Босански лингвистичка фикција

Рекао је то за "Глас Српске" проф. др Милош Ковачевић, један од водећих стручњака опште лингвистике.

Додао је да иза тог троименовања не стоји никакав лингвистички озбиљан аргумент.

- Научни одговор на питање "којим језиком говоримо у БиХ?" једино може бити – говоримо српским језиком. На питање "каквим?" одговор је још једноставнији – лошим - тврди професор Ковачевић, додајући да томе доприноси и помутња због бијега од признавања српског идентитета језика у БиХ.

Угледни лингвиста проф. др Иван Клајн каже да је језик један, али "полицентричан", или "варијантно раслојен", како се то данас каже у лингвистици.

Он подсјећа да је "српскохрватски" одувијек био научни или званични термин, помало предугачак или тежак за изговор, па су га Срби скраћивали у српски, а Хрвати у хрватски.

- Бошњаци ако желе, свој језик могу називати и бошњачки, али не босански, јер би то значило да један "државни" језик намећу и Србима и Хрватима у БиХ. О томе се Одбор за стандардизацију српског језика изјаснио већ у првој својој одлуци, почетком 1998. године, где се каже: „Кад је реч о називу трећег језика у БиХ, признатог и Дејтонским споразумом... у српскоме језичком стандарду, за именовање тог идиома, може се препоручити само атрибут бошњачки - нагласио је Клајн.

Назив језика по мишљењу професора Клајна неопходно је "ускладити с именом новопризнатог народа (Бошњаци)..."

- Такав став је потврђен и двема каснијим одлукама Одбора, 2000. и 2003. године. Овде је реч о називима, а не о језицима: нисмо „признали бошњачки језик", како нас покаткад оптужују, него смо се само сложили да и Бошњаци, као и Срби и Хрвати, имају право да употребе своје национално име као име језика - нагласио је Иван Клајн.

Директор Института за српски језик проф. др Срето Танасић

каже да није спорно да се у БиХ говори српски језик. И није могло бити другачије.

- У Републици Српској говоримо српским језиком, мада то не пише у Уставу Републике Српске, већ заобилазно, описно – у томе нам је помогао високи представник. Међутим, позната је чињеница да су Срби у БиХ почели да се користе српским књижевним језиком и правописом које је понудио Вук Ст. Караџић и прије него што је тај књижевни језик стекао право на употребу у Србији - казао је Танасић.

Додао је да су и турске власти користиле српски језик у БиХ од покретања првог листа, те да и народни и књижевни језик јесте српски.

- У покушају да се од једног језика вјештачки направе три – макар то научно било и немогуће – посеже се за оним што је једино могуће: за нормативним разликама, за бијегом од српских карактеристичних језичких особина, за извјештаченошћу језика, за употребом ријечи које никада нису биле особина српског језика у БиХ (ни код Срба, ни код муслимана ни код Хрвата) - навео је Ковачевић.

Он сматра да је код Срба те "извјештачености најмање, па би се могло рећи да је у Републици Српској кудикамо бољи језик него у Федерацији БиХ, али само у том међуодносу".

Лингвистички гледано, нема ама баш никаквог упоришта за постојање ни бошњачког, а камоли босанског језика. Тај термин има таман толику лингвистичку основаност колико нпр. термин крајишки, мостарски или бугојански језик! Босански језик је, према строгим научним критеријумима, лингвистичка фикција - истакао је Милош Ковачевић.

Професор Иван Клајн каже да језик у БиХ добро описао професор Ранко Бугарски у књизи "Нова лица језика", у којој прича анегдоту о холандском амбасадору у Београду, који је пред долазак на то место учио српскохрватски, па су му рекли да се то сад зове српски.

- Приликом једне посете Сарајеву, како каже сам амбасадор, "обратио се рецепционарки у хотелу на свом најбољем српском", на шта му је она узвратила: "Aу, што лијепо говорите босански!" - испричао је Клајн.

Муслимани би жељели да од Вуков(ск)ог српског направе некакав босански. Име језика им је при том врло битно. Aко ни због чега, а онда да би побјегли од истине, која за њих није нимало пријатна. Хоће да такав "босански" буде не само равноправан српском, него да му буде и надређен. Да се српски у њему или поред њега изгуби, да нестане из БиХ - нагласио је Ковачевић.

Језику се поклања све мања пажња, не само да влада језичка некултура у свакодневном говору, него, нажалост, и у језику мас-медија, који имају највећи утицај на језичку свакидашњицу.

Лингвисти сматрају да су политичари највише "загадили" језик.

Да је примјетан недостатак мисаоне писмености, нејасности и збрканости мисли.

Др Срето Танасић сматра да је језик политичара примјер лошег језика.

- Не може се политичким језиком проговорити ступањем у политичку партију или у народну скупштину или неку другу плаћену политичку или државну функцију. Чак бих рекао да се преко језика може утврдити и свака друга спремност некога да обавља одређену политичку функцију. Не може се опонашањем научити језик. То нам лијепо свједочи Шојић у серији Бела лађа - подвукао је Танасић.

Др Клајн каже да у "глобалном селу" суверено влада енглески језик и ми примамо енглеске називе за многе, прије свега техничке новости – али при том узимамо англицизме и за појмове који код нас већ одавно имају своје име!

- Некада смо из латинског узели конкурс, канцеларију и аудицију, из немачког марку, шминку и гарнитуру, али сада се конкурс претвара у тендер, канцеларија у офис, аудиција у кастинг, све марке су постале „брендови", гарнитура је „сет", а шминка је лепша кад се зове „мејкап"- рекао је Клајн.

Додаје да смо из чистог помодарства и из духовне лењости прихватили ријечи као имплементација, менаџмент, пасворд, фан и друге, које по значењу не представљају ништа ново.

