Дјеца остварила родитељске снове

- Ни нама двома није фалило бистрине, него прилика - осмијехнуће се Мирко, па објаснити како је послије, спустивши се у котлину, у "Соколову" фабрику, био међу тројицом, што су браварски курс пред инжењерском комисијом - положили испрве!

Зато се зарекао, супруга га у том подржала, да дјеци морају дати шансу! Без обзира на цијену!

Са платом пресисте на "Соколовој" хидрауличној преси, па иза ње платом ватрогасца и стражара у "Инкосовој" текстилној фабрици у Љубињу била би то само пука чежња, да се није ослонио на другу страну полутанског живота ондашњих индустријских радника, која је подразумијевала жуљевити рад код куће у селу, послије изласка из фабричког круга.

- На два хектара оранице сијали смо жито, садили кромпир, дуван. Пуних 25 година узгајали смо од пет до десет хиљада струкова дувана! Држали пет крава, тридесетак оваца, два коња... Радило се, што Херцеговци веле, од звијезде до звијезде, све је, за бројну породицу, морало давати принос и приход... Трудили смо се сви. И дјеца, само под условом да не попусте у школи... A нису. Нису никад попуштали, увијек су били одлични ђаци, увијек међу најбољим... - прича Мирко.

 На овом мјесту, мирни и сталожени 61-годишњак, с посебном очинском њежношћу, присјетиће се, како и дјеци бијаше тешко.

Посебно тешко било је, ипак, њему. Новчано гледано, подсјећа, највише је зарадио сам берући огрјевно храстови и грабово дрво по Клептаној главици, Семетовом долу, Крстатом долу, Дебелој љути, Дреновом долу... Деценијама сам то сјекао, просјечно сваке године 150 кубних метара, мучан посао, гдјекад ризичан - једном ме је храст ударило с леђа: добио сам инфекцију, четрдесет дана био прикован за кревет!

Пилу, "стиловку", купио је 1972 - чувао је, па још функционише! И њој је захвалан што му је помогла да издржи на тешком путу, да направе кућу са два трособна стана у Љубињу.

- И, наравно, много више од тога, што вам пуног срца могу рећи: задовољан сам, презадовољан својом дјецом! Слободанка (37), удата Козић, завршила је Правни факултет у Подгорици, правосудни испит положила у Београду, ради у Скупштини града Новог Сада. Има кћерку Ирину. Слободан (34) је диплому професора историје и географије стекао у Никшићу, ожењен је Младенком Поповић из Војковића, имају једноипогодишњег сина Стефана, живе и раде у Лукавици. Ненад (32), је завршио Машински факултет у Новом Саду, ради у приватном предузећу "Нигал", ожењен Новосађанком Јеленом Фуштар, док се Нада (31), окончавши студије хемије и биологије у Новом Саду, запослила у пивари "Родић" у истом граду... - казује Мирко.

Двоје млађих, осмијехнуће се наново срећни отац, уписали су постдипломске студије на Новосадском универзитету. Он и његова Драгица штошта су од тежих послова оставили, али село на тринаестом километру источно од града не напуштају; кућу у граду издају под кирију. Држе још четири краве, тридесетак оваца - и коња, јер и даље без њега не могу обрадити дио имања.

 -Могли бисмо без тог, без свега тог, није нам невоља, дјеца су стала на своје ноге, али, ето, навикли смо да радимо, па нам се не прекида... A кад дјеца и унучад дођу љети, па за Божић и Ђурђевдан, када их онако ведре видимо, вјерујте, ни за чим не жалимо, понајмање за трудом који смо уложили у ту њихову срећу! Срећни смо што смо им помогли да до те среће дођу - радосно прича Мирко у чијој се кући одувијек с нарочитим поштовањем говорило о школи.. 

Није било лако

- Слободанка је у своје вријеме била једино дијете школског узраста у Горњој Ивици, па је мајка ујутро пратила три километра до Броћника, одакле је онда школски аутобус возио још десетак километара до школе у Љубињу. Па, Нада: са непуне четири године помагала је мајци у чувању оваца! Ма, бјеше свакако, само не лако... - каже Мирко. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.