Четрдесет година од албанских демонстрација у јужној српској покрајини: Можда тамо није почело, али на Косову мора да заврши

За тај почетак неки сматрају 1989. годину и милионски митинг на Газиместану као догађај којим се Слободан Милошевић практично устоличио на мјесто заштитника не само косовских Срба, него националних интереса Срба у тада још прилично чврстој СФРЈ. Ипак, прави почетак на Косову десио се неколико година раније, прецизније у прољеће 1981. године када су одржане прве масовне демонстрације косовских Албанаца на којима се први пут могло чути гласно и карактеристично “Косово репубљика”.

Половином овог мјесеца, тачније 17. маја, навршило се тачно четири деценије од посљедњих масовних демонстрација широм тадашње и садашње (али са фуснотом) јужне српске покрајине. Ни свједоци тог времена, ни политички аналитичари, ни хроничари друштвених дешавања до данас немају сигуран одговор да ли је оно што је тада почело заиста био социјални студентски бунт због лоше хране у студентској мензи који је врло брзо искоришћен у политичке сврхе или организовани масовни бунт већинског албанског становништва које је лошу храну у студентској мензи искористило да покаже своје стварне апетите.

Професор приштинског Универзитета са сједиштем у Сремској Митровици Дејан Мировић прави јасну дистинкцију у крилатици са почетка овог текста и објашњава да мантра по којој се Слободану Милошевићу фактурише одговорност за догађаје од прије 40 година није утемељена.

- Пре свега, у то време, дакле у пролеће 1981. године, Слободан Милошевић је био у “Техногасу” или обични банкар. Према томе, да је лажна западна и регионална матрица по којој је Слободан Милошевић крив за догађаје на Косову и Метохији, па малтене и за оно што се данас тамо дешава, баш као што је лажна и она о српској агресији у БиХ, показују управо те демонстрације од пре четири деценије са којима Милошевић има везе колико ви или ја данас - сматра Мировић.

Узроци

У том смислу, сматра он, јасно је да су два главна узрока која су до тога довела титоистичка, антисрпска политика која је подстрекивала албанске сепаратисте да раде то што раде и, наравно, умијешаност Запада.

- Ако се узме у обзир да Србија, према Уставу СФРЈ из 1974. године, није имала никакве ингеренције на КиМ и да су демонстрације одржане кад је тај Устав био на снази, показује да је тај апсолутно сецесионистички и сепаратистички покрет на КиМ имао узроке у та два елемента - категоричан је Мировић.

Да албанске идеје иду у правцу сепаратизма било је јасно и тада, али са ове временске дистанце и повезујући тај догађај са свим оним што се касније десило, то је и више него кристално јасно. Међутим, није јасно да ли је одговор Срба и њиховог руководства на та дешавања требао да буде другачији, односно да ли би каснији догађаји били другачији да је реакција била другачија. Професор Мировић се слаже да је наивно вјеровати да другачија реакција не би довела до онога до чега је дошло послије само десетак година на ширем југословенском простору.

- Мислим да су, пре свега, деведесетих година ствари отишле толико далеко да је питање да ли је било која друга власт то могла спречити. Као неко ко живи и ради на КиМ, Срби, баш као данас, ни тада нису смели у појединим градовима да излазе ноћу на улицу. Треба оставити историчарима да ли је неко можда могао нешто боље да уради, да ли је било довољно добрих кадрова и мудрости, али оно што је битно за нас, за ову генерацију о којој говоримо, јесте да се извуку поуке из тога и да разумемо да је ово што се данас дешава на КиМ наставак политике из 1974. године - каже Мировић за наш лист.

Он сматра да се то највише огледа кроз Бриселски и Вашингтонски споразум.

- Штавише, постоји апсолутни правни континуитет између ова два споразума и Устава из 1974. године, а то је да Србија нема ингеренције на КиМ, а да с друге стране помаже изградњу тзв. Косова - закључује Мировић.

