Девет деценија од смрти научника и државника Љубомира Стојановића: Историјски примјер високог морала у политици

Човјек који је својим животом и дјеловањем умногоме задужио српски народ и показао да је у политици било високог морала јесте филолог и историчар Љубомир Стојановић без чијих радова о језику и књижевности би данашњица изгледала другачије.

Прије неколико дана, тачније 16. јуна, навршило се девет деценија од смрти овог великог научника и државника који се залагао за једну врсту чистоте у политичким надметањима, али и за демократске слободе. О томе свједочи и сјећање да је Љубомир Стојановић, док је са Лазаром Пачуом сједио у кабинету Владе, имао два стола. Наиме, један сто који је користио био је приватни, а други службени. За службеним је писао државна акта, трошио државну тинту и лампу, а за приватним је писао властите радове, трошио своју тинту и лампу.

Према ријечима историчара Боривоја Милошевића, сама чињеница да је један такав човјек постојао и живио показује да је у политици ипак било високог морала.

- Посматрајући ствари из угла данашњег времена, Стојановић је био високоморални политичар и научник кога су истомишљеници, али и противници, што је веома важно, упамтили као човјека који је у политику ушао из виших, честитијих побуда и идеала, а не зарад својих личних интереса. Његове политичке замисли односиле су се на напредак Србије и српског друштва - рекао је Милошевић за “Глас Српске” и додао да је Љуба Стојановић био прави историјски примјер високог морала у политици.

Нагласио је да је овај великан српске науке и политике помало заборављена и неоправдано скрајнута личност.

- Његов отац је био поријеклом из Херцеговине, а он је рођен у Ужицу, гдје је почео школовање које је наставио у Шапцу и Београду. Крајем 19. и почетком 20. вијека, када је Стојановић дјеловао, важио је за једног од најобразованијих Срба. Пут га је водио преко Београда, Петрограда, до Лајпцига и Берлина. Цијели живот је остао на међи филологије и историје, а и сам је говорио да се дуго времена двоумио између те двије дисциплине - казао је Милошевић.

Истакао је да је једно вријеме међу Љубом Стојановићем и пријатељима владала озбиљна полемика у којој су га они савјетовали да се не бави политиком, те да се више посвети науци.

- Нашу науку, историју и филологију задужио је низом врло значајних издања историјских извора. Оно што је оставио иза себе, што је настало као плод његовог рада и једног вијека, и данас се користи не само на студијима филологије него и историје. Први пут је скренуо пажњу на себе 1897. године, када је објавио фотолитографско издање чувеног “Мирослављевог јеванђеља”, најстарије сачуване књиге на ћирилици - казао је Милошевић. Према његовим ријечима, Љубомир Стојановић је био један од вођа Самосталне радикалне странке, грађанске љевице.

- Радикална странка је била доминантна на политичком небу Србије почетком 20. вијека. Тих година дошло је до раскола унутар странке која се подијелила на Старорадикале, које је предводио Никола Пашић, и на Самосталну радикалну странку чији је вођа уз Љубомира Давидовића био Љуба Стојановић - објаснио је Милошевић и додао да је веома интересантна чињеница да је Самостална радикална странка, коју су популарно називали Самосталци, имала југословенски предзнак.

Нагласио је да су савременици овог великог научника казивали да је био један од морално најусправнијих политичара, те да је посједовао неисцрпну радну енергију коју је усмјеравао ка научном и политичком раду.

- У вријеме када је Србија важила за земљу са врло високим демократским стандардима и развијеном демократијом, када је српски владар био краљ Петар Први Карађорђевић, Љуба Стојановић се залагао за једну врсту културе у политичким надметањима, те за врло широке демократске слободе. У доба које се назива златном ером у развоју српске демократије Стојановић је упорно инсистирао на поменутим идеалима - појаснио је Милошевић.

Додао је да је у том периоду био један од људи који су управљали српском политиком, те да је обављао разноврсне позиције у српској Влади.

- Најчешће је прихватао дужност министра просвјете и црквених послова иако је био и министар унутрашњих дјела. Заступао је непоколебљив став да се власт ни по коју цијену не смије злоупотребљавати. Био је незадовољан и очајан што су се промјене у Србији одвијале превише споро, што је веома занимљиво када ствари посматрамо из садашње перспективе. Сматрао је да Србија и српско друштво морају да се развијају много брже - нагласио је Милошевић.

Према његовим ријечима, Стојановић је био познат и по честим јавним предавањима која је држао широм Србије и на којима је истицао значај демократије, права, дужности, те важност квалитетне и здраве државне управе, као и потребе да Србија има некорумпирано чиновништво. Забиљежено је да је Стојановић 1912. године напустио мјесто вође странке када му је у скупштинском клубу један страначки пријатељ поменуо да је он ипак као бивши премијер, министар, члан Државног савета и професор Велике школе, за разлику од посланика из унутрашњости и са села, имао приходе са разних страна. Одрекао се свих редовних прихода и почео да живи од хонорара које је добијао за стручне чланке и монографије. Хранио се веома скромно у кафани “Касина” на Теразијама и упорно спречавао покушаје Љубомира Давидовића и Милорада Драшковића да му, уз његове јефтине оброке, наруче и вино. Преминуо је 1930. године у Прагу, гдје је и сахрањен. Те године његов пријатељ Љубомир Давидовић је описао Стојановића ријечима: “У времену када је политички морал био прилично похабан, Љуба је био пречестит, ако тако смем рећи. Препорођај нашег друштва хтео је извести за неколико месеци”.

Споменике сачувао од заборава

Да није било Љубомира Стојановића, многи српски споменици не би угледали свјетлост дана. Круна његовог рада је велика едиција “Стари српски записи и натписи”, у којој је садржано више од 6.000 старих записа и натписа, које је објавио уз општи регистар од 1902. до 1905. године. То су изузетно вриједни историјски извори за проучавање националне историје средњег вијека. Уочи Првог свјетског рата објавио је седам књига писама Вука Стефановића Караџића. На његову иницијативу народне пјесме које је сакупљао Вук Караџић постају незаобилазно штиво у школама. Значајна је и његова монографија о реформатору српског језика која носи назив “Живот и рад Вука Караџића”. Приредио је осам књига народних пјесама са више од 150.000 стихова, а са Пером Ђорђевићем припремио је и публиковао треће издање Српског рјечника. Од значаја за историју српског народног језика је корпус “Старе српске повеље и писма” у коме су садржана ћирилична документа Дубровачког архива од краја седмог до средине 16. вијека. Важио је за великог патриоту и родољуба. Учествовао је у Првом балканском рату као добровољац у штабу ибарске војске о чему је много писао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.