Црква и светиња одржале село

Ношене су иконе и тежачка свијећа. Око богомоље, на Обљу, вазда се, на Спасовдан обноси посвећена рука српског чобанчета, посјеченог од Турака. Светиња, увјерени су људи, кроз деценије људског битисања је чувала Обаљ и Обљане од сваке муке и неприлике.

Дошли Обљани из бијелог свијета. Има народа и из Невесиња, од Фоче... Весеље није покварила ни киша.

 - Некад се овдје све проламало од народа, пјесме и игре - прича седамдесетседмогодишњи Манојле Говедарица Гајовић. Спомиње баба Лалушу, умрла у стотој, док је Обрад Јовановић, на прагу стоте, још кадар ливаду косити. Не слаже се Манојле са мишљу да се покварила клима, већ мисли да се покварио род људски.

Изван нове, камене црквене ограде, двије шатре. Под једном пјеваљка развезла о "малом мраву који је у њедрима несто", а старине равнодушно гледају према Неретви. Нико да започне момачку, јал' ђевојачку изворну пјесму, јер, рекоше, у селу нема ђевојака. Била је само једна од Обља до Улога, Драгана Телебак. Избјегла са мајком из Сарајева. И она се удала. A момака старијих има двадесетак, али им није до женидбе, па ни пјесме.

Испод старог разгранатог храста, на импровизованој тезги изложен текстил, "ганц нов из Кине". Група старих жена узалуд тражи сукњу "плисирку", или давно заборављени "ћенар" за главу, али слаба вајда. На питање је ли скупо, углас одговарају;"Слаба роба, па слабе и цијене!"

На улазу у црквени дом сударисмо се са старим знанцем Ђоком Сладојем, 80-та му је година! Откад се крстио, никад за Спасовдан није пропустио а да не дође. Зове нас за софру. A за софром 150 душа. За храмовну славу које прославља и село, дошли Обљани са свих страна - од Источног Сарајева, до Онтарија и Калифорније! Ето, прича нам Миливоје Сладоје, који служи госте, из Aустралије стигао Зоран Мирков Ћеранић. Прич'о сељанима како му је фино тамо, добро се снашо, али нигдје, вели, нема , 'ваке воде и обаљске јагњетине.

- У Канади и Aмерици је више од стотину Обљана, а у селу пуши тек 45 оџака - прича Вукан Ђого, за кога кажу да је прочитао више књига него доктор наука. Водио је он и своју статистику села. Кад је 1951. дошао из војске Обаљ је, вели, имао 140 момака и ђевојака, а сад цијело село нема 70 душа. Оближњи Улог од некадашњих 11 хиљада, спао на стотину становника.

Вукан је у друштву Милана Сладоја - Шмита. Надимак је добио због ропства у Матхаузену, гдје је провео двије и по године. И данас памти свој логорски број-31660.

Стевану Вујовићу је близу деведесета, а још, каже, коси к'о старији момак. У друштву је са сестром Ђуком и комшиницом Маром. Стеван вели да живи за овај празник и овај дан, када се код цркве окупе Обљани.  У Обљу зграда основне школе одавно закључана, јер ђака нема. Једино црква и светиња одржавају живот.

 - Камен, од кога је зидана и покривена црква, довожен је чак са Морина, а звоно са Метковића, бесједи Вукан Ђого. Црква је након седмогодишње градње завршена 1869. године. Крст на олтару и на звону цркве оштећен од Шваба 1914. године, али се, бојећи се светиње, нису усудили да звоно и однесу.

Десет година по изградњи цркве, причају Обљани, мјештани села су у мрклим ноћима почели да виђају необичну, тајанствену свјетлост на мјесту између Сладојског и гробља Ћеранића. Позвали су у помоћ кнеза и попа Марка Сладоја да отворе гроб који је ноћу свијетлио. И заиста, у њему нађу нетрулежне руке српског чобанчета, кога су посјекли Турци. Обљани причају да је послије дошло до велике расправе између Сладоја и Ћеранића око тога гдје су тачно посвећене руке нађене. Светиња је уразумила и помирила двије породице. Посвећена рука деценијама већ чува село и његове становнике од грома, града, суше и друге неприлике. Међутим, никада се тачно није утврдило шта се десило са другом руком.

Српско гробље

У порти цркве у Обљу, Срби су се почели сахрањивати тек прије 150 година, јер су им то Турци забрањивали. До тада су Срби сахрањивали у Плијеш Долу, више Обља. Иначе, Обаљ је добио име по великој, облој стијени, која као стражар стоји на путу за Улог.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.