Дадиље одлазе, размажена дјеца остају

Неки од оних који су у то вријеме принуђени да се навикну на живот без оних који у сваком тренутку морају да испуне њихове жеље и прохтјеве, рјешење пронађу у плаћању привремених слушкиња по доста вишим цијенама. Други одлазе да неколико дана одсједну у оближњем хотелу.

У сутерен луксузног хотела у Џакарти, који је претворен у дјечију играоницу, Ђони Камарудин (37) и супруга Лијани, који сваке године у то доба проведу неко вријеме у хотелу, дошли су на ручак са сином и кћерком:

- Ово нам дође као неко одсуство - каже шаљиво Камарудин.

Међутим, минут касније, Камарудинов израз лица се уозбиљио, када је његов осмогодишњи син исказао дјечији бијес. Разлог - пошто је празник, дјечак је желио да једе лазање и пилетину са рижом кашиком, умјесто виљушком, како је то уобичајено у Индонезији.

Отац је примијенио све тактике - објашњавање, убјеђивање, преклињање, а затим, након што је бачена виљушка зазвечала на хотелском поду, свог неваљалог сина у немоћи мало продрмао. Пожалио се репортеру "Њујорк тајмса" да се двије дадиље, које су прије седам дана из Џакарте отишле у своја села, враћају сутрадан.

- Звале су ме јуче да кажу да долазе. Једва чекам да се појаве - каже госпођа Камарудин (35).

У једном од највећих егзодуса који се догађа сваке године, десетине милиона Индонежана напуштају Џакарту и друге градове, да би са породицом у селима и градићима широм Индонезије прославили Еид ал-Фитр, односно крај Рамазана. Према службеним подацима, ове године је то учинило чак 27 милиона грађана.

Због тог масовног одласка Џакарта се промијени преко ноћи. Мање је смога, који иначе обавија небодере у центру града. На улицама је пуно мање "ојека", мотоцикл-таксија који попут камиказа кроз уличице и сокаке проналазе пречице до одредишта. Сви послови престају.

Међутим, тај егзодус је узрок и правог хаоса у домаћинствима која припадају високој и средњој класи. Њихово функционисање зависи од оних углавном сиромашних, који су спремни да за мале паре обављају све кућне и друге послове. У хотелу "Мулија Сенајан", у јужном дијелу града, већина гостију радним данима су страни бизнисмени, каже представник за штампу Aдеза Хамза.

Међутим, тог уторка ујутро, умјесто пословних људи у скупим одијелима или традиционалној ношњи "батик", хотелски лоби био је крцат младим породицама. Један мушкарац, једва у средовјечним годинама, у шоцу и ципелама од крокодилске коже, пажљиво је погледом пратио кћерку која је у скупим патикама трчкарала по предворју. Младе мајке су уоколо гурале колица, а овог пута друштво им нису правиле дадиље у једноличним униформама.

За многе од њих главни извор стреса у тим празничним данима је страх да ће њихове дадиље, након што добију рамазански бонус на плату, остати у својим селима тражећи боље послове.

- Све теже је наћи домаће људе који би радили по кућама. Они више воле да иду да раде у удаљенија мјеста, јер се боље плаћа - каже 54-годишњи Сугито, који води агенцију за помоћ у домаћинству и који попут многих Индонежана, користи само име.

- Прошле године, за само два дана зарадила сам онолико колико иначе зарадим за два мјесеца - каже Зубејда (34), која је са 17-годишњом кћерком дошла у Џакарту са Јаве да нађе привремени посао.

- Тешко је провести празнике без дјеце и породице, али требају нам паре да школујемо дјецу - каже она, додајући да њен супруг зарађује око долара дневно продајући сладолед.

Међутим, само неколико оних који живе у индонезијском, западњачки настројеном друштву недостатак кућне радне снаге не виде као проблем, већ као шансу. Џули Тан је једна од таквих и каже да ће привремено одсуство двије дадиље искористити да уведе толико потребну дисциплину у понашање њено троје дјеце:

- Нису хтјели ни чашу воде да себи донесу, већ су звали слушкињу - каже госпођа Тан (42), која је десет година живјела у Лос Aнђелесу и прибојавала се да ће њена дјеца једног дана морати да се суоче са животом, без било чијег ослонца. Наредила је генерално спремање у кући, па јој дјеца помажу у прању веша и суђа.

Потражња

Ове године, за вријеме рамазанских празника, потражња за хотелским собама нарасла је и за 70 одсто, кажу у туристичкој агенцији Џакарте. И док 35 одсто гостију отпада на посјетиоце који не живе у Џакарти, остатак чине управо становници тог града који су жељели да узму хотелску собу.

превео: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.