Десет година Великог брата
Изгледало је да је телевизија узрок неизбјежног суноврата западне културе. Њемачки политичар Курт Бек позвао је на бојкот, а тадашњи министар унутрашњих послова Ото Шили упоредио је нови шоу програм са контроверзном, у западним земљама раширеном забавом бацања патуљака. Медијски моралисти били су неуморни у критикама којима су изражавали гађење због варваризма који се приказује на малим екранима.
То је било 2000. године у којој је прва сезона "Великог брата" први пут ушла у домове њемачких ТВ гледалаца.
Сви критичари постављали су углавном исто питање: ако је то тек почетак - затварање људи, попут животиња, у ограђен простор и пренос свега што раде, као да су у зоолошком врту - шта је сљедеће што можемо очекивати?
Наравно, мудри холандски ТВ продуцент Џон де Мол, који је и осмислио пројект "Великог брата", није учинио апсолутно ништа како би поправио општи утисак да комерцијална телевизија може отићи и корак даље када је у питању лош укус. Он је чак неколико пута јавно изнио идеју новог ријалити шоу програма у коме би директно били преношени доживљаји десеторо људи у авиону који сваког часа треба да се сруши, а у коме је - девет падобрана.
У понедјељак је у Њемачкој почела десета сезона шоу програма као створеног за воајере који ће, упркос бројним промјенама у правилима и кући у којој живе учесници, мало кога узнемирити. Ипак, "Велики брат" је означио почетак новог доба телевизије, медија, и начина на који посматрамо себе и свијет око себе.
Овај телевизијски шоу сам по себи није постао ништа гори, али виртуелна кућа постаје све већа. У њој може бити све и свако. A једном када се уђе у њу, нема изласка - међутим изгледа да мало ко жели да изађе из ње. Свако може да сједне у своју малу кућу "Великог брата", и на веома једноставан начин дозволи цијелом свијету да путем Интернета активно учествује у његовом или њеном животу.
"Велики брат" постао је савршена метафора за промјене у сфери телевизије и медијске културе у посљедњих десет година, чак и ако сам "Велики брат" није понудио ништа револуционарно. Његова гледаност није никада обарала рекорде, а претеча свих осталих ријалити шоу програма није био успјешан у стварању инстант звијезда. Други пројекти, као што су "Њемачка тражи суперзвијезду" (њемачка варијанта "Aмеричког идола"), нудили су много више материјала за пуњење првих страница таблоида сваке сезоне. Понекад је само једна епизода шоу програма "Хоћеш се кладити?", који се емитује већ десет година, давала више повода за дебате међу гледаоцима него цијела сезона "Великог брата".
Идеја се можда чини застарјелом. Aли као симбол непрестаног надзора и свеприсутности медија, "Велики брат" је стекао статус о коме није могао сањати ни Џорџ Орвел, чији је роман "1984" послужио као инспирација за наслов спектакла. Све оно чему се 2000. повиновало тек неколико учесника у првој сезони, сада је постала наша свакодневица. Нико се више не може сакрити од веб камера, надзорних камера и ријалити шоу програма на телевизији. Телевизија и Интернет емитују најобичније, па и сасвим баналне ствари. Без много труда свако може постати позната личност, али мало ко може раздвојити шта је стварност а шта фикција у медијским творевинама какви си "ријалити шоу" програми.
Интернет платформе као што су "Фејсбук" и "Твитер", телевизијски програми у виду аудиције попут "Aмерика има таленте", аматерско новинарство читалаца-репортера, видео портал "Јутјуб" и порно видео портал "Јупорн" - све је то дио друштвеног окружења у коме је све на граници између потпуне контроле и потпуног егзибиционизма. Милиони људи учествују у овим медијским феноменима, и указују му повјерење.
У складу са хришћанском филозофијом касног средњег вијека, Бог је контролисао све и сваког. Филозоф Ханс Блуменберг тај феномен називао је термином "теолошки апсолутизам". Aко се узме у обзир развој околности насталих послије појаве "Великог брата", друштвена заједница се посљедњих десет година приближавала стању "медијског апсолутизма". За разлику од Бога и религије у прошлости, сада су медији постали врховна сила која влада свим.
Један од оних који су искусили колико кратко може трајати та нова врста славе био је Златко Т., једна од звијезда њемачког "Великог брата". Златко, по занимању аутомеханичар, постао је познат по томе што никада није чуо за Шекспира, мислио је да израз "хомоген" означава врсту хомосексуалности, и стално је чачкао нос. Цијела Њемачка му се исмијавала. Објавио је неколико пјесама и зарадио неколико евра - а затим поново пао у заборав.
Материјал
Телевизијски свијет пун је таквих као Златко Т. из њемачког "Великог брата". Они су производ ријалити телевизије чија популарност не престаје, и која обичне људе претвара у звијезде. У наше вријеме, све може постати материјал за добар ријалити шоу. Није важно да ли отварате ресторан брзе хране, емигрирате у Холандију, пресељавате у већи стан са мајком, реновирате оронулу стару кућу или имате проблема у отплати дугова - неко ће негдје бити спреман да све то гледа.
превео: Миленко КИНДЛ
("")
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
