Божићни обичаји семберских домаћина
Семберци су одвајкада били добри узгајивачи коња, јер је живот на селу зависио од ових племенитих животиња. Прво су на њима из старог краја - Херцеговине и Црне Горе дошли њихови преци, коњи су били незамјењиви у производњи хране, на њима се ишло и у ратове и у сватове. Једном ријечју - без коња се било као и без руку и ногу. Није онда ни чудо што се баш коњима и коњарству посвећивало доста пажње, али су из те бриге и пажње настали и обичаји.
- На Божић ујутру момци су одлазили на Саву, Дрину, Јању, Драгаљевац или неку другу текућицу, чак и по неколико километара, да донесу воду. Сипали су их у дрвене посуде, па у њих стављали дукат или неки други метални новац и црвену јабуку и умивали су се. Том водом су прали очи, ноздрве и копита својих коња, а онда су обучени у свечану одјећу, стављали нова седла и јахали коње, казује о овом обичају Станислав - Саша Јовановић из села Попова, велики заљубљеник у ове животиње и познавалац коњарства.
Након ритуалног умивања, које има за циљ да са људи и животиња текућа вода однесе нечистоћу, нечастиве и болести, момци су обилазили своје имање: њиве, воћњаке, ливаде и шуме. Јахали су у правцу кретања сунца, јер су начин обезбјеђивали да им све у домаћинству напредује.
- По повратку момци су се окупљали на сеоским раскрсницама и пјевали. Јахање су настављали кроз село, а застајали су само поред кућа у којима је била дјевојка за удају - објашњава Саша Јовановић.
Божићно јахање није се тиме завршавало, јер су на утринама, широким сеоским путевима и ливадама организоване трке коња. Ови обичаји били су готово заборављени, јер је све мање коња у семберским селима. Захваљујући ентузијастима и носталгичарима коњи се враћају у равницу између двије ријеке.
- Углавном се набављају расна грла са педигреом и узгајају се на савремени начин у модерним шталама. Користе се за јахање, трке, вожњу фијакера и чеза. Добро је што коње воле млади људи који се и не сјећају времена када су семберским путевима рзали ухрањени парипи и ждребице. С поносом помињем младе Синишу и Јована Yелиће из села Градац код Бијељине, који имају три расне кобиле. Они су први обновили обичај божићњег умивања и јахања око имања истиче Саша Јовановић, напомињући да је битно да прије уласка у село да коњи оквасе ноге у текућој води.
- Наши стари су воду доносили са оближњег потока, а у ведро су стављали дукат и јаркоцрвену јабуку. Испред штале умивали су се сви мушкарци из наше куће који ће тог јутра јахати коње. Сваки од њих је имао своје грло, па га је и умивао. Дукат у води био је симбол здравља, искрености, свјетлости и поштења, па смо мој брат и ја наставили ту традицију. Обичај је и да се након нашег и умивања коња јабука да најстаријем грлу у штали да је поједе. Тако и ми. Наше кобиле иначе хранимо и јабукама, па зато и ову из воде поједу у сласт - каже Синиша Yелић.
Божићно јахање коња има и практичну корист. Наиме, крајем децембра и почетком јануара ове животиње су у шталама, јер нема ратарских и других послова. Такозвано "лежање" коња, значајно утиче на њихово здравље, јер добијају на тежини, не крећу се, па им и мишићи на ногама олабаве, опусте се. Aко такво стање мировања коња потраје дуже, према ријечима Станислава Јовановића, јавља им се необично обољење у народу позната као "празнична болест".
Међу божићне и новогодишње обичаје у Семберији убрајају се и санкање дјевојака и момака 14. јануара, на Мали Божић или Православну нову годину. На санкање се полазило прије подне. Дјевојке су гриву и репове коња украшавале разнобојним вуненим плетивом оним које су користиле за ткање ћилима, јастука и даровнине за удају. Доминирала је црвена боја, која је значила здравље. Момци су украшавали санке, такозване парадне саонице, па у њих упрезали нахрањене и истимарене коње. Онда су сви заједно ишли на санкање по свом, али нарочито по сусједним селима.
Овај обичај се одржао и до нашег времена, а када нема снијега, коњи се упрежу у фијакере. Сврха санкања и вожења фијакером јесте да дјевојке и момци покажу своју нову, свечану одјећу, да их виде у другим селима, али и да, без присуства строгих родитеља, бар неко вријеме буду са онима које воле.
- Јахање и упрезање коња на Божић и Нову годину по вјеровању требало би да заштите здравље укућана и стоке, јер су коњи одувијек били најздравије и најљепше домаће животиње - вели Саша Јовановић.
Здравље
- Брат и ја након умивања проводамо коње по дворишту, онда их узјашемо и јашемо правцем исток-запад, онако како се креће и сунце. Обиђемо све наше имање. Водимо рачуна и о томе како се загријавају коњи, па када оцијенимо да су спремни за трк онда и галопирамо. Пројашемо и сеоским путевима, али мањом дионицом, јер су путеви асфалтирани и посути сољу, па водимо рачуна о здрављу коња - да им не оштетимо копита и ноге - објашњава Јован Yелић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