- За то су пре свега криви лоши преводиоци, који ни енглески нису поштено научили, али који ни на матерњем језику нису довољно писали и размишљали да би стекли увид о опсегу домаћег речника - навео је Клајн.

Ковачевић сматра да јавни говор дијели судбину културе говора, а она је на ниском нивоу. У томе, каже, најчешће предњаче политичари, јер су они "језички најекспониранији, најистуренији".

- Политичари су толико много заступљени у медијима, да се могу направити рјечници њихових језичких недостатака. Истина, лакше би се правили рјечници недостатака појединих политичара, него политичког језика у цјелини. Јер, данас српски политичари не полажу много на знање српскога језика. Велики их је број који мисле да је довољно што га знају говорити, не питајући се како и гдје га користе - подвукао је Ковачевић.

Према његовим ријечима, политичари су језички толико мало образовани да тешко могу и правити манипулације језиком, што се сматра једном од најбитнијих особина политичкога језика.

- Политичари, истина, хоће да буду "у тренду", да свој говор обогате што већим бројем англицизама, за које неријетко и не знају шта значе, јер кад би знали да за многе постоје синонимне српске ријечи, вјероватно би се запитали не изгледају ли смијешни ако се праве "паметни" употребом непотребних страних ријечи.

Споменућу само неке од "хит" ријечи, које су се толико одомаћиле, да се чак и заборављају њихове српске истозначнице: асоцијација, брифинг, букмејкер, евалуација, фокусирати се, хуман, круцијалан, кул, курикулум, микс, парти, партиципација, сертификат, прес конференција, профитабилан, рејтинг, тендер, трансфер, тренд - истакао је Ковачевић.

Нису само наведене ријечи "хит", него се оне готово као у жаргону свакодневно умножавају, тако да, како рече један лингвист, све више српски језик постаје англосрпски.

- Посебно карикатурално звуче дате ријечи кад се ставе у њима непримјерен контекст, па одају језичку помодност говорника, а заправо његову језичку некултуру - рекао је Ковачевић.

Танасић упозорава да све мање улажемо труда да знамо добро свој стандардни језик и да знамо како ћемо се њиме служити у различитим приликама. Тако умјесто стандардног језика имамо неку мјешавину, локалног, дијалекатског, супстандардног и стандардног. Наравно, са доста зачина из енглеског језика.

- Изгубила се свијест о бризи за његовањем властитог језика. више се трудимо да добро савладамо енглески језик, као да ћемо сви радити у британским установама културе, као да Британци једва чекају од нас роман на добром енглеском језику - рекао је Танасић.

Милош Ковачевић вели да претјерана употреба туђица има двоструки разлог: прво, незнање властитог језика, друго помодност у употреби језика. "И једно и друго онога ко их употребљава представља у језички врло лошем свјетлу – као језичког незналца, или као човјека створеног за "језичке вицеве".

- Шта да кажете појединцима кад и сама држава има језички накарадну институцију која се зове "Парламентарна скупштина", што ће рећи "Скупштинска скупштина". Зар да онда очекујемо да "посланички делегати" буду језички бољи од своје институције! Поред толико измјена и допуна закона које ти посланици предложише и изгласаше, никоме не паде на памет да покрене питање укидања накарадног (нонсенсног) назива институције у којој се закони, па чак и језички, изгласавају - навео је Ковачевић.

Клајн сматра да истинску језичку културу може да формира и укоријени само добра средња школа – а ми у средњој школи уопште немамо наставу матерњег језика.

- Уместо језичке норме намеће се "псеудонорма", то јест онај језик који читамо у новинама и чујемо са електронских медија. Ту се онда ствара својеврсни зачарани круг, јер млади, немајући никакве поуке из школе, имитирају говорне навике новинара и коментатора (а наравно и политичара, певачица, спортиста итд.) које слушају из звучника и са екрана, а ти новинари и коментатори углавном су дошли из исте те школе која их ништа не учи о језику - нагласио је Клајн.

Он сматра да би се ситуација могла поправити кад би постојала јака и солидно спремљена лекторска служба.

Борба против језичких накарадности, по мишљењу професора Ковачевића, заправо је борба не више за љепоту израза него борба за језички нормалног говорника!

Дакле, борба у одбрану српскога језика, још на једноме фронту. Не ниште га само они који га неће под тим именом, него и они који га не знају, па мисле да је боље да га уљепшају туђицама као непримјерним му елементима - закључио је Ковачевић.

Институт

Још прије неколико година предлагао сам, чак и програм нудио за оснивање института за српски језик у Републици Српској. Они којима је то било упућено остали су глуви или су сматрали да то они боље знају и умију. Резултати их најбоље демантују. Aкадемију наука и умјетности Републике Српске у првом реду. Јер, кад сте чули или прочитали да се Aкадемија огласила поводом стања и "затирања" српског језика у БиХ?! - истакао је проф. др Милош Ковачевић.

Ћевапи за понијети

Кад се неко слабо припреми за одређени посао, кад нема одговарајућу оспособљеност, кад је сиромашан духом – то се мора показати у језику. Показатељ је сиромашан језик, богат разним поштапалицама, празним ријечима и фразама, па „хит ријечима". Оне само у првом тренутку могу заварати, неке се прозру, друге кваре српски језик. На примјер, данас је све пројекат, ко год дође до новина или телевизије, изјављује да реализује неки пројекат. Данас се усталила за српски језик немогућа веза приједлога и глагола: то је за не вјеровати; ћевапи за понијети; није за причати. Што би се рекло: наше, а туђе – наше ријечи, а страни склоп, граматика - навео је др Срето Танасић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.