је слоган који ми је господин Рат деведесетих шапнуо на ухо.

Ствари не треба мистификовати. Сваки град на свијету има свој дух. Нажалост, тај дух глобализацијом се полако губи, тако да сваки град на свијету почиње да личи један на другог. Огромна спаваоница, украшена рекламним билбордима. A људи јутром журе на копање.

* ГЛAС СРПСКЕ: Ваша судбина се стално ломила "између лопте и гитаре"?  

КAРAЈЛИЋ: Aко је историја мајка живота, фудбал је његово огледало. Ово је био један од слогана новог примитивизма. Глобализацију смо прво препознали у фудбалу. Како је кренуло ускоро ће на планети постојати смо два клуба. Манчестер и Реал. Преко фудбала можете најлакше да препознате њене фаталне ефекте. Она концентрише квалитет на једном мјесту, као нека врста центрипеталне силе, а око себе шири илузију о једнакости. Кад Борац истрчи на терен против Манчестера оба тима третирана су наизглед једнако. Фер плеј, судија се рукује са свима, око играча су слатка дјеца у дресовима та два клуба, носећи транспаренте против насиља и расизма... A, у ствари, све је супротно. Фер плеја нема јер је буџет Манчестера десет пута већи од свих бивших СФРЈ република заједно, судија је корумпиран, дјеца су дјеца локалних моћника, а расизам и насиље царују на свим стадионима свијета. Побједник односи све, поражени не узима ништа. Уколико, случајно, Борац побиједи, што се деси једном у историји, Манчестер идуће године купује цијели Борац да се то случајно не би поновило. Побједу Борца у Бањој Луци препричаваће генерације, а побједа ће бити опјевана у народним епским пјесмама, пораз ће се у Манчестеру водити као статистичка грешка. Стога дјеца данас не сањају више снове о  Звезди или Партизану, већ о Барселони и Милану... Катастрофа. Некада је утакмице одлучивао Марадона, Платини, Пикси, Баждаревић, данас умјесто њих одлучује долар или евро, зависи у којој врсти валуте власници клубова анализирају њихов квалитет игре.

* ГЛAС СРПСКЕ: Пратите ли нашу музичку сцену, колико нове генерације музичара доносе оштрицу бунта својствену рокенролу?

КAРAЈЛИЋ: Бунт не постоји. Индустрија га је појела. Иза нових мелодија не стоје више личности и аутори већ тимови дизајнера. Но, то није случај само са музиком. Све око нас и сви наши животи све више личе на Великог брата, Гранд шоу, додјелу Нобелове награде или, у најбољем случају, на модну ревију. Имитација имитације живота. Као зоолошки врт. То неће моћи да траје дуго.

* ГЛAС СРПСКЕ: Недавно сте изјавили да нас чека још много историјских окупљања?

КAРAЈЛИЋ: Вјероватно. Не желим да се много око тога изјашњавам. Почео сам да се плашим самог себе и својих тачних прогноза.

* ГЛAС СРПСКЕ:  Да ли је вријеме у којем живимо "лажљиво време" како рече Душан Ковачевић?

КAРAЈЛИЋ: Вријеме је стало. Оно је само дизајн.

* ГЛAС СРПСКЕ: Је ли хумор посљедња одбрана човјекова?

КAРAЈЛИЋ: Наравно. То је најоштрија сабља коју људско биће може да исуче.

* ГЛAС СРПСКЕ: Шта је то чиме се Ви браните и у шта вјерујете?

КAРAЈЛИЋ: Угасим телевизију и одврнем "Aзру". A вјерујем у бољи, праведнији свијет, свијет без глади, агресије и грамзивости. Моје име је Утопија.

* ГЛAС СРПСКЕ: Шта је најзанимљивије у десетогодишњици рада Ваше групе?

КAРAЈЛИЋ: Најзанимљивије је то шта смо све прогурали и колико смо земаља прошли долазећи ниодакле и свирајући непрепознатљиво. Кад ме новинари питају да ли се слика о нама, Србима, побољшала, тешко ми је да им објасним да они о нама никад нису ни имали лошу слику. Наиме, они о нама никад нису имали никакву слику, што је још горе. Они се нас ни не сјећају, јер немају чега да се сјете. Ноле је морао да дође на треће мјесто ATP листе да би они почели правилно да изговарају његово име и име земље из које долази. Када неки Француз уђе у први 300 иза њега стоји Aјфелова кула, вина и сиреви, Волтер и Виктор Иго... Иза нас не стоји нико. Сјећам се да ми је Емир причао да кад је узео прву Златну палму, да је у Тајм магазину или неком листу те категорије, писало да је Палму узео редитељ који долази ниодакле. Тек кад смо почели свирати по свијету схватио сам значење тога. Но, као прави хајдуци ми смо ту чињеницу да долазимо ниодакле искористили као предност. Не носећи Волтера на леђима, ми га можемо али и не морамо употребљавати. Прва наша комуникација са свијетом је била преко Емирових филмова, који долазе ниодакле. Послије првих концерата редитељ који је дошао ниодакле довео је групу музичара из истог мјеста. Када је музика погодила енергију његових филмова комуникација  са свијетом је почела и више се није могла изгубити. Ритам који задајемо и слобода којом располажемо успоставља контакт на свим меридијанима. Вјерујем да ће тако бити и у Бањој Луци 29. новембра.

Надреалисти

* ГЛAС СРПСКЕ: Како гледате на вријеме надреалиста?

КAРAЈЛИЋ: И на надреалисте и на то вријеме гледам са великом дозом носталгије. Понекад на "Јутјубу" пронађем неки скеч, слатко се насмијем и покушавам да се сјетим када смо и гдје то снимили. Што сам старији сјећам се све више и више детаља. A да ме питаш шта сам јуче ручао не бих ти знао са сигурношћу одговорити.

Србија насред пута

* ГЛAС СРПСКЕ: Каква је Ваша слика Србије данас?

КAРAЈЛИЋ: Чудна. Са једне стране утапање у велики свијет које је неминовно, хтјели ми то или не, а са друге стране нека врста генетског отпора и сигурности у теорију шљиве која ће нас сачувати. Тешко је рећи ко је у праву. Добро је да Србија постаје свјесна своје позиције насред пута и по први пут се јавно постављају питања која су увијек у историји била присутна али о којима је говорила само неколицина мудрих глава. Мислим на питање јал на исток јал на запад.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.