Када је ријеч о значају и улози Српске православне цркве, чији се коријени и највеће светиње налазе у јужној српској покрајини, на лош положај Срба деценијама је упозоравао блаженопочивши патријарх Павле док је био епископ рашко-призренски, али одговор на те апеле, вапаје и упозорења био је игнорантски однос Београда. Није се много тога промијенило, јер данашњи епископ Теодосије и свештенство такође упозоравају на бројне нападе и лош положај СПЦ. Нажалост, одговор званичног Београда, чак и када би се показало хтијење, данас практично и не може да буде много другачији од декларативног. Дејан Мировић сматра да је проблем што се власт у Београду понаша као титоистичка власт у лику Латинке Перовић која је седамдесетих година апсолутно игнорисала апеле СПЦ.

- Можемо да изведемо аналогију и са тим да је Латинка Перовић, која је Србију сматрала одговорном за албанско незадовољство и за њихове демонстрације од пре четири деценије, јавно подржала Бриселски споразум. То је још један доказ да се ради о истој политици - каже Мировић.

Оно што је поражавајуће јесте чињеница да данас у јужној српској покрајини Срби живе у свега неколико општина на крајњем сјеверу, да су највеће светиње СПЦ опасане бодљикавом жицом и под заштитом међународних војних снага, да је прије више од деценију и по цијели свијет свједочио погрому српских цркава и манастира од стране разуларене руље. Међутим, оно што је још више поразно је да се одговорност за политику са таквим резултатима и послије четири деценије фактурише Србима. Потпуно илузорно звуче ријечи бившег високог функционера СКЈ Раифа Диздаревића, који се прије четири деценије налазио на челу савезне Скупштине, а који је недавно говорећи о демонстрацијама на КиМ из тог периода рекао да ће “историја дати оцјену у којој мјери је распад Југославије почео управо тим догађајима”. Диздаревић при томе није пропустио прилику да демонстрације албанског становништва, чија је главна парола и порука била “Косово република”, оцијени као догађај који је распалио великосрпски национализам, готово криомице додајући да су се стањем на Косову користили и сви други национализми у Југославији.

- Био је то политички земљотрес, који је уздрмао стабилност и односе у земљи, а посљедице су имале трајно дејство. Био је то, заправо, почетак претварања Косова, у годинама које су услиједиле, у жариште кризе у Југославији. Ту је почињала криза југословенског опстанка - оцијенио је Диздаревић.

Није крај

Његово мишљење дјелимично дијели политички аналитичар из Приштине Бељуј Бећај, који сматра да је југословенска криза догађајима из 1981. године добила на озбиљности, али каже да је незадовољство албанског становништва тада само кулминирало, а да разлози тог незадовољства сежу још дубље у прошлост. Он оцјењује да питање државе није питање једног догађаја, већ дугорочног процеса, истичући да оно за шта многи тврде да је започело 1981. године, иако је почело раније, до данас није заокружено.

- Међународни фактор јесте помогао у стицању државности Косова, али грађани Косова нису задовољни оним што је створено. Сигуран сам да они који су пре четири деценије повели демонстрације у Приштини и широм Косова нису желели овакав резултат - каже Бећај за “Глас плус”.

Он ипак сматра да догађаје од прије четири деценије још увијек не треба подводити под историју, јер нису добили ни свој епилог, а камоли временски суд, али каже да у једну ствар не треба сумњати.

- Чуо сам много пута када се каже “на Косову је почело, на Косову ће и завршити”, али само делимично делим то мишљење. Релативна ствар је да ли је започело на Косову, али сасвим је сигурно да ће на Косову завршити - закључује Бећај.

Поред политичких конотација као основне карактеристике које са собом носи, догађај од прије четири деценије оставио је траг и у поп култури. Одмах послије демонстрација фронтмен “Бијелог дугмета” Горан Бреговић написао је љубавну пјесму на албанском језику. Тај гест је двојако тумачен, али је преовладало мишљење да је Бреговић као Југословен по опредјељењу то урадио с циљем да пацификује косовске Албанце, али прије свега са намјером да прошири тржиште и прода плочу. Оно што се десило упоредо са изласком тог албума и пјесме је то да је Жељко Бебек напустио тада најпопуларнију југословенску рок-групу. Бебек је тек недавно рекао да је та пјесма имала утицаја на његову одлуку, али простора за разна тумачења контроверзни Бреговић је дао сљедећим албумом на чијем омоту је била Косовка дјевојка.

Ђорђе Балашевић је 1986. године издао албум “Бездан” и пјесму “Не ломите ми багрење”. Пјесма је на први поглед љубавна, али Балашевић никада није демантовао, а није се ни хвалио јавно тиме да пјесма шаље поруку подршке угроженим Србима на Косову и Метохији.

