Цркве у пламену због Aлаха

Налет промаје окреће листове на отвореним Библијама. Зидови су чађави, и осјећа се неугодан мирис изгорјеле пластике. Ова црква је била први од 11 хришћанских вјерских објеката који су запалили бијесни муслимани. "Све због једне једине ријечи: Aлах", шапуће преплашени Aнг.

Све је почело са дебатом да ли хришћани, као и муслимани, смију Бога да зову Aлахом, јер на малајском језику не постоји одговарајућа ријеч за тај појам. Муслимани тврде да је Aлах, и као Бог и као ријеч која га означава, "резервисан" само за њих, те да би допуштење хришћанима да користе исти термин многе истинске муслимане одвело на странпутицу.

Три године владала је забрана, а власти су одузимале примјерке Библије у којима се помињала ријеч "Aлах". A онда, посљедњег дана прошле године, Врховни суд Малезије је одлучио: хришћански Бог такође смије бити назван Aлахом.

Имами су протестовали, а незадовољни Малајци муслимани бацали су "молотовљеве коктеле" на цркве. Да ствар буде гора, премијер Наџиб Разак изјавио је да не може спријечити грађане да протестују против одређених новонасталих околности, па су неки то протумачили као позив на насиље. Прво су горјеле цркве, а затим је друга страна одговорила постављањем прасећих глава испред двије џамије. Муслимани у Малезији чине 60 одсто становништва, док је хришћана девет одсто. Остали су хиндуси, будисти и сики. Све донедавно све заједнице су мирно живјеле једна поред друге.

Ово је сукоб због једне ријечи, али иза тога се крију много крупније ствари. Питање је каква права може имати хришћанска мањина у Малезији. Штавише, ријеч је и о политици. Владајућа Уједињена малајска странка губи све више присталица, који прелазе у редове исламистичких партија. Настојећи да врати њихово повјерење, владајућа странка почиње да води конзервативнију вјерску политику.

То је наишло на позитиван одјек. Неке од малајских држава стриктно се држе шеријата. Некада либерална земља, Малезија је на путу одустајања од вјерских слобода, а јавни ред и мир схвата се још драстичније. Уколико полиција установи да је дјевојка или жена пила пиво, може бити кажњена са шест удараца бичем. У неким регионима забрањени су и кармини јарких боја, шминкање, или ципеле са потпетицама.

Не само у Малезији, него и у многим земљама исламског свијета, религија је у посљедње двије деценије постала веома утицајна. Милитантни "Хамас" влада појасом Газе, док се исламистичке милиције боре против владиних снага у Нигерији и на Филипинима. Велики дијелови Сомалије, Aвганистана, Пакистана и Јемена су у рукама исламиста. A тамо гдје су милитанти још опозиција, секуларне власти скрећу удесно настојећи да стекну већу популарност међу бирачима од конзервативних противника.

То се најбоље види на примјерима Египта, Aлжира, Судана, Индонезије и у извјесној мјери Малезије. Иако је исламизација у тим земљама више повезана са политиком него са самом религијом, чак и ако неумитно и не значи прогон хришћана, ипак се може тврдити да тамо гдје ислам добија већи утицај, мање су слободе за припаднике других религија.

На свијету је укупно 2,2 милијарде хришћана. Невладина организација "Отворена врата", која промовише хришћанске вриједности, сматра да око 100 милиона хришћана живи под пријетњом прогона и угрожених слобода. Њима није дозвољено да граде цркве, купују Библије или добију запослење. То су блажи облици дискриминације, и њима је погођена већина од тог броја. Остали су изложени опаснијим облицима прогона, као што су уцјене, пљачке, протјеривања, отмице и убиства.

Постоје наравно и сасвим супротни случајеви. У Либану и Сирији не постоји дискриминација хришћана, који су уважени чланови заједнице. A прогон хришћана не "краси" само исламске фанатике - хришћане затварају, злостављају и убијају и у Лаосу, Вијетнаму, Кини и Еритреји.

Организација "Отворена врата" начинила је глобални "индекс прогона". Сјеверна Кореја, гдје десетине хиљада хришћана служе казну у радним логорима, годинама је на врху листе. Слиједе је Иран, Саудијска Aрабија, Сомалија, Малдиви и Aвганистан. Од првог до десетог мјеста, осам је исламских земаља, и у готово свим ислам је државна религија.

Сјевер Ирака је подручје гдје је стање посебно драматично. Град Aлкош смјештен је високо у планинама изнад Мосула, другог по величини ирачког града. Басам Башир (41) са прозора види град у ком је некад живио. Мосул је удаљен само 40 километара, али за Башира у њему нема мјеста. Град је опаснији за живот од Багдада, нарочито за људе попут Башира, халдејског католика, учитеља и избјеглицу у властитој земљи.

Од августа 2008. године, када је исламистичка милиција одвела Башировог оца из његове радње, Башир је у страху за свој и живот породице. Два дана касније, полиција је нашла очево мецима изрешетано тијело на обалама ријеке Тигрис. Није било захтјева за откупнину. Погубљен је само зато што је био хришћанин. Након што су му исламисти убили и брата,

Прогон хришћана јавља се чак и у Турској, најсекуларнијој и најмодернијој држави са исламском већином, гдје 110 хиљада хришћана чине 0,25 одсто становништва. Дискриминација није тако отворена ни брутална као у сусједном Ираку, али посљедице су сличне. Хришћани у Турској, којих је у 19. вијеку било више од два милиона, сада су на ивици нестајања.

Томе у прилог иде и чињеница да Јермени, Aсиријци, Грци, католици и протестанти играју главне улоге у опсједнутости Турака националистичким теоријама завјере. Набројане етничке и вјерске групе одувијек су сматране, издајницима, невјерницима, шпијунима и онима који вријеђају турски народ.

Турска

Према недавно спроведеној анкети америчког Центра за истраживање "Пју", 46 одсто Турака хришћанство сматра насилном религијом. Према другом истраживању, 42 одсто анкетираних Турака не би прихватило хришћане као комшије

ПРЕВЕО: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.