Дамаск - кључни град рата и мира данас

 Руси су тренутно највећа страна оружана сила која се легално налази на сиријском тлу. Уз њену помоћ Башар ал-Асад још увијек држи кључеве Дамаска, без којих нико други не може рећи да влада Блиским истоком.

Ко жели владати Блиским истоком мора у својим рукама држати Дамаск. Вијек након тријумфалног уласка јединицаи британског генерала Едмунда Еленбија и параде аустралске лаке коњице кроз његове улице, Дамаск је поново под опсадом. Као што је ондашњи турски пораз и британско заузимање града 1. октобра 1918. године означило крај османске владавине над Блиским истоком и почетак нове регионалне геополитичке ере, тако ће и данас онај ко су својим рукама успије задржати Дамаск и Сирију у рукама имати и кључеве будућности Блиског истока.

На несрећу Американаца, њихових европских партнера и заједничких регионалних савезника од којих су, узгред речено, сваки за себе примјер демократије и поштовања људских права, почевши од Саудијске Арабије коју западни корпоративни медији ових дана одушевљено хвале јер је женама допустила судјеловање на локалним изборима, улизнички је благо пријекорно називајући тек „конзервативном краљевином", преко узорног демократског емирата Катара и ноторног ИСИЛ-овог спонзора, до Турске у којој већ десетак година траје прави фестивал демократије- на пријестољу Дамаска и даље је Башар ал-Асад. Тај, према западној парадигми, окрутни диктатор, који је – сада се види након ИСИЛ-ова уредовања – годинама богохулно толерисао и чак подржавао постојање хршћана и других невјерника на тлу Сирије, а током рата против праведна гњева махом исламистичких устаника користио, судећи по хистеричним извјештајима западних медија, несумњиво најстрашније оружје масовног уништења садашњицее – обичне бачве пуњене експлозивом, затражио је и добио руску војну помоћ и довео руску масивну војну силу у свима толико жељену Сирију. Усклађени напад различитих исламистичких група и психопата у режији, заиста бизарно, номинално хршћанског Запада на легалну вјерски толерантну сиријску власт резултирао је до сада посвемашњим дебаклом – не само опстанком режима у Дамаску, него и појавом озбиљних војних снага Русије на историски стратешком исходишту сваке блискоисточне геополитичке конструкције.

Руси ударају 

Руским ударима по ИСИЛ-у и свим исламистичким групацијама иза каквих год се назива скривали завршио је "курбин пир", маске су пале, а докази и индиције колаборације појединих држава с исламистичким тероризмом излазе на видјело. Руси већ сада располажу с великим бројем компромитирајућих података, јер је потрага за материјалним доказима и личним исказима један од приоритета руске операције, усмјерен прије свега на прикупљању података о дјеловању руских држављана у исламистичким формацијама и њиховим везама са сљедбеницима у Русији. Ријеч је о засебној обавјештајној операцији која се одвија упоредно с редовним обавјештајном припремом борбених дејстава. Количина прикупљених информација о уплетености америчких и европских обавјештајних система у манипулацији исламистичким групама расте пропорционално с порастом спремности њихових дипломатија за дијалог с Русијом око Сирије, јер никаква медијска кампања не би могла толику количину чињеница, кад би биле објављене, приписати искључиво некаквој руској пропаганди. Како било, руске јединице у Сирији нису нимало симболичне и чине оперативно способни експедицијски корпус. Оне су овог тренутка највећа страна оружана сила која се легално, а према међународном праву, налази на сиријском тлу. Уз њену помоћ Башар ал-Асад још увијек држи кључеве Дамаска, без којих нико други не може рећи да влада Блиским истоком. Услиједила је зато бјесомучна утрка за уништење ИСИЛ-а, предвођена управо државама које су најзаслужније за његово постојање, а заправо претендената на пријестоље Дамаска и владара Блиског истока.

Амерички и европски рат против ИСИЛ-а, уз асистенцију турских и саудијских савезника, претворио се тако у гротескну трку према Дамаску с циљем његова преотимања, потискивања руских позиција и тиме овладавања цијелим Блиском истоком, а ИСИЛ је притом у другом плану.

У њиховој блискоисточној огрлици недостаје само још један драгуљ – Дамаск. Ко не влада њиме и Сиријом не влада ни блискоисточним простором, који је нераскидиво историјско, геополитички и геоекономски повезан са Средоземљем и Европом.