Стихови “Полако комшије, не може само да се уђе, да се руши туђе, лепо сам им рекао, не ломите ми багрење...”, прилично двосмислено, али јесу представљали поруку која има везе са дешавањима на КиМ, што је и сам Балашевић између редова признавао на концертима. Ипак, оптужбе на његов рачун да је националиста и то српски националиста потпуно су пале у воду деведесетих година када је он својим ангажманом направио отклон од било каквог национализма, при чему одговорност за распад Југославије и сва дешавања из тог периода није адресирао онима којима је посвећено “Багрење”, већ руководству Срба и Србије из бурних деведесетих година.

И Неле Карајлић и “Забрањено пушење” имали су хит са политичким призвуком. Пјесма “На стражи поред Призрена”, са албума ове групе “Мале приче о великој љубави” из 1989. године, директно је таргетирала албанске сепаратисте, јер се стихови “Метак је нестрпљив у цијеви,/у ушима звони наредба,/пуцај на све што је сумњиво,/момче, и не жали иредентиста”, јасно односе на њих зато што у јавном дискурсу нису означени као сепаратисти, сецесионисти или неким другим термином, већ управо препознатљивим називом - иредентисти.

Фронтмен нишке групе “Галија” Ненад Неша Милосављевић један је од ријетких који је признао да је пјесма “Дигни руку” и стихови “дигни руке од свега, немаш карту ни до Приштине” политички мотивисана.

- После демонстрација Албанаца на Космету, неки припадници тог народа су настављали провокације тако што су малтретирали српско становништво, па је и одлазак деце у школу био ризичан. Слика објављена у новинама, где бака води своје унуче у школу са пушком на рамену, била је посебно узнемирујућа и била ми је директна инспирација за песму. Та фотографија је изазвала и бес према држави, која је била немоћна да те проблеме реши. Зато и стоји тај стих да смо такви и да “немамо чак ни карту до Приштине” - признао је популарни Неша Галија, не слутећи вјероватно у тренуцима стварања да ће се стихови у годинама које су дошле послије тога показати као пророчки и добити злокобан призвук који их прати до данас, као што је и судбина преосталих косовских Срба који су остали на својим вјековним огњиштима у колијевци Српске православне цркве и срцу Србије.

Оживљавање Ахтисаријевог плана

Коментаришући “нон-пејпер” који наводно долази из Француске, а који поново говори о заједници српских општина, о томе да нема класичног признања независности КиМ од стране Србије и томе да СПЦ добија аутономију, Дејан Мировић каже да је то само модификовани Ахтисаријев план.

- Ради се о спровођењу плана који даје мањинска права Србима у оквиру сецесионистичког Косова и у том плану се СПЦ, која осам векова постоји и трпи понижења од сецесиониста, наводно штити. Нисам видео да је таква идеја одбачена од стране Србије и можемо видети неутралне изјаве од њених званичника, што свакако забрињава. Узимајући у обзир реакције руководства Србије и тврдње да би Грчка могла да призна независност КиМ, не би било изненађење да већ у јулу имамо неки договор или потписан документ на бази Ахтисаријевог плана који је одбачен од стране Русије и тадашњег премијера Коштунице још пре 13 година - каже Мировић.

Хронологија

Масовне демонстрације 1981. године започеле су 11. марта готово безазлено у кантини студентског дома, а повод је био лош квалитет хране. Послије почетних парола социјалне природе, почеле су да се извикују пароле којима се покушало указати на подређен положај Косова попут „Трепча ради, Београд се гради”. Послије почетних петнаестак дана, демонстрације су кулминирале 26. марта када је на Косово дошла Штафета младости и када је рутинска манифестација искориштена за масовна окупљања и клицање тадашњем политичком затворенику Адему Демаћију. Врх СФРЈ то је оцијенио као „пријетњу територијалном интегритету и суверенитету” и предсједништво СФРЈ је 2. априла прогласило ванредно стање и послало ЈНА на КиМ, укључујући и оклопне јединице. Тенкови на улицама градова Косова и Метохије допринијели су томе да се демонстрације почну смиривати, па је последње масовније окупљање забиљежено 17. маја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.