Дама за воланом аутобуса: Весна Марковић из Дервенте страствени заљубљеник у вожњу

И док је живот није мазио, па је стицајем околности морала одлагати полагање обуке за “Д” категорију, на њеном примјеру видљиво је да у снове треба вјеровати и да су достижни.

Љубав ка волану вуче још од малих ногу, а сада је испунила сан да вози аутобус. Пуну деценију и по Марковићева дочекује и испраћа аутобусе на дервентској аутобуској станици. Сада је дошло вријеме и да њу дочекују на другим аутобуским станицама.

У томе ужива, а од малих ногу јавила јој се љубав према саобраћајној струци.

- Занимали су ме жељезнички и друмски саобраћај. Прво сам мислила да упишем нешто у вези са жељезничким, али тада је почињао рат у Сарајеву па сам се одлучила за друмски, а средњу школу сам завршила у Добоју. Рат је све то прекинуо, издешавале су се трагедије у мојој породици, смрт и страдања - казала је Марковићева на почетку разговора, додавши да су јој дјеца највећа подршка у свему што ради.

Одмах након рата запослила се у струци и то у фирми СТП Дервента на пословима диспечера, гдје и сада ради. Прича да је код ње одвајкада тињала жеља да вози аутобус. Није то пуно ни скривала, али ни истицала, обично би дијелила са пријатељима.

- Имам подршку породице, пријатеља, колега и путника. Возим на локалу, али и дјецу, раднике, ванредне линије. Већ сам возила у Бар, уз наше линије на локалу и радничке линије. Било је и зачуђених погледа и реакција на самом почетку, било је и невјерице, али сви су се већ навикли на мене - казала је она.

За возача аутобуса положила је 19. јула ове године.

- Почетком септембра возила сам на релацији Брод - Дервента - Бар. То је сезонска линија за Црну Гору. Била сам задовољна вожњом, а и колеге су, што ми је важно. То је било први пут да сам возила ван граница наше земље. Занимљиво, инспиративно, мислим да сам то обавила професионално - рекла је Марковићева.

Вјера у себе и сопствене могућности је кључна. Каже да морате имати сигурност ако желите да се бавите ових послом. Она сматра да је коначно дошло вријеме да се разбију те предрасуде да су жене лошији и несигурнији возачи од мушкараца.

- Откад сам почела да управљам аутобусом, осјећам и знам да могу да изнесем сигурну вожњу, сигурна сам у себе и зато сам се борила да све положим из првог покушаја. Вјетар у леђа ми је била подршка породице и надређених, што је свакако велики фактор. Пуна пажња и концентрација, па заједно “освајамо” километре - казала је Марковићева.

Пандемија вируса корона утицала је и те како и на друмски саобраћај. Није то заобишло ни Дервенту. Ипак, за њих има посла и у овим постпандемијским временима.

- Многа предузећа, па тако и наше, претрпјела су огромну штету од настанка пандемије вируса корона. Многи су линије привремено угашене, смањен је број путника, па возим и ванредне, али и уговорене линије - рекла је Марковићева.

Већ је управљала свим аутобусима возног парка фирме у којој зарађује плату. Каже да су јој сва возила подједнако драга, те да се лако прилагоди на друго.

- Већ сам возила све аутобусе и некако су ми сви подједнако драги. Ово је моја љубав и страст. Остало је то урезано још из средњошколских дана, чекала сам само прави тренутак. Сада је дошао, јер су моја дјеца остварени самостални људи - казала је Марковићева.

Себе и даље види у Српској и одлучила је да не иде у неке европске земље гдје су бољи услови рада.

- Свакако, било је размишљања да одем и у иностранство, опробам се и у томе, али првенствено не желим да жртвујем вријеме са својом породицом. Волим свој град и свој посао, а када нешто волите, онда у то улажете, дајете, пружате и остављате свој траг. Ту је кључна и породица, не волим кад сам одвојена од њих - додала је Марковићева.

Уз то, својим примјером жели да подстакнем и друге дјевојке, жене да се усуде и сједну за волан аутобуса.

- Желим да их мотивишем да се, без обзира на генерално мишљење, баве пословима којима желе. Ако имају афинитет ка вожњи, нека пробају, неће се покајати - рекла је Марковићева.

Она поручује да возач аутобуса сноси одговорност не само за свој живот, него и за животе путника, те осталих учесника у саобраћају, а то је изазов којег се она не плаши.

Поезија

Да је ријеч о атипичној жени, у прилог иде и чињеница да пише поезију, па тако своју инспирацију преноси на хартију.

- Од малих ногу пишем поезију. Деси се некад и да ми на послу дођу неки стихови. Стално су уз мене оловка и папир. Пишем о стварним догађајима најчешће, то ме посебно инспирише да пренесем на папир. Нећу да журим, али хоћу да оставим једну збирку пјесама, да остане траг - рекла је Марковићева, додавши да су већ неке њене пјесме угледале свјетлост дана у зборницима и конкурсима на којима је освајала награде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.