Да ли филмови о погрому, егзодусу, геноциду, покољу могу бити спектакли: Олујно филмско невријеме

Са те три реченице је сценариста и редитељ Милош Радуновић “затворио” први српски филм посвећен етничком чишћењу Срба из Хрватске који је приказан 4. августа на Радио-телевизији Србије. Филм је на јавном сервису Србије приказан неколико мјесеци након биоскопске премијере и поново су на непрегледним пољима друштвених мрежа посијане многобројне полемике које се могу свести на једну једину: да ли је и овако лош филм потребан уколико ће кроз неку годину или деценију довести до неког далеко озбиљнијег и умјетнички успјешнијег остварења?

И баш као што је етничко чишћење Срба 1995. године проистекло из јасеновачког геноцида, тако је и Радуновићева “Олуја” проистекла из Антонијевићеве “Даре из Јасеновца”. Сценариста “Даре” Наташа Дракулић најавила је у септембру 2021. године да ће “Олуја” бити снимљена и да ће се бавити “обичним људима”. На концу смо добили два филма која се баве националним страдањем и тешко је рећи који је од та два филма мање достојан теме којом се бави. Чини се да је вријеме рекло своје када је “Дара из Јасеновца” у питању. Плашим се да исти суд чека и “Олују”.

И о Јасеновцу и о “војно-редарственој акцији”, у којој је протјерано малтене све што је Србином дисало у Хрватској, написано је много. Библиографија историографских радова је обимна, али се поставља питање да ли су обје ове теме умјетнички обрађене на одговарајући начин. Ранко Поповић је у својеврсном поговору Антологије српског пјесништва о националном страдању у двадесетом вијеку “Ми знамо судбу” поставио питање да ли је Јасеновац дао велику књижевност као што је Први свјетски рат дао “Плаву гробницу”, а Други свјетски рат “Стојанку мајку Кнежопољку”. Чини се да тако велике књижевности нема о Јасеновцу, баш као што је нема ни о “Олуји”.

У питању је, сматра Поповић, онтолошка природа теме, односно онај метафизички ореол који је обавио толики ужас физичког страдања тако чврсто да му умјетнички није могуће прићи. Зло које је почињено у Јасеновцу, након тога и у “Олуји”, превазилази оквире говора, поништава могућности језика, своди причу на немушто мумљање које не може да прихвати количину и природу тог дивљаштва. Ако књижевност ту може мало шта да учини, онда се чини да је филм у потпуности немоћан зато што је његова структура далеко сложенија и захтјевнија.

Серија

“Олуја” је првобитно замишљена као серија од дванаест епизода и тек ће на том простору Радуновић можда моћи да склопи смисленију и пажње вриједну цјелину. У филму који траје два и по сата све је како не треба – и аматерски приступ теми, и невјешто писани дијалози, и неувјерљиво профилисање ликова, и несигурна камера, и неувјерљива глума. “Олуја” у том контексту заиста јесте својеврсни стилски наставак “Даре из Јасеновца” и чини се да су оба ова филма више требала српској дневној политици него српској кинематографији. И Радуновић се, баш као и Антонијевић, труди да лексички јасно позиционира своје ликове. Као да је и једном и другом редитељу важније како ликови говоре у односу на оно шта говоре. То претјеривање прераста у гротеску, јер свако хипер, како вели Епштејн, генерише своје псеудо. Другим ријечима, Радуновићу је значајније да његови ликови, Илија Мандарић прије свих, стотину пута оцу каже “ћаћа” него да напише дијалоге који неће звучати као да су написани за осредњу рекламу за личку кафу. Због тога већ у другој или трећој минути његов јунак каже: “А који сам враг и иша на положај? А, Газда? Да се излежавам? То сам мого и коће.”

Бива не бисмо знали ко су и одакле су ликови да није било тог на силу уметнутог и пренаглашено изговореног дијалекатског патрљка.

Главни проблем “Олује” је што мора све да прикаже, баш као и “Дара из Јасеновца”. Све је, његошевски речено, у једну чорбу помијешано: и држање положаја, и кафанско лолање, и диверзантске акције, и ритуални обилазак гробља, и заклињање матери на освету, и остављено јање насред пута, чак и потјера, тај незаобилазни елемент акционих филмова. У тако наложеном казану тешко је разлучити шта је месо, а шта кост, шта је кичма, а шта мишић. Чини се да ни Радуновић не зна какав би филм најприје снимио и у том несналажењу је урадио оно што је најгоре: усуо је у филм од свега помало у нади да ће вјешта монтажа испеглати све сценаристичке и редитељске мањкавости.