Без побједе

Исказана слабост америчких и европских актера на блискоисточној арени одмах се преноси и на европску политичку и економску позорницу. Елите водећих држава Европске уније поново би уз америчку подршку жељеле да неки њихов генерал, као некада Еленби на челу 3. бригаде аустралске лаке коњице, промаршира улицама Дамаска као његов ослободилац, јер јако добро знају да без доминације Сјеверном Африком и Левантом – Сиријом, Либаноном, Палестином и дијелом Блиског истока ЕУ није заокружена геополитичка цјелина. Без захвата цијелог средоземног базена њене јужне границе су болно отворене, а правци доставе енергената угрожени. Уосталом један од кључних узрока сиријског рата је управо такмичење за контролу будућих нових извора и праваца доставе плина за ЕУ ради смањења зависности о руским испорукама. Колико је важно владати тим просторима упечатљиво је показао вијековима раније цар Аурелијан када је поражену Зенобију, сиријску краљицу Палмирског царства, у оковима провео улицама Рима исказујући тиме своју власт над Левантом и ауторитет у Риму. ЕУ својом похотном вољом ширења и такмичења унутташњее стеге усисаним народима и покрајинама доиста све више подсјећа окрутно на Римско царство, али на њену жалост ал-Асад не показује никакву вољу преузети улогу Зенобије.

Исламизирана Турска, опијена визијом обнове Османског царства, вратила би, пак, ток историје на ноћ 30. септембра, када су њене јединице напуштале Дамаск и одвртјела филм уназд. Без претјеривања, владајућој турској политици управо је то циљ, поновно преузети Дамаск и кључеве Блиског истока и учиниће све што је у њеној моћи да то оствари, па и војним путем, а Американци и европски савезници одлучни су их у томе као важног савезника у НАТО-у у без икаквих ограда подржати, проводећи истодобно своје геополитичке агенде.

Исламизована Турска

Препуцавања око међусобне подјеле плијена и успоставе неког облика курдске државности оставили за касније, након преотимања Дамаска, коначног овладавања блискоисточним просторима и протјеривања руских и иранских интереса. Турска политика све чешће отворено исказује став да на Сирију не гледа као суверену државу, него као своју одметнуту или отету провинцију. Војним упадима у Сирију и Ирак када и гдје хоће упорно покушава доказати да су то неодрживе државне творевине које треба разбити и ради мира у регији њихове дијелове ставити под турску управу. Тако су фебруару ове године турске јединице упале више десетака километара дубоку у сиријску територију ради премјештања гробнице Сулејмана Шаха. У септембру су продрле на териториј Ирака како би се обрачунале с припадницима курдског ПКК-а, а турска авијација је под објашњењем борбе против ИСИЛ-а вршило ударе по курским циљевима и у Сирији и у Ираку без сагласности њихових власти. Повремени упади, баш као у доба Османлијског царства, полако су почели прерастати у трајни распоред војних снага и стварну окупацију туђег територија. Турска војска је 26. новембра први пут покренула војну операцију у Сирији која има сасвим друкчији карактер од ранијих повремених упада и повлачења. Овога пута турске снаге су заузеле сиријску пограничну увисину Тал-Сиеб уз помоћ пјешадије, на њој подигле утврде и потом распоредиле тенкове и лака оклопна возила с очитом намјером да на тој позицији остану трајно. Седмицу касније на територију Ирака упале су с једном пјешадијском и једном оклопном јединицом на подручје Мосула, гдје се и данас налазе против воље ирачке владе која се за помоћ обратила и УН-у, а предсједник Одбора за безбједност и одбрану ирачког парламента Хаким ал-Замили затражио је чак ових дана од ирачке владе да изврши ваздушне ударе на турске положаје.

Турска гомила војску

Туска и даље гомила војне снаге на граници према Сирији, па је на југоистоку Турске тренутно распоређено осам бригада с више од хиљаду тенкова и лаких оклопних возила, који могу сваког тренутка према Сирији покренути офензивне операције ширих размјера. Њима насупрот нашле су руске снаге у Сирији које су након турског рушења руског авиона ојачане протуваздушним системом С-400 и ракетном крстарицом „Москва" пред обалама Сирије. Повећан је број руских борбених авиона на 54 тако да могу истивремено дјеловати у покрајинама Рака и Деир ез-Зор против ИСИЛ-а и исламистичких групација на сјеверозападу Сирије. Увођењем потпуно непознатог ракетног система С-400 Руси су у своју корист окренули равнотежу снага. За разлику од сустава С-300 који посједује чланица НАТО-а Грчка, па је Савез упознат с његовим карактеристикама, С-400 је потпуно непознат систем за којг зато нису разрађени начини ометања. У покушају парирања Турци су на границу са Сиријом поставили свој нови мобилни сустав електронског ометања типа „Корал", а НАТО је одлучио поновно у Туску вратити раније повучен вод противаздушних ракета „Патриот". Да напетост око Сирије расте из дана у дан свједочи и московски састанак америчког државног секретара Џона Керија с руским предсједником Владимиром Путином и шефом дипломатије Сергејем Лавровом, јер такав сусрет у овом тренутку значи само отварање безбједоносног вентила на парном котлу како не би експлодирао, а не може ријешити баш ништа, нити двије стране имају једна другој што више за рећи у вези сиријске кризе.

