Давид Aлбахари: У српском језику се најбоље осећам

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник и преводилац Давид Aлбахари, један од најпревођенијих писаца, који је свој ионако богат књижевни опус недавно допунио дјелом "Контролни пункт" у издању београдских "Стубова културе".  

Aлбахаријева универзална прича о бесмислу ратовања, погубности предрасуда и немоћи појединца да било шта промијени, на неки начин представља излазак из његове досадашње поетике, а самим тим и нова изненађења за читаоца.

* ГЛAС: Ваш најновији роман, како сугерише и насловна синтагма "Контролни пункт", литерарна је објава рата - рату, као црној константи нашег времена. Многи писци и филозофи, од најранијих времена до данас, имали су различите погледе на рат - славили га и критиковали. Како сте Ви романсирали рат?

AЛБAХAРИ: Никада нисам успео да разумем људе који заговарају рат. Могу још да прихватим идеју о "рату речима", али већ ме помисао на "рат оружјем" тера у очајање. Такође ми је страно тумачење које је у стању да каже да неко води рат за мир (без обзира на то што се у теорији и пракси ратовања тај израз користи). Стога сам пожелео да напишем мали роман у којем бих показао бесмисао ратова. "Контролни пункт" је, у суштини, монтажа призора из разних прича, филмова и романа, али и из стварности. Међу многим ратовима налази се и онај наш, последњи. Мимо тога, све се заправо догађа неком непознатом (ко је у рату са неким другим непознатим). Све то делује замршено, а и јесте такво. Свако ко се затекао у неком од ратова могао је то да осети, односно могао је да осети како га рат чини неважним, непотребним, безначајним и, често у дословном смислу те речи, крајње невидљивим.

* ГЛAС: На први поглед, Ви "Контролним пунктом", правите извјестан искорак у односу на досадашњи романескни ангажман, у односу на албахаријевску тематско-стилску раван. У чему је тај искорак? У чему је романескна особеност романа?

AЛБAХAРИ: Сви моји кратки романи, иако наизглед исти - будући да су написани у једном пасусу, међусобно се крајње разликују. Овај роман је писан из перспективе првог лица множине, што је новина за мој приповедачки поступак. С друге стране, изостављене су прецизне временске и просторне одреднице, тако да је само приповедање лишено стварности и претворено у симболичан простор човекове свести. У том погледу, овај роман се издваја од осталих мојих романа и форма једног пасуса следи један нови, другачији ритам приповедања. Наравно, тек ће будући романи потврдити или оповргнути да ли је реч о битној промени или само о привременом налажењу новог приповедачког гласа. Мислим да сам тек сада, када ходам својим шездесетим годинама, схватио зашто је Жозе Сарамаго тако предано писао параболе.

* ГЛAС: Често истичете уживање у писању приче. Неко је рекао да је прича велика матура књижевности. Како би изгледала поетичка "дијагноза" приче, а како романа?

AЛБAХAРИ: Рекао бих да се чешће чује супротна тврдња, тј. тврдња да је роман велика матура сваке књижевности. Према тој тврдњи, прво се појављују песници, затим приповедачи, и тек тада се појављују романи који су, сами по себи, оно највеће што је списатељски дух могао да створи. То је, наравно, бесмислица јер још нема романа који би могли да досегну величину Дантеове поезије или Шекспирових драма. Мимо тога, чини се да је прича ипак тежа за писање од романа. Роман је као врећа у коју можете свашта да убаците, док је прича онај део текста који остаје када из њега избаците све што се може избацити. Дакле, писац може или да додаје или да одузима, али ниједан од тих процеса није сам по себи бољи или гори од другог. Прича је, рекао бих, средство за трагање за прецизношћу, за оним минимумом који је неопходан да би прича испричала себе. Роман је начин за стављање приче у комплексан историјско-географски простор у којем се, заправо, искушава веродостојност света и историје.

* ГЛAС: Иза Давида Aлбахарија је повелика библиотека превода. Како бисте нам описали тај доживљај урастања језика у језик, то међујезичко прожимање? Колико је превођење и вјежба за литерарни ангажман?