Зашто Радуновић инсистира на томе да мајка није препознала који син близанац стоји испред ње? Зашто је син убијеђен да је преварио мајку, па умјесто легионарске облачи свештеничку униформу? Зашто Илијин син Петар добија камеру? Зашто се Брацо враћа у село након што је са кћерком кренуо у бјежанију? Како је могуће да мамин легионар убија хрватског сатника у празној кафани, а вече прије је с њим лумповао у пуној? Како је могуће да су ујке оставиле полупечено јање на ражњу сâмо насред цесте? (Осим ако редитељева намјера није била да прикаже како су Хрвати једина војска која би оставила печену јагњетину ловећи два српска диверзанта.) Да ли је неустрашиву матер тактици учио Џон Рамбо? Триста и три питања, а ниједан одговор.

“Олуја” има неколико главних прича: једна прати Илијину диверзантску акцију против усташа (које његов ћаћа разликује од Хрвата), друга слиједи Данета у његовој потрази за убијеним братом, трећа приказује Илијину жену и сина који бјеже у колони на трактору, четврта се одвија у личким шумама и представља Илијину својеврсну “партизанску” авантуру у бијегу пред онима који желе да земљу “очисте од накота”. Све приче су стилски неуједначене и драмски неувјерљиве. Радуновић је, како је већ речено, филм монтирао из серије и то се види у свакој трећој сцени: поступци су често недовољно мотивисани, ликови се уводе и изводе из приче без пријеко потребне елеганције, приповиједање је траљаво и тривијално.

Филму не помаже ни то што о “Олуји” заправо ништа не говори. Нити се зна историјски контекст, нити се зна политички тренутак у којем Хрвати проводе највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата. Радуновићу недостаје та шира перспектива, баш као што му код сликања живота “обичних људи” недостаје сценаристичке суптилности и редитељске префињености. Намјера Републике Хрватске да се “обрачуна са накотом” представљена је готово на маргини или у фусноти, у једној и по реченици сатника Стипе. Све оно што је претходило “Олуји” остаје у далекој измаглици за свакога ко не зна шта се тога августа 1995. године дешавало у Хрватској. “Олуја” је у филму претворена у прољећно невријеме. 

Галама

У “Олуји” нема онога чега је требало највише да буде. Чак ни тракторска колона не изгледа како би требало да изгледа и као да је уведена у филм да би филмска екипа показала шта умије током сцене бомбардовања избјеглих несрећника. Све је сведено на невјешто снимљену фуриозну акцију која из бесмисленог (понашање Сањиног оца) упада у небулозно (битка српске мајке против надируће усташке легије). Брат легионар преоре пола Крајине да би пронашао брата и његове убице, а потом гине на кућном прагу, на пола метра од матере која у рукама држи аутомат?! Шта је била сврха његове потраге и његовог повратка?

Српски филм је дуго чекао двије велике, можда и највеће националне теме које су остале неснимљене (камо среће да је иста судбина задесила и ону највећу – косовску). Такво и толико страдање не може бити спектакл. О томе својевремено говори и Ханеке када критикује “Шиндлерову листу” која свакако иде у ред најбољих филмова о нацистичким злочинима у Другом свјетском рату. Ханеке, наиме, сматра да филм о погрому, егзодусу, геноциду, покољу не може и не смије бити спектакл. И “Дара из Јасеновца” и “Олуја” имају понешто од тог спектакла, али су, више од свега, писани и снимани несигурном руком. За овакве филмове су, ипак, потребни мајстори, а не шегрти. Српска књижевност нема изузетан роман о Јасеновцу. Постоји неколико прозних остварења о “Олуји”, али ниједно који би могло да се сматра великом књижевношћу. Тема је огромна, захтјевна, можда чак и умјетнички неизводљива. Не треба је трошити да би се угодило времену. Брзина којом су снимљени и “Дара из Јасеновца” и “Олуја” говоре да су главни разлози за снимање ових филмова – ванумјетнички. Филмски пројекти од “националног значаја”, а оба ова филма су најављена као таква, морају бити тиши и потреснији. Они којима су ове слике посвећене нису заслужили оволику галаму иза које не стоји ништа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.