Да ли је Европа издала све што је изворно планирала: Уништен сан о мирној и уједињеној заједници

 Она је издала све што је изворно планирала да буде и намјеравала да постигне - федералну политичку унију унутар себе и конфедерални кооперативни мировни поредак с Русијом. Умјесто тога ова заједница је данас у необјављеном рату са Русијом. Принцип немијешања у послове других, као темељна одредница коју су Европљани на основу властитог искуства уградили у међународно право за све, бачен је под тепих. Упозоравају на ово у својој књизи "Европа: Крај игре", њемачки двојац, политиколог Улрике Герот и филозоф Хауке Риц, наводећи како је кључна грешка та што је ЕУ дозволила да САД одреде њене стратешке интересе.

- САД се понашају као да униполарни тренутак након пада Берлинског зида и даље траје. Њемачка, француска и британска спољна политика су се кротко ускладиле с овим погрешним погледом на свијет, гледиштем које занемарује класичну дипломатију и дијели свијет на пријатеље и непријатеље, демократију и диктатуру, добро и зло. Тиме је ЕУ и де факто изгубила своју независност. Прво интелектуалну и културну, затим политичку, геостратешку и економску - истакли су аутори ове књиге.

Проблеми

Према ријечима Геротове и Рица, украјинско-руски рат уништава сан о уједињеној и мирној Европи која је можда превазишла линије подјеле два свјетска и хладног рата. Умјесто тога наводе, Украјина је постала лансирна платформа за америчке планове за Евроазију и врх НАТО-а у Европи.

- Са САД, као владајућом силом, Европа не може постати стабилан политички ентитет. А без сибирских сировина или кинеског тржишта нема ни трајног просперитета Европе. Смисао овога није демонизовати Америку, већ омогућити европску еманципацију, што значи изградити стратешки капацитет Европе да дјелује самостално прије свега у стратешком смислу, независно од Вашингтона. У том смислу, европска еманципација би значила да се Европа појави као политички, економски и стратешки ентитет између Америке и Кине, као "други свијет", ослањајући се, у послијератној будућности, на споразумни и економски просперитетни однос са Русијом. Због тога се тренутна европска политика мора хитно преусмјерити како би се Европа опоравила од колосалне штете коју је сама себи нанијела. Коначно, трајни мир у Европи може се постићи само уз, а не против Русије. Европа стога треба иницирати мировне преговоре, да би била постигнута оба стратешка циља, политичка унија и континентални мировни поредак - сматрају аутори ове књиге.

Мишљења су и да је означавање Владимира Путина као катализатора, односно директног узрока тренутног лудила велико поједностављење, јер се при том занемарује дуга и сложена историја руско-украјинског сукоба и шансе које је ЕУ пропустила да не дође до овог рата. Умјесто тога Брисел се одмах ставио на страну Украјине.

Само окривљавање Путина, како кажу, одвлачи пажњу од правог проблема. Прави проблем су два нереализована велика европска пројекта. Први је покренут 1989. године, на крају хладног рата, након пада Берлинског зида, када је Европа требало да постане политичка унија. Чак се говорило и о европској савезној држави. Умјесто тога она је од 1989. прошла трансформацију од либералног светионика, до злонамјерног хегемона - истиче Геротова.

Европска кућа

И док су се Европљани бацали једни другима у загрљај послије пада Берлинског зида, играли на концертима док се он крунио под чекићима, САД су у ствари радиле на новој стратегији за подијељену Европу, јер је Вашингтон схватио да му класична дипломатија обзира и компромиса између различитих држава и култура више није неопходна.

САД су, како објашњавају Геротова и Риц, напустиле међународно-правне принципе за разградњу напетости, иначе главно европско наравоученије из два свјетска рата и замијениле их инструментима радикалне подјеле на пријатеља и непријатеља, демократију и диктатуру, добро и зло, љубимце и сирочад. Ипак, права невоља, како кажу, била је та што је Европа плански испражњена како од права, тако и од привида права. САД су прво поклониле рат Европи, први пут за Васкрс 1999. преко Србије, други пут, на почек, за Божић 2013/14. преко Евромајдана.

