Бурна животна прича доктора Јована Тривића: Изгубљене душе су исте широм планете

Наиме, уз свој основни животни позив љекара, он се током каријере бавио разним занимањима, од вожње до пчеларства, али читав живот је гајио страст према читању и писању, да би једног дана одлучио да своју причу и приче бројних пацијената пренесе на папир у виду књиге “Исповијест изгубљених душа”, која је до сада доживјела три издања, а тренутно се спрема и четврта књига.

Животна прича је Тривића, рођеног давне 1941. године у Кришковцима у Лијевчу, одвела преко Кисељака, Тузле, Новог Сада, Београда, Либије, Ирана, Ирака до Крупња, Калесије и далеке Шведске, гдје и данас проводи пензионерске дане испуњене писањем, пчеларством и дружењем са породицом, унуцима и пријатељима.

Он сам јако је виталан и позитиван човјек, којем није било тешко да из околине Малмеа дође у Бањалуку на промоцију књиге на Сајму књига “Гласа Српске” и каже да су га виталност и позитиван однос према животу одржали током бурних времена и тешких догађаја, који су га често пратили током осам деценија живота.

- Ратови су на неки начин одредили моју судбину, рођен сам у Кришковцима, у Другом свјетском рату у бројној и због рата осиромашеној породици, откуд ме у тим временима, када је брат брату пружао руку и помоћ, старији брат Милош и снаха Нена одводе у Кисељак, гдје сам одрастао и наставио школовање у Тузли, гдје завршавам Нижу гимназију и Медицинску школу - каже Тривић.

Након завршетка школе почиње да ради у Лукавцу и Тузли, да би се 1964. уписао на Медицински факултет у Новом Саду, гдје на трећој години одлази у Београд и почиње радити као возач санитета/медицинар и упоредо наставља студиј медицине иако је имао и једну другу љубав, од које је морао одустати.

- Од покојне мајке сам наслиједио велику љубав према књизи и читању, па сам уз студиј медицине одлучио да се упишем и на журналистику, али су времена била тешка па са­м, како бих могао завршити медицину, морао одустати од другог факултета, али та страст према писању никад није престала у мени. Стално сам нешто писао, биљежио гдје сам год радио и живио, што се испоставило као веома важно за мене - каже овај несуђени новинар. По завршетку факултета радио је као љекар у Крупњу, да би се 1973. преселио у Калесију, гдје је засновао породицу и дом. Један дио радног вијека провео је радећи и у арапским земљама Ираку и Либији, а сплетом околности се нашао у Ирану у вријеме Исламске револуције 1979. године.

- Радио сам тих година у Ирану, гдје је доктор био више него поштован и цијењен позив, када се десила Иранска револуција и све промијенила преко ноћи. Једне седмице то је била земља бурног ноћног живота, гдје су вам као на тацни нудили алкохол, дроге, жене, да би након преврата то постала потпуно друга земља, гдје нисте смјели помислити да нешто пијете или да се некој жени јавно обратите. Тачније речено, у хотелу у којем сам живио није било никог да скува ручак или да вас послужи, сви су били на улици и рушили режим шаха, иако нисам сигуран да су данас срећни због тога - каже Тривић.

Током рада у Ирану, Либији и Ираку сретао се са разним изазовима љекарске праксе, од егзотичних болести до тешких повреда, али му је један случај из Ирака остао заувијек у сјећању.

- Једно вријеме сам радио и као љекар у Киркуку у Ирану, када је један наш човјек, Србин умислио да га жена код куће вара и одлучио да себи одузме живот тако што се преклао ножем преко врата. Срећом, био сам близу, успио сам некако да стиснем пресјечену аорту, спријечим да искрвари док га не пребацимо у болницу, гдје је оперисан, остао жив и вратио се кући, што је било право чудо с обзиром на тежину повреде. Ипак, неколико година касније срео сам га у Сарајеву на аеродрому са супругом и троје дјеце и вјерујте ми да смо обојица плакали на том сусрету - каже овај искусни стручњак.

Ипак, како каже, за њега од родне земље није било боље и увијек се враћао у Калесију, гдје остаје све до ратних дешавања, када спас налази у бјекству у Шведску, гдје се скрасио, живио и радио.

- Почетком рата брзо сам видио да то никуд ме води и да је то један братоубилачки и грађански рат у којем највише страдају невини. Врло брзо сам успио да изведем породицу у Београд, а потом и у Шведску, што даље од ратних дешавања. Иако никоме нисам у животу нанио зла, моја кућа је уништена и сравњена са земљом и брзо сам схватио да ми нема повратка. Први избјеглички дани у Шведској били су стварно тешки, други менталитет и култура, ми у неком логору окружени жицом, као грађани нижег реда, непознат језик и несхватање. Свашта смо ту проживјели и доживјели, али сам брзо нострификовао дипломе, почео радити у струци, прво у Норвешкој, потом и Шведској, када сам побољшао језик и полако градио каријеру цијењеног стручњака - каже Тривић.

Тривић је још у младости показивао наклоност и таленат за писање који је, како каже, наслиједио од маме. Док је у избјеглиштву лијечио своје и туђе ране, све је и записивао. Поменути роман “Исповијест изгубљених душа” дио је тих записа, казивања пацијената, али и дио личних сазнања.

- У једном тренутку имао сам као пацијенте једну породицу од нас из БиХ, и док сам ја прегледао оца и мајку, дао сам њиховој кћеркици неки блок и оловке да црта и прекрати вријеме током чекања испред ординације. Када сам видио њен, за мене шокантан цртеж, на којем су биле спаљене куће, црква и џамија, гробља, отац без ноге с пушком и мајка без једне руке, вјерујте, нисам могао зауставити сузе. Ова немила сцена дуго ме је мучила и на наговор породице своје записе сам претворио у роман - каже овај доктор и писац.

Иако се добро снашао у Скандинавији, ипак каже да је његово срце на Балкану, те да треба цијенити неке ствари које је научио у туђини, али још више оне које се понесу од куће.

- Сви смо ми изгубљене душе, што је и назив овог серијала књига. У првој књизи описујем своје виђење почетка рата. Послије сам у болници срео два ратника који су лијечили психичке ране и њихову сам причу пробао да претворим у књигу спајајући лично искуство. У другој књизи објашњавам како се наше избјеглице тамо у туђини нису снашле. Неки су се и снашли, али њих је врло мало. Затим, како нас искоришћавају и како сусрећемо друге јаднике, попут дјевојке из Сирије искоришћене на најгори могући начин кроз проституцију. Већина нас који смо тамо “у добро” се преселили, рађе би била овдје и мало се патила. Ипак, судбина и живот су одлучили нешто друго, иако људска борба против таквих околности не смије стати - каже Тривић.

Пчеларство
Свом обимном списку интересовања и занимања Тривић је сплетом околности додао још један племенит позив - пчеларство.

- У мом случају то није хоби, већ једна исконска љубав према том племенитом и чудесном створењу какво је пчела. Случајно сам ушао тај свијет, јер сам био јако болешљив као дијете у Кисељаку, имао сам проблема због реуме и отицања зглобова, што се никако није дало излијечити и један старији човјек из комшилука донио је једну трнку, старинску кошницу, и ставио ми руку унутра да ме изуједају пчеле. Врло брзо њихови уједи и прехрана медом су ме излијечили од мог проблема, тако да и данас осјећам једну врту дуга - каже Тривић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.