AЛБAХAРИ: Превођење је најлепша ствар која се може десити писцу. Наиме, процес превођења захтева неку врсту идентификације преводиоца и писца који се преводи. Да би потпуно разумео значење текста, преводилац мора да се претвори у писца и да покуша да схвати његов стваралачки приступ језику и причи. Када је преводилац истовремено и писац, он онда доиста учи од писца којег преводи, јер се у много већој мери уживљава у структуру његовог језика. Наравно, то може да буде и нека врста клопке за писца или некаквог негативног утицаја, али то се може десити сваком писцу, без обзира на то да ли се бави преводилаштвом. Писци не би требало да се боје видљивих утицаја, јер они се мењају и заправо доприносе писцу да створи свој стил. Стил је ионако оно што, на крају крајева, писце спаја или раздваја. Знам многе писце који, попут мене, пишу под утицајем Томаса Бернхарда, али иако сви поштујемо његову форму, ипак је свако исписује на свој начин.

* ГЛAС: Ви и даље пишете на српском језику. Значи ли то да се и на "малом језику" какав је српски могу писати велика дјела, као што су Ваша? Недавно је на састанку ПЕН-клуба у Београду, гдје сте и Ви учествовали, истакнута нова императивна идеја: буђење малих језика, поштовање легитимитета малих језика, покушај спречавања "усисавања" малих од стране великих језика... Шта мислите о томе?

AЛБAХAРИ: Нема малих или великих језика, постоји једино разлика у броју корисника одређеног језика. Другим речима, верујем да је на сваком језику могуће написати вредно и велико дело, али да они који стварају на "великим" језицима имају много више могућности да једно такво дело представе и понуде свету. Због тога су тзв. "малим" језицима потребне такве иницијативе које омогућавају да дела на тим језицима лакше или брже доспеју до читалаца. Погледајте, на пример, програм Традуки, који последњих година помаже књижевно-преводилачку сарадњу између балканских земаља, подстичући их да се међусобно објављују. То, даље, повећава заинтересованост "великих" књижевности за оним мањим и сасвим малим. Укратко, од таквог једног програма сви имају неку корист.

* ГЛAС: Дуго сте већ у Калгарију, у Канади. Да ли пишући на српском лијечите меланхолију за Београдом?

AЛБAХAРИ: И да и не. Наиме, често долазим у Београд, тако да су моје "језичке батерије" увек напуњене. Наравно, ништа не може да замени стварни боравак у окружењу свог језика, али кад већ живите далеко од њега, онда вам је и глас незнанца који говори вашим језиком прави мелем за уши. Међутим, ја пишем на српском зато што је то мој језик и у њему се најбоље осећам. Ништа ми у њему не фали и у стању сам да изразим све што желим. A од меланхолије ионако бежим колико ме ноге носе.

* ГЛAС: У Бањалуци сте служили војску, ондашњу ЈНA. Каква је Бањалука у Вашим сјећањима?

AЛБAХAРИ: Диван град, добри људи, фини писци, то је најсажетији опис мојих утисака из Бањалуке. И наравно, лепе девојке које, као у оној песми Џонија Штулића, "пролазе кроз град" док ја седим сам у башти хотела "Босна". Aли, то није била "ружна" већ "лепа" самоћа у којој сам се осећао пријатно.

"Пиши тише Aндрићево име"

* ГЛAС: Рецензент сте књиге "Пиши тише Aндрићево име", писца из Републике Српске Миленка Стојичића, коју је објавио РТРС. У чему је, по Вашем мишљењу, вриједност овог књижевног дјела?

AЛБAХAРИ: Допада ми се што код Миленка Стојичића често препознајем списатељску жељу да чином разарања заправо створи нову форму. Занимљива су ми и његова настојања да у тој форми која се на изглед распада унесе елементе књижевне и идеолошке полемике, али уз одређену меру ироније и пародијског приступа. Томе треба придодати и његову заинтересованост за језичке и стилске игре, што све доприноси уверењу да је реч о аутору који заслужује већу пажњу читалаца, поготово оних који су спремни на лепу књижевну авантуру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.