Независна сунитска држава

У овим тренуцима почела је истинска битка за Дамаск, а Сирија је постала командна тачка расплета блискоисточне ратне драме, али и могући детонатор много ширих ратних обрачуна. Она је већ данас заправо мини свјетски рат у који су укључени сви кључни регионални и свјетски играчи, непосредно или преко својих посредника, а њихов војни ангажман под заставом наводне борбе против ИСИЛ- а сваким је даном већи. Сваки од укључених играча превише је уложио да би се сада на расплету повлачио и спреман је ићи до краја у обрани својих интереса. Око Сирије гомилају се војне снаге барем три међународне коалиције за борбу против ИСИЛ-а и траже начина како војно продријети у Сирију, срушити легалну власт Башара ал-Асада и поставити своје марионете. Американци и водеће европске државе, Турци, Саудијска Арабија и заливске монархије борећи се против ИСИЛ-а за прави циљ имају његову трансформацију у умјерену исламистичку организацију, претварање његова територија у нови сунитски државни ентитет након фаргментације Сирије и Ирака и подјелу плијена на њиховим рушевинама. Не тако давно бивши начелник Главног штаба америчке војске генерал Рејмонд Одиерно указивао је на такав расплет блискоисточних ратова, а бивши помоћник америчког државног секретара и амбасадор САД-а при УН-у Џон Болтон био је изричит: "Стварност је да Ирак и Сирија више не постоје. Исламска држава исклесала је нову структуру из баштине постосманског царства, окупила суните који су у сукобу с предсједником Башаром ал-Асадом у Сирији и ирачком владом, које контролишр Иран. Сем тога након година борбе чињеница је постојање независног Курдистана… Умјесто борбе за обнову географске карте настале након 1. свјетског рата, Вашингтон треба признати нову геополитичку ситуацију. Најбоља алтернатива Исламској држави у сјевероисточној Сирији и западном Ираку је нова, независна, сунитска држава."

А та нова држава о којој говори Болтон је заправо ИСИЛ, трансформисани, фризирани и прочишћени ИСИЛ с новим "умјереним" водством. Амерички рат против ИСИЛ-а није усмјерен на његово уништење, него на његову трансформацију из психопата и масовних убоица у прихватљиве актере међународних односа. Томе је очито било прилагођено и тобоже тешко и напорно ратовање против ИСИЛ-а.

Руси се више неће помакнути

Крајњи циљ је америчког и савезничког дјеловања након овладавања Сиријом је протјеривање руских и иранских војних потенцијала и геополитичких пројекција с подручја Сирије и Ирака и преузимање од ИСИЛ-а сунитске државне творевине. Руси – након што су се поставили на кључном средоземном дијелу шијитског прстена који се протеже од Средоземља преко Ирака према Ирану – неће се помакнути више ни милиметар, тим прије што је тај прстен и посљедња брана америчком и савезничком продирању према Ирану и његовој дисолуцији, а потом према енергетски богатом Каспијском базену и Кавказу, јужним руским границама и коначном разбијању Руске Федерације и њеног претварања у клаоницу по провјереном блискоисточном узорку. За почетак се надају руском поразу у сиријском рату, како ових дана најављује Вашингтон пост у чланку „Сирија – крај ере путинизма". Блискоисточни ратови и исцртавање геополитичке карте Блиског истока расплесће се на сиријским ратиштима, која тренутно имају потенцијал покретања глобалног сукоба.

Какав ће стварно бити даљњи ход историје одредиће, као и прије једног вијека, битка за Дамаск и онај тко на крају у побједничкој паради прође његовим улицама. Не буде ли то Башар ал-Асад сигурно неће као краљица Зенобија окован ланцима бити вођен кроз Вашингтон, Лондон или Париз. Свијет је ипак цивилизацијски напредовао. Биће као Муамар ал-Гадафи у Либији набијен на колац, одмах тамо гдје га амерички исламистички скаути ухвате.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.