Све ово је довело до тога да тридесетак година касније идеја о ЕУ дјелује попут утопизма. Политички разједињена и институционално крхка она је била ухваћена прво у вртлог банкарске кризе 2008. године. Након тога је патила од политике штедње, подјеле Европе на југ и сјевер, љевичарског популизма на југу и десничарског на сјеверу, избјегличке кризе и "брегзита" те растућег регионализма у Шкотској и Каталонији. А онда је дошао и рат у Украјини, за који аутори ове књиге кажу да је до краја уништио идеју политичке Европе, која се расплиће као плетени џемпер, као да неко манично вуче конац.

Отишло се толико далеко да се овај рат, тачније "непријатељска" Русија, користи као аргумент за ново европско уједињење, што звучи готово цинично и представља издају оснивачке мисије Европе: мира, јединства у различитостима, међународне сарадње и федералног мировног поретка.

Други велики европски план који је такође пропао, према ријечима аутора ове књиге, била је изградња кооперативног, панконтиненталног мировног поретка, "европске куће" од Лисабона до Владивостока, коју је својевремено подржао и совјетски лидер Михаил Горбачов. Појам "једне европске куће" предвиђао је интеграцију Русије, као и постсовјетских земаља и земаља Варшавског пакта у јединствену заједницу са западном Европом.

Листа актера

Како указују Геротова и Риц, Запад никада није озбиљно схватио овај план и одбацио га је због тога што је био превише неодређен, али и због тога што је НАТО блокирао такав кооперативни мировни поредак, који би укључивао и Русију.

САД су се низом потеза побринуле да се ЕУ никад не еманципује. Политички, економски и геостратешки она је морала остати патуљак на атлантском рамену, што је према ријечима аутора ове књиге својеврсна иронија, кад се помисли да територијално мала ЕУ, чак и без земаља западног Балкана, има више становника од САД и Русије заједно.

Књига "Крај игре" нуди дугу листу актера који су у синергији дјеловали ка једном једином циљу: "Поново учинити Америком великом". Када је поражена у Авганистану, многи су се смијали Америци. Шта су онда они урадили? Пронашли су замјенски циљ и окупирали ЕУ, претварајући је у ударну песницу рата с Русијом.

Пад ЕУ пред америчким интересима Герот и Риц описују као резултат вриједног мрављег рада низа америчких актера, најприје државних - Клинтонови, Буш Јуниор, Обама, Трамп, сада Бајден и Нуланд, затим њихових савјетника Дика Чејнија, Доналда Рамсфелда, Пола Волфовица, Медлин Олбрајт...

Испред и иза њих густа мрежа аутора, коментатора и академика организованих по "тинк-тенк принципу - Збигњев Бжежински, Френсис Фукујама, Роберт Кејган и Вилијам Кристол. Они су давали савјете како промовисати америчку водећу улогу, како сломити сваког ко се супротстави "америчкој хегемонији".

Пета колона

Прекоатлантским снагама је помагала "пета колона" у самој ЕУ, оне снаге које је Буш Јуниор звао "Новом Европом". Тај тренд је започет такозваним "писмом осморице", објављеним 30. јануара 2003. у лондонском "Тајмсу". У тексту под насловом "Европа и Америка морају да буду јединствене" потписници писма - Хозе-Марија Азнар, Жозе Мануел Барозо, Силвио Берлускони, Тони Блер, Вацлав Хавел, мађарски премијер Петер Међеши, пољски Лешек Милер и дански, потом секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен - савјетовали су Вашингтону да Америка има свако морално право да јурне на Ирак. Разлог: оружје за масовно уништење у посједу Садамовог режима.

Носиоци ове америчке хегемоније, како кажу Геротова и Риц, никад нису прихватили одговорност за бесповратно уништавање "мировног капитала" из 1989. године. Роберт Кејган у мају 2008. објавио је текст у којем отприлике каже: "да, премисе по којима се ишло на Садама Хусеина су биле нетачне, али је рат морално био исправан". Исти изговор се користио и за операције у Србији и Авганистану - правно под знаком питања, морално исправне.

