Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (6): За седам година кроз дом прошло 15.000 дјеце

Приједлог министарства је био да се дом отвори у згради Завода сестара милосрдница св. Винка Паулског (бијеле ноне) у Улици фра Грге Мартића, за чији је поправак ГНО Бањалука уложио 50.000 динара, с намјером да отвори дјечије јаслице - обданиште.

Како није отворено обданиште, одлучено је да ту почне са радом дјечије прихватилиште, најкасније до 1. новембра 1947.

За отварање дома министарство је ангажовало свог службеника Миру Кесић. Посао око отварања дома ишао је споро, јер су у згради бијелих часних сестара у двије просторије биле смјештене канцеларије Државног аутомобилско-саобраћајног предузећа (ДАСП) Бањалука („Аутопревоз”).

ГНО је додијелио ДАСП-у друге просторије у Симе Шолаје 13а, али у те просторије се уселила војска. Тек након деложације војске, дом се у марту 1948. уселио у зграду у Ул. фра Грге Мартића 6 и почео са радом.

Задатак прихватилишта је био да привремено смјести дјецу, ратну сирочад, и да их даље шаље у друге домове, на љетовања, у болнице на лијечење од заразних болести или у друге републике на школовање. Дом је био прихватна станица у којој су дјеца проводила вријеме до сталног смјештаја. Задржавана су од 10 до 20 дана (период инкубације) да би се очистила, потпуно излијечила од свраба и других кожних инфекција и учила реду и дисциплини, како би се лакше снашла у новој средини. Исто тако примана су на преноћиште и дјеца која су долазила у Бањалуку на љекарски преглед и слично. Прихватилиште је на почетку рада имало 12 кревета.

Због нехигијенских услова у Мартићевој, у септембру исте године прихватилиште је пресељено у бивши Омладински дом, који се налазио у вили иза жељезничке станице, у Улици Николе Тесле бб, власништво Марка Ребца. Након адаптације, капацитет зграде је био 60 кревета. Било је случајева да је прихватилиште примало накратко и по 300 дјеце, која су даље транспортована на љетовање или упућивана на изучавање заната.

Ту је прихватилиште остало до септембра 1950. Након формирања Партијске школе у истој згради, прихватилиште је пресељено у Улицу Васе Пелагића 31. У приземљу је било смјештено 20 кревета и примана су дјеца различитог узраста, која су одлазила даље, а прерасла дјеца одмах су се укључивала на занате. Обласни народни одбор је 1950. године донио рјешење којим се Дјечије прихватилиште, као установа обласног значаја, преноси у надлежност Градског народног одбора Бањалука.

У септембру 1951. године, због скученог простора у згради, кухиња прихватилишта је пресељена у подрумске просторије Школе за бабице, магацин и учионица у којој је била благајна у зграду у Улици фра Грге Мартића бр. 36, док су спаваонице и даље остале у Улици Васе Пелагића. У Школи за бабице ученици су се хранили заједно с дјецом из прихватилишта. Када је у септембру 1952. године престала са радом ова школа, управа прихватилишта је преузела цијелу вилу „Божић”.

На сједници Градског вијећа Народног одбора града Бањалуке од 17. децембра 1952. године донесено је рјешење којим се Дјечије прихватилиште у Бањалуци проглашава установом са самосталним финансирањем под називом Државни дом ученица у привреди са сједиштем у Улици фра Грге Мартића бр. 28 (Вила „Божић”), касније на броју 34. Дјелокруг рада, односно задатак установе био је збрињавање и васпитање ученица у привреди под старатељством.

Органи управљања у Државном дому ученица у привреди били су управник и Управни одбор.

На сједници Градског вијећа НОГ-а Бањалука 1953. године донесено је рјешење којим је назив дома промијењен и гласи Дјечије прихватилиште у Бањалуци. До промјене назива дошло је да би НОГ Бањалука избјегао финансирање установе, јер је Уредба о самосталном финансирању социјалних установа регулисала да трошкове издржавања у установи као што је дјечије прихватилиште сносе народни одбори срезова са чијег подручја долазе штићенице, док би дом ученица у привреди финансирао Градски народни одбор Бањалука.

Кроз Дјечије прихватилиште Бањалука прошло је од 1948. до 1955. године 15.370 дјеце. Пола њих су била дјеца палих бораца и жртава фашистичког терора, а остало социјално угрожена и дјеца без родитеља. Капацитет Дјечијег прихватилишта у 1954. години био је 60 питомица са 18 срезова.

Управник Дјечијег прихватилишта од оснивања 1. марта 1948. до јула 1949. био је Милан Мандић, па Хелена Ракић од 26. јула 1949. до 31. августа 1950. и Зорица Кордић од 1. септембра 1950. до 5. фебруара 1951. Дужност је предала Милану Мандићу, који је ту функцију обављао до 28. јануара 1954. године, када дужност преузима Софија (рођ. Петровић) Мачкић. Васпитачи су радили хонорарно и често су се мијењали.

Било је периода када је у дому са дјецом радио само управник. Управник дома од 6. септембра 1954. до укидања 30. јула 1955. била је Дервиша Капетановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.