Црногорске и српске породице које је затрла крвна освета; Језива реченица се чула на суду: Честитам, убио си ми брата!

Данас у свијету крвна освета присутна је међу породицама и племенима у Црној Гори, Албанији, Косову и другим дијеловима Србије, а у свијету на Корзици, Шкотској, Ираку, Либији и Авганистану.

Док се некад убијало због међе, крађе шуме или увреде, како је време одмицало, модернизовали су се и мотиви крвне освете. У црној хроници искристалисала су се три случаја која ће остати свакако упмаћена. Два датирају с краја осамдесетих, од којих се један пренио чак на 21. вијек, док трећи датира последњу деценију.

Случај Николе Калуђеровића

Први најважнији случај је везан за Николу Калуђеровића који осветио свог сина јединца Жељка, који је убијен у кафанском обрачуну 1987. године, а за злочин је осумњичен Раде Грдинић, с ким је у кафани био и млађи брат Рајко. У јануару 1989. године Калуђеровић је убио Рајка на улици, али и младића који је био са њим у друштву. Осумњичени Калуђеровић убрзо је ухапшен, а због двоструког убиства осуђен је на 20 година затвора, али је у затвору провео само девет година.

„Што се мене тиче, не бих никада могао проћ и прошетат том ту улицом, поћ до синовог гроба да га нијесам осветио. Ја сам био потцијењен човјек, човјече. Чекао сам га свуђе. Ма свуђе, човјече. Лутам, трагам, неко ми дојави… Па опет исто. Неколико пута сам га сретао у друштву. Једном је био с ђевојком. Пошао сам код њеног оца и рекао му да је склони од њега да се случајно не деси да њу убијем грешком. Послушао ме је. Пратио сам крвника свуда, свуда… Код мене се то морало десити. Ја сам то морао учинити. Није било опроштаја. Само се чекао моменат, али није било лако ни убити. Данима сам тражио убицу. Јурио сам га по Београду, Хрватској, Италији", говорио је Никола за српске медије.

Никола је говорио да послије њега о крвној освети се више причало него што ју је неко реализовао против неког. Међутим, да ли је било баш тако?

Рат две никшићке породице

Осим случаја Николе Калуђеровића, јавност се и даље живо сећа крвавог рата две никшићке породице Вилотијевић и Радуловић. Ова трагична прича почела је 4. октобра 1986. у ватреном обрачуну код хотела „Оногошт", када су се на семафору зауставили „фића", „лада" и „застава 128".

Тада је из „ладе" неко из пушке запуцао према „застави" у којој су били браћа Зоран и Кићун Вилотијевић. 

У остала два аутомобила била су браћа Радуловић, Славко, Ранко и Мијо. Испаљени хитац погодио је Зорана, због чега је његов брат узвратио пуцњавом. Смрт Вилотијевића подигла је на ноге цијели Никшић, јер су одмах кренуле да круже приче како ће услиједити крвна освета. 

На суђењу које је услиједило, Радуловићи су осуђени на затворске казне: Славко и Ранко на по 15 година, а Мијо на 13 година затвора. Циљ казни био је управо покушај да се спречи крвна освета међутим то је било безуспјешно.

У рату две породице Радуловића и Вилотијевића убијени су Зоранов брат Кићун и Кићунов син Филип Вилотијевић, али ове ликвидације никада нису доживјеле свој коначни расплет. 

Доказа да су они били жртве крвне освете није било. Из породице Радуловић убијен је Славко Радуловић, у кога је пуцао Милан – Лезо Вилотијевић, а смрт његових синова жели Ранко Радуловић. 

Обрачун две породице однео је и живот тројице њихових пријатеља. Новица Канкараш је убијен у кафанском обрачуну, Зоран Јањушевић је извршио самоубиство у затвору, Немања Бечановић је пуцао себи у главу у подруму своје куће у Никшићу.

Шарановићи против Бојовића

Мистериозни нестанак једног младића у љето 2009. у Будви , довео је до убиства једног мушкарца у јесен, у београдском насељу Бањица. Ова два догађаја покренула су ланац крвавих обрачуна који су у наредним годинама непрекидно потресале јавност. 

Слободан Радоњић био је кум црногорских криминалаца, браће Слободана и Бранислава Шарановића, а његов нестанак до данас није расвјетљен. Шарановићи су вјеровали да им је кумче ликвидирано, као и да иза тога стоји Лука Бојовић, означени припадник „земунског клана". 

Када је два месеца касније убијен Бранислав Шарановић, његов брат Слободан више није имао никакву дилему да иза свега стоји Бојовић, након чега је отпочео крвави рат. 

Ђарановић је у годинама које су уследио формирао криминалну групу, која је имала само једну мисију – освету.

Намјере су остварили у априлу 2013. када је у раним јутарњим сатима, у центру Београда, убијен Никола Бојовић, Лукин рођени брат, који се никада није доводио у везу са криминалом. 

Управо због тога је полиција у истрагу кренула трагом крвне освете, што је на крају уродило плодом и хапшењем групе, која је поред Бојовићевог, оптужена и за ликвидацију Милоша Видаковића у Будви. Током суђења које се одвијало пред Специјалним судом, Слободан Шарановић је убијен пред својом кућом у Будви, као и Врањанац Југослав Цветановић, иначе брат Саше Цветановића, оптуженог за Бојовићево убиство.

И сам Саша Цветановић је на суђењу јавно „честитао Бојовићу што му је убио брата", да би неколико мјесеци касније јавност остала затечена вјешћу да је у Црној Гори ухапшена Лукина мајка Анђелка Бојовић, професорка Факултета ликовних уметности у Београду, заједно са братанцем свог покојног супруга. 

Њих је полиција примјетила у близини куће Ратка Кољеншића у Никшићу, ком се у том тренутку у одсуству судило за Николино убиство. 

Црногорска полиција је тада саопштила да је Анђелка Бојовић с рођаком обилазила и фотографисала Кољенштићеву кућу, вероватно припремајући освету.

Шта је крвна освета

Крвна освета је обичај везан за недовољно развијена друштва када се конфликт између две фамилије или клана започет убиством члана једне фамилије наставља међусобним убијањем једног по једног мушкарца противничког табора. 

Валтазар Богишић, аутор „Општег имовинског законика за књажевину Црну Гору", писао је да је освета тамо где је племе. Правила по којима је обичај крвне освете поштован у стара времена била су веома строга. У Црној Гори и сјеверној Албанији основно начело освете било је „глава за главу, крв за крв". А њени главни узроци „одбрана лична и ближика, тј. рода, од противника".

У почетку, крвна освета је била обавеза ширег круга братства, породице, а касније су под обавезом били само отац, браћа, синови. Правило је било да од крвне освете страда кривац, дакле онај ко је убио, а уколико то није из неког разлога било могуће учинити, онда се породица жртве светила крвниковом оцу, браћи, синовима…

Али, жене и дјеца су били поштеђени. Убити некога у својој кући било је нечасно. Важно начело у крвној освети је и давнашњи умир крви, у ствари, опроштај „дужне крви". Тај обичај измирења требало је да спречи крвопролиће читавих породица и братстава.

У албанском друштву крвна освета је опстала до данас, чак и поред „Новог кодекса части" који су усвојиле племенске старешине најбројнијих и најпознатијих породица на сјеверу Албаније. 

Овај кодекс је скуп тзв. неписаних закона који би требало да искорене обичаје крвне освете, прије 600 година утврђене у Канону Леке Дукађинија, преноси Курир.рс/Нова.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.