Како дакле објаснити да су САД у протекле три деценије тако сломиле ЕУ, да су је без великих напора мобилизовале у идући рат по истом антивестфалском принципу: правно под знаком питања, морално исправно?

Аутори "Краја игре" откривају и тај дио. Услов за то је био "трансфер Њемачке у политички Запад". Пред тим трансфером блиједи сваки други. Обављен је постепено, пажљиво, у фазама, да би од НАТО операције 1999. почео да даје опипљиве резултате. Због својих историјских веза са Русијом Њемачка је била кључ за америчку доминацију над ЕУ, пишу Герот и Риц. Далеко од тога да су Руси и Нијемци увијек били пријатељи, нису. Али је, мимо ратова, увијек дјеловала мрежа културних, политичких и економских веза међу њима. Кад је Њемачка промијенила тим, то је био знак да су САД побиједиле.

Пропаганда

Значајну улогу у креирању ове накарадне ЕУ, како примјећује овај двојац, имали су и сами медији, наводећи како је на дјелу једна културно-медијска мустра, она из времена Првог свјетског рата. Њене принципе је први пут формулисао енглески пацифиста Артур Понсонби у књизи "Лаж у рату".

И они који је нису читали знају за бар један цитат одатле - да је "истина прва жртва рата". Понсонбијевих "10 тачака ратне пропаганде" је касније преузела и "обрадила" белгијска историчарка Ан Морели у дјелу "Принципи ратне пропаганде" из 2001. Према њеном мишљењу сада у медијима очигледно дјелује тај старији концепт: "Ми нисмо хтјели рат". "Одговорна је супротна страна". "Ми се боримо за добру ствар". "Супротна страна користи недозвољено оружје". "Они намјерно чине ратне злочине, ми само случајно", "Наши губици су мали, непријатељски огромни", "Наша мисија је света", "Ко сумња у наше медијске извјештаје, тај је издајица".

Герот и Риц сматрају да је Европа очигледно одлучила да још једном понови све елементе ове ратне пропаганде које је записала Морелијева у случају Русије те да сад "паметни европски медији и новинари у зноју лица свог производе смисао умирања".

Улрике Герот иначе је доктор политичких наука, професор за европску политику на Универзитету у Бону. Написала је бројне књиге са европским фокусом. У многим досадашњим медијским иступима она је рат у Украјини називала "америчким посредничким ратом с Русијом", у који се ЕУ слијепо укључила "бранећи историјски апсурдни територијални интегритет Украјине". Многе је згрозио тај њен став да је мир увијек бољи од рата. Студентска удружења су већ тражила раскидање уговора с њом. Нашла се и на удару и мејнстрим медија и политичара, који су је прозвали "Путиновим тролом". Оно што је основно у читавој овој причи јесте да нико од критичара не разговара о тезама из књиге. Нико је не критикује, о њој се не разговара озбиљно, да ли она даје увиде у материју, открива сакривено, описује нову или стару напуштену перспективу? Ништа од тога!

Алфа новинари

Нешто прије књиге "Крај игре" на њемачком тржишту објављено је и дјело филозофа Ричарда Дејвида Прехта и психолога Харалда Велцера под насловом "Четврто стање: како се ствара мишљење већине, чак и ако га нема", које је такође дочекано на нож од стране мејнстрим медија. Према мишљењу Прехта и Велцера тренд непромишљеног медијског једноумља постоји већ дуже вријеме, али је добио зрелу форму с избијањем рата у Украјини. Књига истражује како су велики медији жестоко и некритички пропагирали став да Њемачка мора подржати Украјину на сваки могући начин. Како је то у једном од својих ауторских текстова објаснио универзитетски професор Срђа Трифковић, "алфа новинари” су редакције претворили у војне штабове за операције против Москве.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.